Mister Piksi

Selektora Dragana Stojkovića igrači zovu Mister. Nekada je bio najveći, najbolji, kao Piksi. Dečak koji je voleo crtane filmove više od fudbala.

Ovo možda nije priča o igri, koja nam ipak toliko nedostaje. Fudbal je najsavršenija zabluda o kretanju lopte, predmeta koji postaje važan samo među ljudima. Čista socijalna utopija, okupljanje naroda oko trkača, jer majstora ima suviše malo. Sada igraju sami, publika je negde daleko. Najvažnija razbibriga postala je pitanje izolacije od onih zbog kojih postoji.

Mister Piksi je odmah po dolasku rekao da je njegova misija patriotska, i da želi da usreći naciju. Kako to namerava da učini? Pobedama, naravno. Izgovorio je borački slogan pred svaki od dva meča koja je vodio: u našem rečniku predaje nema.

Zašto je fudbal, koji ovde decenijama postoji samo kao parodija igre, odjednom uzdignut na tron rodoljublja? Lično se vladar bavio njegovim uništenjem, mada izgleda da ga je dolazak Mistera malo udaljio od stručnih stvari. Nije se čulo da Vučićev duh lebdi nad Marakanom, kako je to govorio Zvezdan Terzić. Mister Piksi nije tražio, bar ne javno, podršku od Vučića, niti savete ko da započne utakmicu kao zadnji vezni. Nije odveo igrače na poklonjenje vođi, kao što je to činio nesrećni Krstajić.

Mister je rekao da će Srbija napasti svakoga. U fudbalu, naravno. Nema sile koja je nepobediva, bar on to zna, želeo je da svoju ideju o snazi koje negde sigurno ima, prenese na nesigurne igrače.

Nešto se zaista promenilo. Srbija prima golove, ali nije izgubila. Mister za sebe tvrdi da je hladan kao špricer. Šta to znači? Vlada situacijom, zna da se uvek nešto može, ili bar valja pokušati. Teren, to je hektar prostora, fudbal je razumevanje kretanja naduvane stvari, koju majstori ili dunsteri teraju kroz taj hektar.

Danas svi igraju fudbal, govore nedaroviti reporteri, misleći valjda da više nema tanušnih ekipa koje putuju svetom kao vreće za golove. Fudbal, to je prijem lopte i pas, govorio je Johan Krojf. Sve se ulaže u te dve veštine. Trčanje je aksiom, postavljanje stvar pameti, pobeda ostvarenje ideje. Jednostavno? Samo tako izgleda.

Srbija je jedva pobedila Irsku, sastavljenu od rezervi engleskih trećeligaša. Bravo Piksi, Mister svaka čast! Konačno da neki ciklus, posle 11 godina započnemo pobedom. Pa makar to bila Irska, ekipa koja na 9 utakmica nije dala gol, a nama je ugurala 2. No, ipak, nešto je u tome bilo ohrabrujuće. U opštem osećanju depresije, bio je dobar osećaj pobediti bilo gde bilo koga, bilo u čemu.

A onda su ovde došli Portugalci, razlog zbog kojih i nastaje ovaj tekst. Kažu da je to najbolja ekipa u Evropi. Vaš autor to ne može da meri, ovo je više priča o zavodljivosti fudbala, nego o njegovoj suštini koje zapravo i nema u razumevanju jednostavnosti.

Mister je rekao da se mi nikoga ne bojimo i da idemo na pobedu. Izgledalo je da se čovek šali. Za samo pola prvog poluvremena primili smo dva laka komada. Igrač, koji je tek nešto iznad pojasa našem štoperu, nadskočio ga, i dao gol. Lako, kao na zagrevanju.

Isti njihov igrač je istom našem igraču i Misterovoj selekciji, na isti način učinio to isto, još jednom. Rupa od našeg igrača, rupa umesto golmana. Niko od njih ne zna gde da stoji i kako da se kreće. Mister Piksi nije imao vremena da ih uči. Kasno je, to se zna još u kadetima.

Izgledalo je da mogu da nam ga daju kad požele. Igrali su sa četvrtinom pogona. A onda se završilo poluvreme.

Mister je uveo igrače koju znaju da trče. A i da kontrolišu loptu i dodaju je u pravom času. Najteža stvar u fudbalu, ali bez toga igre nema, ili se ona raspada među neznalicama. Za samo 15 minuta bilo je 2:2.

Šta se odjednom dogodilo? Najbolja evropska ekipa nam ne bi dala golove da nije bilo glupih grešaka. Golovi koje su dali ovi naši, bili su neodbranjivi, protiv tih napada se ništa nije moglo. U tome je razlika, zamislite, u našu korist.

Ali taman pred kraj, kad više nije bilo snage ni na jednoj strani, domaći golman koji ne oseća loptu ni prostor, jedine dve stvari zbog kojih je tu, poklanja i treći gol protivniku. Tako da Misterov tim ima na svom računu svih pet golova.

Taj treći gol naš štoper nekako dovodi u pitanje, vadi loptu koja je iza gol linije bar 30 santimetara. Ali sudija to nije video. Gol je samo kad se dosudi gol.

Igrač koji je spasao postojeći pogodak nije priznao: sudija, bio je gol! To je prva stepenica fer pleja i igračkog poštenja. Sudija je već presudio, igrač nije VAR, niti se igrao tenis, i samo bi mu rekao: U redu je, ali ovde ja sudim. I sve bi ostalo isto. Nisam video da je bio gol, dakle nije ga ni bilo.

Njihov najbolji igrač baca kapitensku traku, besan sa razlogom, ali nepristojan bez razloga. To je samo igra, a u njoj je poštenje jedino u pobedi po svaku cenu.

Mister je rekao da nije dobro video šta je gde prošlo, bio je daleko. I da se ne bavi suđenjem, postoji čovek koji to radi. Srpski mediji su pošteno obavestili čitaoce da je gol postignut, i da je izvan svake sumnje. Portugalci su govorili o krađi, njihov kapiten, milijarder, plačno je tvrdio da mu je od svega važna samo njegova nacija.

Igra dovodi do teških ispada, stresova i slomova, mučnih izjava, neopisivih strasti, besa, pa i mržnje.

A fer plej je njen temelj. Svejedno, dobili smo bod u izgubljenoj utakmici. Dobili smo selektora koji se ne boji da napadne. Štoperi i golman su izgubljeni u nepoznatom prostoru. Igra se nastavlja, koliko danas.

U slobodnom vremenu, Mister se ne odvaja od diskova sa važnim utakmicama. Tu su negde i crtani filmovi.

Peščanik.net, 30.03.2021.