Nacionalizam i kraj istorije

„Liberali raspolažu univerzalnim pravilima za pojedince; za njih su grupe nerazrešiv problem – kako kada je reč o položaju grupa unutar neke zemlje (što se vidi na primeru rasprave o multikulturalizmu) tako i kada je reč o tome koja je grupa ovlašćena da se pozove na pravo na samoopredeljenje. Liberali nemaju dosledan odgovor na pitanje nacionaliste: ’Zašto bih ja bio manjina u vašoj zemlji, kada vi možete da budeta manjina u mojoj’?”

Timoti Garton Eš, iz čijeg skorašnjeg napisa je ovo citat, ovde navodi rečenicu iz moje knjige o raspadu Jugoslavije.^[1] Ona je citirana nebrojeno puta, mada gotovo nikada na osnovu originala. Najčešće se njome ilustruje, kao što to čini i Timoti Garton Eš, nedostatak individualističkog liberalizma. Takođe, uzima se i kao argument protiv zagovornika teorije o „kraju istorije“, jer ni oni, smatra se, ne mogu da objasne popularnost nacionalizma.

Moja je namera bila da ukažem na apsurdnost nacionalizma. Pre raspada Jugoslavije, raspravljalo se o tome zašto postoje pokrajine, i to samo u Srbiji. Neprestano se ponavljalo kako Albanci u Srbiji imaju autonomiju, a Srbi u Hrvatskoj je nemaju (Bosna je došla na red kasnije). Na pitanje da li se zahteva ukidanje autonomije na Kosovu ili se želi stvaranje srpske autonomije u Hrvatskoj, odgovora nije bilo, zapravo podrazumevalo se da se teži i jednom i drugom. Kao što se i danas može pročitati u mnogim komentarima povodom nezavisnosti Kosova i dveju gruzijskih pokrajina, licemerima se smatraju oni, Zapad, koji su za nezavisnost Kosova, ali ne i za nezavisnost Južne Osetije i Abhazije, ali ne i oni koji su protiv nezavisnosti Kosova, ali su za nezavisnost gruzijskih pokrajina (Rusija). Ili se bar licemerje ovih drugih opravdava licemerjem ovih prvih.

Kasnije je to postalo još jasnije, recimo kada je Demokratska stranka srpski nacionalni interes formulisala kao cilj da „svi Srbi žive u jednoj državi“. Jasno je da isti takvi zahtevi Hrvata, Albanaca, Bošnjaka, a i nekih drugih, ne bi mogli da se ostvare istovremeno. Ovo ilustruje jedan opštiji problem, koji sam ja hteo da izrazim ukazavši na apsurdnost etničkog nacionalizma. Naime, uvek je moguće tako iscrtati mapu da neka manjina bude deo većine, kao što je uvek moguće „humanim“ etničkim čišćenjem postići onaj nivo etničke homogenosti koji se želi.^[2]

To, međutim, ne znači da liberali ili demokrate imaju neki ozbiljniji problem sa pravima manjina ili sa pravom na samoopredeljenje. Da bi se videlo odakle nastaju problemi, potrebno je nekoliko rečenica o nacionalizmu. U političkom smislu, reč je o strategiji redistribucije. Ovo nije nepoznato u društvenim naukama.^[3] Kao što nije nepoznato i pod kojim uslovima se ta strategija može uspešno primeniti.^[4] Tačno je da se nacionalizam najčešće opravdava patriotizmom i posebnim osećanjima za ljude istog etnosa ili rase, ali je reč pre svega o tome da se određenoj grupi ljudi obezbede posebna prava. Tako da ako se ne teži promeni teritorija ili promeni sastava stanovništva, teži se neravnopravnoj raspodeli prava. Recimo, kao što je to bio čest slučaj kada su pisani ustavi zemalja nastalih iz Jugoslavije, tako što bi se reklo da je, na primer, „Srbija država Srba i svih njenih građana“. Kako se ta orvelovska razlika sprovodi, pravno je i političko pitanje.

