Da ne živimo u zemlji u kojoj se sa vrha vlasti svakodnevno krše Ustav i zakoni, događa neverovatan kriminal i korupcija, a izbegava bilo kakva odgovornost, možda bismo mogli poverovati slatkorečivim govorima i porukama čelnika pravosuđa sa godišnjeg savetovanja „Sudijski dani 2026“. Organizator ovog tradicionalnog višednevnog okupljanja sudija Srbije u Vrnjačkoj Banji, jeste Vrhovni sud. Pozdravne govore upućuju gosti okupljanja, poput ministra pravde i predsednika Ustavnog suda, kao i predstavnici EU, Saveta Evrope i OEBS-a u Srbiji, koji su donatori skupa, a uvodno izlaganje je održao novoizabrani predsednik Vrhovnog suda, Miroljub Tomić.
Prisutne sudije – članovi neformalne grupe sudija i javnih tužilaca „Odbrana struke“, ali i desetak sudija koji nisu članovi ove zajednice – napustili su salu kada je za govornicu izašao predsednik Ustavnog suda Vladan Petrov. Navodno se on izvinjavao za neke svoje izjave, poput one da je razrešenje sankcija za „sudije koje su prekršile zabranu političkog delovanja i koji se javno deklarišu kao protivnici vlasti“ i da se „pravosuđe otrglo od političke i izvršne vlasti“. Takvi ekstremistički stavovi apsolutno zaslužuju tihi čin nepoštovanja. Možda su zbog toga sudijama promakli pojedini sporni akcenti iz javnih nastupa ministra pravde i predsednika Vrhovnog suda.
Pozdravni govor aktuelnog ministra Nenada Vujića na sajtu Ministarstva pravde nazvan je „uvodnim izlaganjem“. Poručio je da nezavisnost sudstva nije privilegija, već odgovornost, koja podrazumeva najviši stepen profesionalnosti, stručnosti i posvećenosti Ustavu, zakonu, pravdi i građanima Srbije koji očekuju da pravda bude dostupna, efikasna i jednaka za sve: „Što je stepen nezavisnosti veći, veća je i obaveza svakog nosioca pravosudne funkcije da svojim radom, ponašanjem i kvalitetom odluka, opravdava poverenje građana. Bez poverenja građana u sudstvo nema ni pune pravne sigurnosti, ni stabilnog ekonomskog razvoja, ni stvarne zaštite ljudskih prava. Upravo zato je obaveza svih nas – i izvršne vlasti i zakonodavne vlasti i pravosudnih institucija – da kontinuirano radimo na jačanju institucija i unapređenju uslova za rad sudija.“ Izlaganje je završio rečima: „Živela Srbija – Bože pravde“!
Iz citiranih dugačkih rečenica, na prvi pogled izgleda kao da je ministar želeo da kaže nešto produbljeno i iskreno, čak i kritički, o sudstvu i sudijama, a da bi na taj način izbegao da pred sudijama govori o aktuelnoj zakonodavnoj i pravosudnoj problematici i svom angažovanju u njoj. Da je to učinio verovatno bi ga jedan broj sudija, s razlogom, bojkotovao kao i Vladana Petrova. Međutim, analiza njegovih iskaza ukazuje da on, iako je bio višedecenijski direktor Pravosudne akademije, ima problem sa razumevanjem pravosuđa, pa čak i upotrebom pojedinih pravnih pojmova. Da počnemo od pravde kao vrhovne pravne vrednosti koja, pre svega, znači jednako postupanje, u više-manje istim slučajevima. Onda je sasvim suvišno atributima „dostupna i efikasna“ dodavati, na kraju, i reči „jednaka za sve“. Ta vrednost je u samoj definiciji pravde, ukoliko ona u današnjoj Srbiji postoji i nije zamenjena selektivnom primenom zakona i naopakim tumačenjem pravičnosti, koja bi trebalo da bude „ispravljanje ili izbegavanjestrogosti opšte pravne norme zarad pravde u nekom izuzetnom slučaju, koji tvorac opšte norme uopšte nije mogao da predvidi“ (K. Čavoški).
