Ovih dana govori se novom Izveštaju o napretku Srbije u evropskim integracijama, koji je predsednicu Vlade samo zabavio i nimalo je nije zabrinuo. Jedna oblast u Poglavlju 23 ostala je u senci tekućih interesovanja i komentara – osnovna prava. Evropska komisija daje izrazito umerene i neutralne ocene o postignutim rezultatima, sa izuzetkom oblasti slobode izražavanja. Verujemo da to služi balansiranju izveštaja o napretku, imajući u vidu jasne nepovoljne ocene o dve druge teme ovog poglavlja – reformi pravosuđa i borbi protiv korupcije. Ali izgleda da umerenost konstatacija o pravima i položaju marginalizovanih društvenih grupa nije ispunila cilj, jer to pitanje ostaje van fokusa naše Vlade.
Ima li mesta zabrinutosti u odnosu na postignuća u oblasti antidiskriminacione politike? U Izveštaju Evropske komisije se konstatuje da su usvojene izmene i dopune ključnih zakona, ali da nedostaje njihova konzistentna i efikasna primena, kao i da je potrebno usvojiti strategije čiji je rok važenja istekao. U oblasti nediskriminacije, ocenjuje Evropska komisija, zakoni su prilično usklađeni sa standardima Evropske unije. Kancelarija Poverenice za zaštitu ravnopravnosti učestvuje u radu Mreže evropskih tela za ravnopravnost, a uvela je i nagradu za opštine sa najboljom praksom u toleranciji i kreiranju jednakih mogućnosti. Navodi se i da je u januaru 2018. isteklo važenje Startegije za prevenciju i zaštitu od diskriminacije, da je uvedena zabrana diskriminacije u obrazovnim institucijama i da treba unaprediti Krivični zakonik, odnosno zabranu rasnih i diskriminatornih dela.
A šta Evropska komisija nije navela, a mogla je? Da je Vlada, suprotno odredbama Zakona o planskom sistemu, podnela na usvajanje Narodnoj skupštini Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije, bez prethodno održane javne rasprave, zbog čega je Koalicija protiv diskriminacije podnela inicijativu za povlačenje predloga. Da još uvek nisu usvojeni izveštaji o primeni Strategije o zabrani diskriminacije iz 2016. i 2017. godine, niti postoji izveštaj za 2018, a da je svaki od njih potvrđivao da je realizovana tek polovina planiranih mera. Nije navedeno da Poverenica za zaštitu ravnopravnosti donosi mišljenje o manje od 10 odsto predmeta, a da sve ostale pritužbe za diskriminaciju bivaju odbačene ili se postupci obustavljaju, što ukazuje da građanke i građani ne umeju da prepoznaju ili ne znaju da pripreme dokumentaciju, a da im postojeća pomoć nije dovoljna. Nije navedeno ni to da se Zakon o zabrani diskriminacije koristi sasvim retko, niti šta je uzrok takvog stanja.
Kada je reč o ravnopravnosti žena i muškaraca, Evropska komisija ističe da novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti ozbiljno kasni sa usvajanjem, da su nejasni odnosi i odgovornosti između Sektora za antidiskriminacionu politiku u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Vladinog Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, što treba razjasniti i uspostaviti efikasnu strukturu. Navodi se da je novi indeks rodne ravnopravnosti pokazao progres jedino u oblasti političkog učešća žena, kao i da su više diskriminisane starije, seoske, žene sa invaliditetom i Romkinje, te da mediji održavaju rodne stereotipe.
A šta je Evropska komisija mogla da napiše, a nije? Nije navedeno da aktuelni Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je imao više revizija od 2016. i za koji Vlada tvrdi da je usklađen sa međunarodnim standardima, umanjuje do sada ostvareni nivo prava žena u oblasti seksualnih i reproduktivnih prava i zdravlja, kao i da ignoriše rodnu prirodu nasilja prema ženama i nasilja u porodici. Ne pominje se Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom, koji sadrži direktnu diskriminaciju žena, zbog čega su organizovani protesti i na koji je podneto nekoliko zahteva za ocenu ustavnosti.
