Mutno šarenilo nove vlade

Četiri meseca posle junskih izbora čekalo se da se Vučić smiluje da Srbija dobije Skupštinu i vladu, dve fundamentalne državne institucije. Nikom nije promaklo da je odlaganje formiranja parlamenta i vlade zapravo služilo Vučiću da pokaže da te institucije nisu ni potrebne; dovoljno je da Srbija ima Predsednika, odnosno Vučića, koji o svemu odlučuje, i kad ima parlamenta i vlade i kad ih nema. Isto se hvata i nama i njemu. Biće ih kad kucne čas, a taj čas je upravo kucnuo – ni Vučić nema više kud, nego da u roku koji ističe 3. novembra Skupština izabere vladu.

U minut do dvanaest, odlaganje koje je trajalo mesecima na samom kraju se preobrazilo u dnevno odlaganje. Čekalo se zasedanje predsedništva SNS-a koje je održano jedne oktobarske subote da odluči o ministrima, a javnost će biti obaveštena u nedelju, najkasnije u ponedeljak. Prođe i taj ponedeljak i ništa. Jedino je bez čekanja bilo obelodanjeno da će na mestu predsednice vlade ostati dosadašnja premijerka Ana Brnabić. Tu vest saopštio je Predsednik i zvanično joj dao mandat za sastav nove vlade. Prošao je ponedeljak, mandatarka ne govori ništa, a Predsednik obaveštava da će se sastav vlade znati u sredu ujutru. Prošla je i sreda, a vlade i dalje nema. U subotu je opet zasedalo predsedništvo stranke, pa je konačno u nedelju, 25. oktobra, osvanuo sastav vlade.

Ruska ili zapadna vlada

Dok je navodno Ana sastavljala vladu od jutra do mraka, Predsednik je odlučio o rokadi dva ministra: Vulin da bude ministrar policije, a Nenad Stefanović ministar vojske. O tome nije odlučivala Ana, o tome je odlučivao Vučić. Upravo je ta rokada ključ za razumevanje sastava ove vlade. Čim je objavljen sastav vlade krenula je četa dežurnih i stalno gostujućih TV analitičara da detaljno pretresa svako ministarsko mesto, da bi konačno isplivao važan zaključak, za neke povoljan, a za druge neprijatan. Glavni zaključak je da je vlada pravljena tako da se Srbija bar za korak ili dva odmakne od Rusije i za korak dva približi zapadu, odnosno Americi i EU. Neke stranke orijentisane ka EU su s opreznom nadom pozdravile korak ka zapadu, dok su druge padale u „amok“ zato što se Srbija udaljava od Rusije, zabrinute za Kosovo i srpske nacionalne interese. I jedne i druge su navodile dokaze. Sama činjenica da je SPS potisnut je dokaz da se udaljavamo od Moskve, a to se konkretno vidi po tome što je ministarsko mesto za energetiku dobila Zorana Mihajlović koja je poznata po svojoj „američkoj slabosti“, a ne Antić iz SPS-a koji gaji nežnije odnose sa Rusijom. Zaplašeni rusofili su se zapitali gde je Nenad Popović, prononsirani saradnik Rusije, i eto, on je nekako isplivao kao ministar bez portfelja.

Ova priča o tome da je vlada malo više zapadna i malo manje ruska verovatno ima nekog smisla. Podsetimo da Putin nije došao na proslavu Oslobođenja Beograda i svečano otvaranje (ne)završenog Hrama Svetog Save, kako je bilo zakazano. Podsetimo da je Vučiću iz Moskve poslata slika Sharon Stone bez gaćica dok je Vučić sedeo na onoj stoličici ispred Trumpa i potpisivao Vašingtonski sporazum. Da je ipak sve u redu s Putinom jer i on podržava Trumpa pokazalo je zakazivanje dolaska Lavrova u Beograd. Ispalo je da ni on ne dolazi, jer je dobio koronu i otišao u samoizolaciju. Ali mali balans je ipak uspostavljen otvaranjem predstavništva ministarstva odbrane Rusije u Srbiji, sa sedištem u našem ministarstvu odbrane, pri čemu će članovi ruskog predstavništva dobiti diplomatski status.

Dobro, neka je i tačna ocena da je Vučić ovom vladom nastavio svoje žongliranje sa velikim silama da bi se ovoga puta umilio zapadu, na prvom mestu EU, shvativši da je tu izgubio značajan broj „akcija“ i simpatija koje je imao. Dosta mu je da pročita poslednji EU Izveštaj o napretku Srbije u 2020, pa da to shvati, a posebno su ga pogodili zahladneli odnosi sa Nemačkom i Angelom Merkel s kojom je doskora ručavao i ona ga pozivala na viđenje pred svake izbore. Ovoga puta se nisu čuli. Zavisnost srpske ekonomije od evropske je dobro poznata, pa sam sigurna da će Vučić radi svoje bezbednosti i opstanka na vlasti gledati da te odnose popravi. Putin će razumeti da Vučić mora malo da poradi na poboljšanju odnosa sa EU, u čije članstvo se Srbija „strateški“ uputila, ali je na tom putu debelo zaribala, bez obzira na stanje u samoj Uniji koje nije povoljno.

Suština vlade: jednopartizam

Stigavši do ove tačke našli smo se na osmatračnici sa koje se najbolje može razumeti zašto ovako izgleda ova po svemu bizarna i vremenski ograničena vlada. Trajaće samo godinu i po dana. Dok se tek konstituiše Skupština i čeka nova vlada, Predsednik Vučić je zakazivanjem izbora za 3. april 2022. na svim nivoima (sem lokalnog) već zaskočio rasturenu i potencijalnu opoziciju koja traži demokratske izborne uslove, ali i moguće posrednike iz Evropskog parlamenta. Da li će ova vlada biti proruska ili proevropska uzgredna je, nevažna i prolazna računica, ali nimalo nije uzgredna kada su u pitanju unutrašnji odnosi u Srbiji u kojima dominira autokratska vladavina Aleksandra Vučića, zasnovana na uništavanju institucija, neograničenoj korupciji, pljački i kriminalu.

