Mobom protiv mobinga

Predsednik Srbije je najavio obračun sa mangupima u svojim redovima; Tužilaštvo za organizovani kriminal pohapsilo nekolike mangupe; predsednik Srbije to proglasio državnim udarom i najavio tužbe protiv tužilaca. Da se ne dešava u Srbiji, ovo bi bila priča o samostalnosti tužilaštva i prekoračenju predsedničkih nadležnosti. Ovako, to je priča o zapažanju Hane Arent da totalitarni režimi besomučno lažu, ne zato što očekuju da poverujemo u laž već zato što znaju da ćemo na kraju prestati da verujemo i u istinu. (Sad i da se obistini skandiranje „uhapsite Vučića“, mi bismo mislili da je to neka Informerova patka.)

Posle punih trinaest godina farsi i dramoleta, ne morate biti paranoidna struktura ličnosti pa da postanete sumnjičavi prema svemu što ova vlast svakodnevno priređuje. Pitanje je samo da li ste u pravu baš za svaki detalj. Nema sumnje, na primer, da je Goran Vesić, nekadašnji gradonačelnik umesto gradonačelnika a potom i ministar umesto predsednika Srbije, namerno i po drugi put dopao bolnice ne bi li izbegao pritvor, ali – da li je zaista i operisan? Ako jeste, zarad uverljivosti lekarskog opravdanja, šta su mu operisali? Možda slepo crevo jer je to bilo najbezbednije za njega kao pacijenta ali i najslikovitije za njega kao otelotvoreno slepo crevo korupcije? Ili su mu, kako sugerišu po Tviteru, hirurškim putem odstranili USB sa podacima koji kompromituju predsednika Srbije?

A tek pitanje da li se tužioci otimaju kontroli ili igraju po dogovorenom scenariju koji nam je onaj mladi vojnik prepričao na samom početku raspada SFRJ: oni kao hoće da se otcepljuju a mi im kao ne damo. Oni kao hapse jer je tekuća istraga Laure Koveši pred vratima, kao što je bruka oko Generalštaba bila pred pucanjem. Ili ovi drugi kao upravljaju krizom dok finalno rastaču Beograd i ukidaju državno vlasništvo nad svim preostalim prirodnim resursima Srbije kako buduća vlast ne bi ničim raspolagala (zato valjda povlače i zlatne rezerve). Koju god „istinu“ da izaberete – bićete u pravu. I bićete paranoidni. Jer je to i bio cilj ove vlasti. Da ne poverujete u istinu ni kad vam ona bode oči.

A da je tako, ponajbolje se vidi u odnosu prema studentima koji su pokrenuli opštedruštveni bunt. Iskustvo, ali još više vlast nego iskustvo, nam govori da ćemo se možda ili gotovo sigurno razočarati kad-tad, ovako ili onako, u ovoga ili onoga. I, kao da je neko otvorio knjigu žalbi i pritužbi, stižu zamerke. Od navodno propuštene prilike 15. marta (kao da vlast nije planirala da izazove krvoproliće!), preko navodno besmislenih zborova (koji su sada noseća organizaciona jedinica pobune!) i mladalačke nekompetentnosti (kao da stariji rade bolje i više!) do preventivne razočaranosti u buduću izbornu listu („e, ako bude i ovaj, onda neću ni da glasam“ – stvarno?!).

No i to je očekivano. Hana Arent kaže da konstantno laganje izaziva cinizam kod ljudi. I da, kad ljudi ne veruju ni u šta, onda sa njima možeš da radiš šta hoćeš. Na nama je da odaberemo da li ćemo samo da se odupiremo mobingu koji ova vlast sprovodi nad nama ili ćemo da se pridružimo pozivu na mobu da zajednički požanjemo ovu pošast.

Peščanik.net, 04.08.2025.