Dakle, potpuno je pogrešna teza ministra da će izvršna i zakonodavna vlast popraviti pravosuđe kontrolom sudske vlasti, koju on čak i ne naziva granom vlasti nego „pravosudnim institucijama“, pa sudije i tužioci moraju da opravdavaju legitimitet dobijen od građana i da je jedini način za to da se isključivo iskazuju presudama i rešenjima. Reč je o pogrešnom razumevanju principa podele vlasti, pošto se „zakonodavna i izvršna vlast temelje na političkom legitimitetu zasnovanom na izbornoj volji građana, dok sudska vlast svoj legitimitet crpi iz struke, profesionalne spreme i vrste posla, čija je priroda da ga narod ne može obavljati, pa time ni njegovi predstavnici (skupština, poslanici, predsednik)“.1 S druge strane, ministar Vujić je omiljen u vrhu aktuelnog režima jer je konstantno imao suprotstavljen stav prema organima pravosuđa i većini stručnih udruženja po pitanju Pravosudne akademije, nastojeći da nametne obuku na ovoj akademiji kao jedini uslov za prvi izbor sudije, odnosno tužioca, bez obzira što je Ustavni sud 2011. utvrdio neustavnost pojedinih odredbi relevantnog zakona.
Osnovni problem aktuelnog ministra pravde, ipak, nije prevashodno teoretske prirode. Potpuno je nespojivo sa pojmom pravde to što se u svakodnevnom radu Ministarstvo pod rukovodstvom Vujića, iako nisu bili mnogo bolji ni prethodni ministri, često ne drži Ustava, zakona i doktrinarnih normi, javnosti i transparentnosti u radu, a pravosuđe i njegove ustavne organe redovno ne smatraju ravnopravnim partnerom. Ministar se povodom sporne inicijative poslanika SNS Mrdića za izmene pravosudnih zakona u netransparentnom postupku, ponašao kao da je hteo da se osveti Visokom savetu sudstva koji je pred kraj mandata skupio snage da iznese negativno mišljenje o izmenama pojedinih pravosudnih zakona i novih zakona poput onog o Pravosudnoj akademiji, a koje je predložilo Ministarstvo. Vujić je više puta nastupao u javnosti sa tvrdnjom da su zakonski predlozi poslanika Mrdića u skladu sa evropskim standardima. U postupku rasprave u Skupštini, podržao je te izmene, uz obećanje, kad su sporni zakoni usvojeni u hitnom postupku, da će postupiti u potpunosti prema mišljenjem ekspertskog tima Venecijanske komisije kojoj su post festum poslati zakoni na mišljenje, na inicijativu A. Brnabić. Kad je mišljenje stiglo, Vujić je bio prvi od članova Visokog saveta tužilaštva koji je glasao protiv predloga da se o preporukama iz mišljenja Venecijanske komisije razgovara na aprilskoj sednici tog tela. Kada su članovi Visokog saveta tužilaštva shvatili da je to besmisleno, ministar je glasao za odluku da se u Javno tužilaštvo za organizovani kriminal vrate samo dva, umesto sva četiri tužioca. Nisu vraćeni tužioci koji su bili zaduženi za slučajeve „Nadstrešnica“ i „Konjuh“. Potpuno je jasno da je ministar pravde, nakon potvrđenog neuspeha poslanika Mrdića i režima da izmenama zakona zaštite funkcionere SNS od odgovornosti, u punom kapacitetu praktično preuzeo ulogu kontrole štete.
Ministar pravde Vujić poznat je i po tome što je u Komisiju za izradu tekstova izmena pravosudnih zakona radi usklađivanja sa mišljenjem Venecijanske komisije, kao prvog člana imenovao spornog predlagača Mrdića i neke druge pojedince iz provladinih NVO koji se u javnosti pojavljuju samo kada treba blanko podržati vladine predloge. Zatim, što za predsednika Visokog saveta tužilaštva predlaže tužioca Uskokovića iz Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, protiv koga se vodi disciplinski postupak zbog spornog zaključivanja sporazuma o priznanju krivice sa nezakonitom kaznom kućnog zatvora za šverc migranata. Uskoković je na kraju i izabran za člana Visokog saveta tužilaštva, umesto tužioca Majlata, tek posle sporne odluke Ustavnog suda i ponovljenih izbora na području kragujevačke apelacije, u vezi kojih se pred tužilaštvom za organizovani kriminal vodi postupak zbog prijavljene protivzakonite umešanosti BIA i pojedinih glavnih tužilaca u ovo glasanje.
Reč je ministru koji, ukoliko mu ne paše da se kroz dijalog izjašnjava o neprijatnim temama, jednostavno otkaže svoje učešće. Inicirao je pomilovanja nasilnika koji su naneli teške telesne povrede studentkinji Ani u Novom Sadu, zbog čega je pala Vlada, a onda je uporno izbegavao da upozna javnost sa činjenicom ko je inicirao taj predlog i sa kojim razlozima ga je uputio predsedniku Republike.