Ne pominje se da je Srbija marta 2019. dobila Zaključna zapažanja UN Komiteta za eliminaciju diskriminacije žena, koja ističu zabrinutost zbog mogućeg negativnog uticaja regresivnih stavova i anti-rodnog diskursa na vidljivost i sprovođenje preporuka Komiteta. Takođe, Komitet izražava zabrinutost zbog mizoginih izjava u medijima od strane političara na visokom nivou, verskih vođa i predstavnika akademske zajednice, koje su nesankcionisane, kao i zbog negativnih kampanja i izjava protiv civilnih organizacija, zastrašivanja i napada na braniteljke ljudskih prava i opstrukcije državnih službenika u gonjenju napadača. Komitet ističe još mnogo razloga za zabrinutost i nalaže državi da preduzme odgovarajuće mere u različitim oblastima, ali ne vidimo da se Evropska komisija, kao ni Vlada, osvrću na te preporuke.
Kada je reč o nasilju prema ženama, Evropska komisija navodi da ozbiljno kasni usvajanje Startegije za zaštitu žena od nasilja, da je Vlada podnela izveštaj GREVIO ekspertskoj grupi o primeni Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, da je novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici unapredio prijavljivanje, ali da je potrebno dodatno osposobiti policiju i centre za socijalni rad. Pominje se i to da je uspostavljen nacionalni SOS telefon za žene žrtve nasilja.
Evropska komisija nije navela, a mogla je, da je u Srbiji broj ubijenih žena od strane partnera ili člana porodice konstantno visok, bez ikakvog sistemskog odgovora. Nije navela da je važenje Strategije za zaštitu od nasilja prema ženama isteklo još 2015, a da je ministar zadužen za socijalnu politiku 2017. stopirao odluku o izradi novog dokumenta. Nije navela da izveštaj GREVIO grupi nije razmatran u Narodnoj skupštini, suprotno odredbi Konvencije.
Istina, uspostavljen je nacionalni SOS telefon – ali kako? Nakon tri nelegitimna konkursa, ministrovom odlukom da tu specijalizovanu uslugu poveri javnoj ustanovi bez ikakvog iskustva, operaterkama koje su završile dvodnevni kurs, akreditovan za samo jedan dan. Nije bitno to što se razgovori snimaju, već i kako se snimci čuvaju i ko im ima pristup. Nije bitno što su tu uslugu uspostavile i 29 godina pružale ženske organizacije. Jedna od njih je kažnjena oduzimanjem akreditacije, jer nije htela da obučava operaterke, a druga od decembra prošle godine čeka ministrov potpis na rešenje o akreditaciji, isti onaj koji je za jedan dan izdat dvodnevnom kursu koji su završile njegove SOS operaterke.
Kada je u pitanju proceduralna zaštita žrtava, Evropska komisija ističe da je zakonski okvir delimično usaglašen sa evropskim standardima, da je usvojen Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, te da treba pratiti njegovu dostupnost najugroženijim žrtvama. Navodi se i da ne postoji nacionalna institucionalna podrška žrtvama i svedocima, ali da se priprema nacionalna strategija, kao prvi korak ka pristupu pravdi.
Ne pominje se da se ne primenjuju postojeće zakonske mere tokom trajanja krivičnih postupaka kako bi se izbegla sekundarna viktimizacija, niti da nisu razvijene usluge podrške žrtvama i svedocima nasilja, uključujući i decu. Izmena Zakonika o krivičnom postupku planirana je tek za 2020, iako je prema prethodnom planu trebalo da bude izvršena 2018. Ne pominje se da je nakon 15 godina javnih debata i nekoliko nacrta, usvojen Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, koji će onemogućiti pravnice u specijalizovanim ženskim organizacijama da pružaju tu uslugu, bez obzira što su to radile više od 20 godina, bez podrške države.
Na osnovu svega ovoga, kao i mnogo toga što ovde nije navedeno, mi jesmo zabrinute, i zbog stanja u oblasti antidiskriminacije i ravnopravnosti žena, i zbog umerenih ocena Evropske komisije, i zbog toga što premijeraka nije zabrinuta. Sve upućuje na to da se u ovim oblastima i nadalje ništa neće menjati, što potvrđuje i revizija Akcionog plana za Poglavlje 23.
Autonomni ženski centar
Peščanik.net, 03.06.2019.
FEMINIZAM