Moja Srbija

S vremena na vreme neki događaj pokaže pravu Vučićevu ekonomsku prirodu, da se tako izrazim, odnosno zašto on tako ljutito, ne birajući reči, govori o prethodnoj vladi (ne računajući tu onu formalno Dačićevu, razume se). Oni su, naime, trošili, širili se i baškarili po državnim jaslama, pa sad on mora da štedi, da se skuplja i usteže. A toliko divnih projekata ima.

To se vidi naročito po tome što čim skupi neku crkavicu, on počne da je deli naokolo po istom „modelu“ kao njegovi prethodnici, samo skromnije, jer manjim sredstvima raspolaže.

Tako se recimo desilo sa subvencijama za strane investitore, beneficiranim kreditima iz Fonda za razvoj, dotacijama za poljoprivrednike i slično. Najnoviji primer je turistička akcija „Moja Srbija“, koju je najavio premijer lično, tačnije stimulacije iz državnog budžeta za letovanje (a možda i „jesenovanje“ – Slobodan Đurić i Milena Dravić, „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“) u Srbiji.

Još nije odlučeno, ili bar obelodanjeno, kako će te povlastice tačno izgledati – pominju se vaučeri u vrednosti od 5.000 dinara – pa se u njihovu analizu ne možemo ni upuštati. Ali od emitovanja ove srećne vesti nije prošlo ni 24 minuta a kamoli 24 sata, a marljivi reporteri sa lica mesta već su javljali da je interesovanje građana veliko i da hotelijeri već zadovoljno trljaju ruke. Maltene kao kod Beograda na vodi.

Kako će ovaj patriotski marketing delovati na domaći turizam tek ćemo, naravno, videti mada iskustvo govori da dosadašnje „kupujmo domaće“ akcije u Srbiji – kao ni drugde uostalom, nisu imale praktično nikakve efekte. Važnija od tog konkretnog, međutim, dva su načelna pitanja sa takođe konkretnim posledicama.

Najpre, subvencije za one koji će odmor provesti kod kuće praktično su carina, tj. taksa za izlazak iz zemlje za one koji se usude da letuju u inostranstvu. Ona se, doduše, ne plaća neposredno, na granici, ali u suštini – to je to. Bilo je, kao što znamo, a i sad ih ima, i takvih režima, mada Srbija njima nije pripadala, ali ko zna, kolo sreće se okreće. Kad se tome doda takoreći fizička zabrana putovanja u nepodobnim aranžmanima (o čemu smo pisali prošli put u tekstu „Vučićevo čedo“) – ograničavanje slobode kretanja, ma kako to možda nekom u ovom času izgledalo apstraktno i daleko, zapravo je očigledno.

Drugo, sprečavanje građana da putuju van granica svoje zemlje – bilo putem štapa ili šargarepe, svejedno – ima i svoju drugu stranu. Može, naime, da se pokaže kao tačna računica: manje putovanja u inostranstvo, manji odliv deviza, veći soptveni prihod. Ali, ta akcija malo liči i na onu narodnu: da komšiji crkne krava. Šta ako, međutim, i komšija odluči da primeni istu politiku – da krava crkne nama – pa krene da na različite načine odvraća svoje građane od putovanja u Srbiju?

Imaćemo dve crknute krave.

Crknuta je, u stvari, ta logika, tj. ekonomska politika koja se njome rukovodi.

Peščanik.net, 14.06.2015.

Srodni link: Sofija Mandić – Jesen ugroženih