To je suština ove šarolike vlade i njenog sastava. Ona je mutni gemišt sastavljen od nevažnih likova do ključnih ljudi bez kojih Vučićeva korumpirana vlast ne bi bila moguća. Te ključne ljude eufemistički nazivam Vučićevim najodanijim slugama, kao što su Ana Brnabić, Vulin, Stefanović, Zlatibor Lončar i Siniša Mali. Ima ih još podosta, ali sada govorimo o vladi. Oni su glavni igrači za održavanje sistematske korupcije i Vučićeve neograničene vlasti. Ima i onih za paradu, prikrpljenih nestranačkih dama kao što su Darija Kisić Tepavčević i Gordana Čomić. One služe da se vlada šareni od političkog pluralizma koji nikakve veze nema sa realnošću. Pluralizam u stvarnom političkom životu Srbije gotovo ne postoji. Sistematski je razaran razbijanjem institucija, gušenjem političkih partija, osvajanjem i kreiranjem sopstvenih medija bez kojih kriminalna državna banda ne bi mogla da funkcioniše ovako uspešno i široko kako to čini u današnjoj Srbiji. Zbog kriminalne i autokratske vlasti sa vođom na vrhu, Srbija se izdvaja i razlikuje od svih susednih država na Balkanu. Ona je jedina jednostranačka zemlja kojom vlada vođa. Takav sistem se održava enormnom korupcijom, monopolom nad medijima i kreiranjem sopstvenih medija pod neposrednom kontrolom vlasti. O jednostranačkom sistemu u Srbiji kao iznimnom fenomenu u našem regionu matematički tačno je pisao Vladimir Gligorov na Peščaniku. Ova vlada je tipičan primer vlade u jednostranačkom sistemu, s ciljem da se višestranačje i demokratija nikada ne vrate.

Corax

Minuciozno planiranu slojevitost vlade, kako bi se u njoj našli ljudi raznih fela i svih boja, fantastično je razumeo i genijalno nacrtao Corax. Vučić je ogroman paun, čije perje oko glave je masivno i obojeno mračno sivom bojom (to je kriminalno jezgro države koje je najveće i najvažnije), onda se ređa sitnije sivo perje sa belim tačkicima u kojima čitam esenesovke i esenesovce nižeg kalibra (Maja, Marija, Zorana, Jadranka, Irena, Nedim, Selaković), a zatim i neki neznanci u plavoj boji na repu, sa oranž i roze ministrima i ministarkama koji ne treba ničemu da služe: tu su tek za reklamu da će biti ljudskih prava i dijaloga.

Zaključak

Najkraće rečeno, vlast se ozbiljno priprema za sledeće izbore, koje je već najavila za 2022, jer će u međuvremenu raščistiti sa opozicijom.

U čekanju nove vlade već je počela da se odigrava drama sa glavnim glumcima koja nam poručuje da će se vladina borba protiv mafije i kriminala zapravo odnositi na bezbednost samog predsednika Vučića. A ta mafija su slobodni mediji i ono šta je od opozicije ostalo, zatim famozni tajkuni, a to su zapravo neprijatelji koji prete likvidacijom Vučića. Njemu se preti, on je ugrožen. Mandatarka Ana Brnabić borbu protiv mafije je shvatila kao pitanje bezbednosti Aleksandra Vučića. Ona je na Pinku održala uzbudljivu govoranciju kako je mafija udarila na bezbednost tog čoveka i njegove porodice, kako se o njima pričaju najstrašnije laži, kako ona poznaje njegovu porodicu, njegovu decu i njegovog brata i kako ti divni ljudi nemaju veze s jezivim pričama o njima, odnosno koliko su veliki lopovi. Borbu protiv mafije i kriminala kao glavnog cilja njene vlade Ana Brnabić je pretvorila u odbranu Vučića. Nije on mafija, nego je on meta mafije koja mu život ugrožava. „Tajkunski mediji ponovo priželjkuju smrt Vučića“, tvrdi mandatarka. Njena je sveta dužnost da sačuva život predsednika i ona će svim silama do poslednjeg atoma snage raditi na njegovoj bezbednosti. Opet se govori kako će on proći kao Zoran Đinđić, opet se obnavljaju priča (koju je on lično pokrenuo još 2013) da će skončati pored plota i tako dalje, sve do famoznih državnih udara. Ispostavilo se da će glavni cilj vlade i premijerke biti rat protiv kriminala koji preti Vučiću, a dolazi od istih onih tajkuna sa 600 miliona evra, dakle, od opozicije kojoj se zapravo preti da se neće odustati od njenog uništenja, ma koja da je. Opozicija kao takva postala je glavna pretnja Srbiji i njenom vođi. I zato mora biti dotučena. Opozicija je najveći neprijatelj koga treba konačno likvidirati da ga nema.

U znak zahvalnosti na Anin uvežbani i snažni nastup na Pinku, Vučić joj se revanširao preko borbe sa drugom pošasti – kovidom 19. Rekao je doslovce: „Klečao sam ispred Ane barem tri puta da ne zatvara restorane i kafiće, a s druge strane znate da to nekoga može da košta života“. Izgleda da nam opet preti zatvaranje u kuće – džaba on pred njom kleči kada je Ana neumoljiva…

Peščanik.net, 28.10.2020.

NOVA VLADA 2020.