Za sve navedene postupke ovog ministra bi se moglo reći – sporno, nezakonito ili netransparentno. Ima ih još, iz perioda kada je bio direktor Pravosudne akademije: neuspeh izvođača radova sa prvog tendera za adaptaciju nove zgrade akademije; izveštaj Državne revizorske institucije sa predlogom za smenu direktora; kompromitacija izbora kandidata za početnu obuku na Pravosudnoj akademiji koji je posedovao odgovore na pitanja. O još jednom blamantnom slučaju u koji je umešan Nenad Vujić nedavno je pisala Sofija Mandić: „Uz navedeno tvrdoglavo držanje za prve Mrdićeve zakone i dodatne štetne ideje drugih Mrdićevih zakona, blista i ideja da se u obrazloženju izmena Hitno mišljenje Venecijanske komisije nazove konačnim tekstom Nacrta hitnog mišljenja, čime se ministarstvo drsko drži stava da je akt Komisije od 24. aprila nacrt akta, a ne finalno Hitno mišljenje, doneto u skladu sa Poslovnikom VK. Dakle, podvucimo još jednom – ministarstvo pokušava da obmane samu Venecijansku komisiju kada je reč o prirodi njenih akata poslatih Srbiji. Tragično i blamantno, ali istinito.“ Uz sve navedeno, Nenad Vujić je i koordinator Klastera 1 u pristupnim pregovorima sa EU.
Možda bismo mogli da pretpostavimo šta je hteo da poruči ministar pravde Vujić kada je svoj govor pred sudijama završio rečima „Živela Srbija – Bože pravde“, a da ne pomislimo da se to sve ne događa na Saboru SPC ili na izbornom mitingu SNS-a. Biće da smo mi iz pravosuđa nešto mnogo zgrešili Boginji pravde, kada smo doživeli da, posle višegodišnjeg direktorovanja Pravosudnom akademijom, za ministra pravde dobijemo – Nenada Vujića.
A sa kakvim uvodnim izlaganjem se na otvaranju „Sudijskih dana 2026“ obratio sudijama novi predsednik Vrhovnog suda, Miroljub Tomić? Kakav je njegov program rada, ako u tom izlaganju poručuje: „Ne smemo dozvoliti da vreme u kome radimo i uvek prisutne reforme obeleže naš rad, mi sudije treba da pravičnim odlukama i kvalitetom pravde, ostavimo trag vremenu. Ne smemo zaboraviti da ni jedna institucija, niti jedan pojedinac, nisu iznad zakona.“ Dodao je i da će kao predsednik Vrhovnog suda insistirati na odgovornosti sudija. Nije naveo kakvo je to vreme i kakve su to reforme kojima se ne sme dozvoliti da obeleže dosadašnji rad sudstva, niti koje su to institucije i pojedinci iznad zakona, te da li je i za njega, kao i za ministra, pravičnost značajnija od pravde.
Nije potpuno jasno zbog čega prethodni saziv Visokog saveta sudstva pola godine nije odlučivao o kandidaturi Miroljuba Tomića za izbor, pa čak ni kad su ga u martu jednoglasno podržale sudije Vrhovnog suda. Sadašnji saziv Visokog saveta sudstva ga je 16. aprila izabrao za vršioca funkcije predsednika Vrhovnog suda, a na osnovu te funkcije postao je i član VSS-a. Zatim ga je 14. maja, na predlog tročlane komisije, VSS jednoglasno izabrao na petogodišnju funkciju predsednika Vrhovnog suda. Kako se dogodilo da niko drugi iz Vrhovnog suda nije konkurisao za ovu funkciju, čak ni njegova doskorašnja predsednica Jasmina Vasović, iako je na to, shodno čudnim odredbama Ustavnog zakona za sprovođenje Akta o promeni Ustava RS (član 8), imala pravo? O tome detaljnije – neki sledeći put.
Autor je magistar pravnih nauka, sudija Apelacionog suda u Novom Sadu u penziji, nekadašnji član Visokog saveta sudstva i član zajednice „Odbrana struke“.
Peščanik.net, 26.05.2026.
REFORMA PRAVOSUĐA________________
- Društvo sudija Srbije, Svedočanstvo – pripreme za promenu Ustava od 2006. godine i struka, Beograd, septembar 2018, str. 12.