Mi pravničke gnjide

I pretprošlu sedmicu obeležio je protest građana, ali i nesvakidašnja reakcija jedne od institucija pomenutih u protestnom izlaganju. Marko Vidojković je tokom svog govora Pravni fakultet u Beogradu nazvao „leglom neverovatnih smradova, neverovatnog ološa, i leglom kriminala“. Na te kvalifikacije je reagovao dekan Pravnog fakulteta Zoran Mirković. U pismu javnosti on se usprotivio Vidojkovićevim rečima, sa namerom „da zaštiti ugled i čast fakulteta, njegovih profesora, saradnika i više od 52.000 studenata“. Na kraju pisma je upozorio Vidojkovića da za svoj nastup može krivično da odgovara.

Ispostavilo se da je Vidojković te subote otvorio temu koja prevazilazi subotnju protestnu epizodu, na koju su čelnici fakulteta skočili kao opareni (ubrzo je reagovao i doskorašnji dekan Pravnog fakulteta Sima Avramović). Otvoreno pitanje glasi – kakva je uloga pravnika, a samim tim i Pravnog fakulteta, u sunovratu pravnog sistema koji se decenijama odvija pred našim očima?

Dekan Mirković je navodno imao potrebu da odbrani svoje zaposlene (iako znamo da je deo njih podržao proteste koji su u toku), ali i svih 52.000 studenata. Odakle potreba za skrivanjem iza masovke diplomiranih pravnika koji – sasvim sigurno – nisu baš svi oduševljeni time da im Pravni fakultet brani čast i ugled. Hteo je Mirković da kaže da smo svi mi časni i ugledni samo dok takvu sliku u javnosti zadržava fakultet koji nas je ispratio na profesionalni put. To je daleko od istine. Svako od nas, uključujući i samog dekana, snosi individualnu odgovornost za ono što čini (ili ne čini).

Pređimo sada na to šta je dekan Mirković čuo u govoru Marka Vidojkovića, ali još važnije, šta je sve propustio da čuje pre nego što je zašiljio pero.

Pre svega nije primetio da se Vidojković i sam deklarisao kao pravnik, ili kako on kaže „pravnička gnjida“. Svojim obraćanjem javnosti, Mirković je paradoksalno branio časnog pravnika Marka od protestanta Vidojkovića koji ga je neosnovano nazivao pogrdnim imenima.

Dekan nije uzeo u obzir da je govornik o smradovima, ološima i kriminalcima govorio iz neposrednog iskustva i to stečenog još tokom građanskih protesta 1996/97. godine, kada su zbog pogaženih prava građani takođe bili na ulici. Pravni fakultet je, i devedesetih godina i danas, kao najbolju strategiju opstanka video podilaženje vlastima, to jest uzurpatorima pravnog poretka. Iz svojih redova uklonio je profesore koji su se ovome usprotivili i stali na stranu građana, studenata i civilizacijskih standarda. Neki nisu izbačeni već su sami otišli verujući da u takvoj „uglednoj“ instituciji nemaju više šta da traže.

Propustio je Mirković i deo govora o najboljem studentu prava u istoriji Pravnog fakulteta. Kao da nije dovoljno zabrinjavajuće što je izrodio pravnog ignoranta poput Aleksandra Vučića, fakultet ga poslednjih godina promoviše u najboljeg studenta u istoriji (gle čuda, sličan epitet je nosio i Slobodan Milošević).

Možda bi pre pisanja pisma javnosti vredelo razmisliti – da li možda postoji mogućnost da je (na fakultetu krunisani) najbolji student zapravo taj koji kalja pravničku čast i ugled? Da li sistematsko ubijanje prava koje godinama sprovodi Vučić više doprinosi pravničkoj sramoti od jedne male pravničke gnjide poput Marka Vidojkovića.

Ima još pitanja za Mirkovića i instituciju na čijem je čelu, a odgovori na njih bi nam razjasnili da li su kvalifikacije od pretprošle subote bliže krivičnoj odgovornost ili suvoj istini. Da li čast i ugled fakulteta ruši pravnik i nekadašnji profesor Šešelj, osuđen za zločine protiv čovečnosti? Da li je boje fakulteta dobro branila Snežana Malović koja je došla na genijalnu ideju da otpusti sve sudije i tužioce? Ili dojučerašnji dekan koji je briljirao na listi i u spotovima vladajuće partije koja razara sve pred sobom? Ili aktuelna ministarka pravde Nela Kuburović, koja će ostati upisana u istoriju po diletantskom mešetarenju po ustavnom tekstu i širokom osmehu pri svojevoljnom izručenju jedne osobe Turskoj. Da li su ovo ljudi kojima se Pravni fakultet zaista ponosi (ova lista je zaista dugačka)? Ako je odgovor da, onda su stvari mnogo jasnije.

Na kraju, propustio je dekan Mirković najvažniji deo Vidojkovićevog govora na protestu. Onaj o časnim pravnicima koji postoje oko nas, iako su u manjini. To su svi oni koji su dobijali otkaze jer su istupali protivno „glavnoj struji“, oni koji danas kao advokati, sudije, tužioci ili pravnici bilo koje druge profesije svoj posao rade profesionalno, moralno i ustaju protiv onoga što svaki dan vide oko sebe. To što vidimo Vidojković je takođe opisao – gde god se okrenemo je kriminal, gde god se okrenemo je zločin, gde god se okrenemo je nepravda. Pravni fakultet nije imao šta da kaže na ovu temu.

U sumornoj slici stvarnosti, nekakav imaginarni ugled Pravnog fakulteta je prilično nevažan – čak i kada bi fakultet nadležnima tužio Marka Vidojkovića. Umesto da preispita ulogu svoje institucije iz ugla sadašnjosti i istorije koja se ne može promeniti, dekan je nabrajao koliko je studenata fakultet stipendirao, navodio je da profesori predaju na stranim fakultetima, učestvuju u naučnim skupovima i objavljuju radove u prestižnim časopisima. Svaka čast, ali slaba je to odbrana.

Kaže Mirković da pripadamo pravnoj tradiciji, u čijim temeljima je maksima – pošteno živeti, nikoga ne vređati i svakome dati ono što mu pripada. Odlični principi koje u Srbiji nećemo primeniti sve dok konačno ne raščistimo ko je zaslužio da ga zovu najboljim studentom i pravnikom, a ko je zaista zaslužio epitet pravničke gnjide. I dok ne zaključimo da skrivanje iza kolektivne časti ne vodi iskrenom odgovoru na ova pitanja.

Peščanik.net, 17.02.2019.