II kvartal 2019.

Zašto nam je potrebna revizija Akcionog plana (AP) za poglavlje 23 – Pravosuđe i osnovna prava? Prema prezentaciji Ministarstva pravde, ona bi trebalo da obezbedi pregled aktivnosti koje ukazuju na buduće pravce delovanja i da otkloni uočene teškoće u realizaciji i praćenju sprovođenja aktivnosti. Prvi nacrt revizije AP postavljen je na sajt Ministarstva pravde 21. januara, a rok za dostavljanje komentara (8. februar 2019. godine) produžen je na zahtev organizacija civilnog sektora. Međutim, sam proces revidiranja trajao je gotovo godinu dana.

Logično, postavlja se pitanje šta je menjano i šta je novo u prvom nacrtu revidiranog AP za poglavlje 23. Ministarstvo pravde je istaklo da intervencije sadrže preformulaciju, odnosno (re)definisanje aktivnosti, izmenu rokova za njihovu realizaciju (odnosno, njihovo realno postavljanje), kao i određivanje odgovorne institucije. Međutim, finansijska sredstva za realizaciju planiranih aktivnosti, kao nužni deo svakog akcionog plana, nisu određena. Navedeno je da će za to biti potreban duži rok. Ali, koliko dug rok je potreban za AP 2019-2020. godine čija bi realizacija trebalo da je već počela? I kako je moguće da nisu planirana budžetska sredstva za aktivnosti u 2019. godini, ako je za tu istu godinu usvojen Zakon o budžetu?

Uz gotovo neverovatnu činjenicu o nedostatku finasijskog plana, pažnju privlači i (novo)postavljeni rok za usvajanje svih onih zakona i strateških dokumenata koje je trebalo usvojiti u prethodnom trogodišnjem periodu. Po običaju, nema obrazloženja zašto to nije učinjeno, niti valjane analize zašto bi neke zakone trebalo menjati. U novom planu, u samo nekoliko preporuka koje pratimo, upadljivo često se pominje II kvartal 2019. godine, kada bi trebalo usvojiti poduži spisak zakona, starteških i drugih dokumenata.

Samo neki od zakona čije izmene i dopune će biti usvojene u II kvartalu 2019. su: Zakon o zabrani diskriminacije (koji nije bio na javnoj raspravi i čiji nacrt nije dostupan na sajtu nadležnog ministarstva); nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti (na koji smo uputile tolike kritike); izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti (za čiji nacrt je traženo da bude povučen iz javne rasprave, a nova verzija nacrta nije dostupna na sajtu nadležnog ministarstva); nacrt Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama u ustanovama socijalne zaštite; izmene Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela; izmene Zakona o sprečavanju sukoba interesa (nacrt nije dostupan na sajtu nadležnog ministarstva); izmene Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Tu je i poduži spisak strategija i akcionih planova koje bi takođe trebalo usvojiti u II kvartalu 2019. godine: Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije i prateći Akcioni plan (čija realizacija je već trebalo da počne); Akcioni plan za sprovođenje Nacionalne strategije za rodnu ravnopravnost 2019-2020 (takođe, realizacija je trebalo da počne); Strategija razvoja socijalne zaštite (prethodna je istekla još 2010. godine); Startegija za prevenciju i zaštitu dece od nasilja i prateći Akcioni plan (prethodna je iz 2008.); novi Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja; Nacionalna strategija za unapređenje prava žrtava i svedoka krivičnih dela sa pratećim Akcionim planom; Strateški okvir za unapređenje primene medijacije; Nacionalna strategija reforme pravosuđa.

Ovde se spisak ne završava. Naprotiv, on uključuje i aktivnosti oko promene Ustava, održavanje referenduma, a zatim rad na usklađivanju seta pravosudnih zakona sa Ustavom, sve planirano da bude završeno do kraja 2019. godine.

Najmanje dva pitanja se nameću. Prvo, šta se radilo u prethodnom trogodišnjem periodu, ako je ovoliki broj zakona i strategija, za samo nekoliko preporuka iz AP za poglavlje 23, preneto u novi dvogodišnji plan. I ko je odgovoran za sva ova kašnjenja. Drugo, sasvim je jasno da je II kvartal 2019. godine (kao i III ili IV) kratak i nerealističan rok za sva dokumenta čiji nacrti nisu prošli javne rasprave ili još uvek nisu pripremljeni. Više od toga, za izmene nekih zakona nije navedeno iz čega je proistekla takva potreba, a neki nacrti sadrže odredbe kojima se umanjuju već dostignuta prava, a ipak će biti usvojeni. Za mnoge strategije i akcione planove nema izveštaja o realizaciji aktivnosti i njihovim efektima u prethodnom periodu, te nije jasno na osnovu čega će biti postavljene nove mere i aktivnosti.

Kako smo već „na pragu“ II kvartala 2019. godine, jedino što možemo da očekujemo je da sva (i loša) rešenja budu usvojena „u paketu“ i „po hitnoj proceduri“, kao do sada. Usaglašavanje sa pravnim tekovinama Evroposke unije samo je početni (verovatno najlakši) korak ozbiljnog posla koji je pred državom i društvom. Kada će početi primena „usaglašenih“ zakona i strategija, i konačno, kada ćemo videti stvarnu pozitivnu promenu u životima ljudi na koje se oni odnose, nije vidljivo u revidiranom prvom nacrtu AP za poglavlje 23. Tako, propuštena je još jedna prilika, bez odgovornosti nadležnih državnih organa.

Autorka je programska koordinatorka Autonomnog ženskog centra.

Peščanik.net, 25.02.2019.