Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Negde devedesetih počele su radikalske godine i još ne prestaju. U martu 1994. poslednji put sam se sreo sa Dadom Vujasinović. Dolazila je u Generalštab gde sam bio na dužnosti načelnika Uprave za informacije. Upoznali smo se dve godine ranije. U tadašnjoj saveznoj skupštini, (septembar ’92.) Šešelj je svoju podršku budžetu uslovio mojim smenjivanjem i proterivanjem iz vojske (arhive dostupne).

Dada je pisala o tome. Oboje smo bili meta radikalskog progona. Moj sukob sa radikalima ispunio je tada značajan deo javnog prostora. Šešelj je imao svoju ispostavu u generalštabu i tamo je kadrovao. Javno je tražio da budem sklonjen kao izdajnik Srbije i čovek koji je plaćen da bude izdajnik. Sa Nikolićem sam nekoliko puta bio na granici fizičkog sukoba. Izbačen sam iz vojske zbog delikta mišljenja godinu dana kasnije, 1. marta ’95.

Deo ove priče koji se odnosi na mene, samo je ilustracija nekih razloga za prijateljstvo sa Dadom. Pre nekoliko dana (8. april) bila je 30. godišnjica njene smrti. Nemam dovoljno dobrih podataka da pišem o njenom životu. Ovaj tekst se odnosi samo na jedan dan.

Svoje tekstove o ratu i poreklu zločina, Dada je pisala bez bilo kakvih nagoveštaja da se boji. Makar je tako izgledalo. Više puta je rekla: „Tresem se od straha, ali ne smem da prestanem.“ Neprekidno je živela pod Arkanovim pretnjama koje su bile slikovite i surove. Ali nije odustajala od svoje teme i u tome je bila usamljena.

Taj dan je tekao ovako: bio je 19. mart 1994. i Dada je došla oko 11. Nekoliko dana ranije objavljen je njen tekst o Ratnom vazduhoplovstvu. Bio je to intervju sa komandantom tog vida vojske, koji je bio siguran kandidat za novog načelnika Generalštaba, posle Živote Panića. Ali, u razgovoru je nešto pošlo po zlu. Dada je u tekstu ostavila rečenicu koja će je ubiti. Taj čovek je rekao: najpre ću da sredim vojsku, a potom prelazim na državu!

Opsednut karijerom, komandant avijacije je mislio ozbiljno, imajući podršku odmetnutih grupa tajnih službi, podivljalih novočetničkih snaga i radikalske centrale koja je postajala sve moćnija. Neko je upozorio autorku da izbaci tu pretnju o vojsci i državi, ali Dada je bila uverena da je to ključni deo intervuja, da bez te rečenice ničega i nema u naslućivanju zla i odbila je intervenciju iz neformalne telefonske autorizacije.

Komandant avijacije je zbog svoje opasno glupe izjave propao pri izboru za načelnika, te je izabran drugi, a u avijaciji je izbila prava vidovska pobuna. Sudnjom mukom su sprečeni teški incidenti i oružani obračuni unutar vojske zbog raspodele moći u njenom vrhu.

Dada je stigla uznemirena i zabrinuta. Iz tašne je izvadila ceduljicu ispisanu namerno traljavim, možda đačkim rukopisom, uz nedovoljno jasan i loše sročen tekst. „Ovo mi je jutros stiglo!“

Pročitao sam pismo koje je izgledalo kao pretnja što „njihov general“ (sve to sa „našim generalom“ bilo je ispisano pod navodnicima), nije postao to što je morao da postane u interesu zemlje i naroda. Tvorci pisma su okrivili Dadu za takav rasplet, ali je konotacija bila konfuzna i jako podmukla. U epilogu pretnje navedeno je da to što se dogodilo „sa njihovim generalom“ ne može da prođe tek tako, i ona bi to morala da zna.

Pretnja je bila namerno priprosta, loše sročena, ali je bila zloslutna. Možda u njoj tada nisam video ništa više od toga, budući da su pretnje koje su često stizale na mnoge adrese bile daleko neposrednije. Ali ona je videla. Rekla je: Ovo je jezivo, ti ne znaš šta je to!

Tražio sam objašnjenje, želeo sam da znam čega sve tu ima. Ona nije videla da ima bilo čega osim onoga što je u pismu napisano, a to je užasno, prepuno strašnih poruka i ništa više nije potrebno da bi mi objasnila izvor straha.

Taj razgovor, makar za mene, negira svaku pomisao da je Dada Vujasinović izvršila samoubistvo. Strah od onoga što je naslutila nije svojstven samoubicama.

Nismo se pozdravili pri njenom odlasku. Rekla je da svi ti pozdravi podsećaju na nekakav oproštaj, a ona namerava da svrati za desetak dana.

Preteće pismo sam predao nadležnim organima na dalje postupanje. Ono je u nekoj arhivi i možda bi bilo lekovito da ga još jednom pročitam.

Danas bi Dada imala 62 godine, još uvek u snazi da slobodno piše i govori o ljudima koji su one noći došli po nju.

Peščanik.net, 12.04.2024.

SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)