Ukoliko, međutim, zemlja ima demokratski i liberalni ustav, ne postoji neki poseban razlog zašto se bilo kojoj grupi ne bi priznalo pravo na samoopredeljenje, bez obzira na to o kom se nivou autonomije tačno radi. Potrebno je, zaista, zadovoljiti popriličan broj uslova, među koje svakako spada poštovanje privatne svojine i demokratsko odlučivanje o ustavnom statusu. Da bi se videlo šta to znači, uzmimo čuvenu misao o „humanom preseljenju“. Po tom shvatanju, postoji kolektivno pravo da se odlučuje o individualnim pravima, od kojih je jedno u neposrednoj vezi sa pravom na privatnu svojinu, a to je da svako može samo sopstvenom voljom da odluči o sopstvenoj selidbi. Demokratskim se, pak, putem može odlučiti o tome koji će politički status imati određena zajednica. Koje obaveze prema bivšoj političkoj zajedinici iz toga proizilaze, nezavisno je pitanje i svakako bi trebalo da se utvrdi pregovorima. Jasno je da eventualni troškovi povećane autonomije ili secesije imaju uticaj na samu odluku da se demokratskim putem odluči o tome da li je to u interesu (kvalifikovane) većine.

Ne postoji, međutim, neki nepremostiv problem kada je reč o pravu na samoopredeljenju ukoliko je reč o demokratskoj zajednici zasnovanoj na liberalnom ustavu. Ovo poslednje, liberalni ustav, znači da je reč u ugovornoj a ne prinudnoj zajednici, kao kod država koje svoju legitimnost zasnivaju na etničkom nacionalizmu. U stvari, ugovorna i demokratska zajednica koja poštuje individualna prava i priznaje pravo na samoopredeljenje stabilnija je od političke zajednice koja se zasniva na etničkoj homogenosti, jer je ova poslednja u osnovi prinudna, a ne dobrovoljna politička zajednica.^[5]

Načelo posmatrano, dakle, liberalna i demokratska politička misao ne bi trebalo da ima „nacionalistički problem“: šta činiti sa grupama koje žele veću autonomiju ili čak sopstvenu državu. Drugi problem na koji ukazuje Garton Eš jeste koje su međunarodne posledice nacionalizma? Sada je popularno kritkovati teoriju o „kraju istorije“, koja se identifikuje sa liberalnom i demokratskom političkom teorijom. Prigovor je da svet, po svemu sudeći, ne ide u pravcu potpune prevlasti liberalne demokratije, već jačaju nacionalističke, autokratske i imperijalističke ideologije i države koje se na njima zasnivaju. Neki autori govore o povratku u dvadeseti vek, drugi o povratku u devetnaesti vek, a treći opet o sukobu civilizacija u veku koji je pred nama.

Ovde je reč, delimično, o nerazumevanju.^[6] Ideja o kraju istorije je bila normativna: mi znamo kako da uredimo unutrašnje i međunarodne odnose na način koji isključuje upotrebu sile kako u unutrašnjim, tako i u spoljašnjim odnosima. Uslovi su u osnovi oni koje je naveo još Kant: demokratske države i međunarodno pravo. Normativno, dakle, znamo pod kojim uslovima bi se mogla isključiti upotreba sile da bi se ostvarili politički ciljevi. To ne znači da političke grupe ili države ne mogu da imaju interes da se služe silom, bilo da promene odnose unutar zemlje ili da steknu prednosti u međunarodnim odnosima.

Problem sa upotrebom sile jeste taj što praktično ne postoji stanje ravnoteže sila, što takođe ilustruje moja rečenica koju citira Garton Eš. Ovo je jedno od naravoučenija koje bi mogli da izvuku građani Srbije na osnovu iskustva sa politikom Slobodana Miloševića. Ideja po kojoj je u redu silom uspostaviti ustav i poredak u zemlji zasniva se na pretpostavci da neće doći do konfiguracije odnosa snaga u kojoj je država slabija od manjine koju želi da potčini. Još gore stoji stvar sa oslanjanjem na silu da bi se sprovela startegija „humanog preselenja“. I u tom je slučaju potrebno da odnos snaga bude na strani te vrste „humanista“, a ne recimo na strani onih koji su za „humanitarnu intervenciju“. U svakom slučaju, nema stabilnosti u sistemu u kojem se veruje u efikasnost „rata kao ostvarenja političkih ciljeva drugim sredstvima“.

Ovo se vidi, recimo, u izjavama koje dolaze iz redova srpskih nacionalista povodom ruske intervencije u Gruziji. Meni je najzanimljivije opravdanje ove akcije time da su Amerikanci prvi počeli. Ovo neodoljivo podseća na ono što Dostojevski opisuje u „Zapisima iz podzemlja“. Amerikanci su, navodno, priznanjem nezavisnosti Kosova otvorili put Rusima da priznaju Južnu Osetiju i Abhaziju. Pa su, dakle, za sve krivi Amerikanci.

Ovo delimično proističe i iz poptuno pogrešne upotrebe reči presedan. Ako je Kosovo presedan, ono bi trebalo da to bude za one koji su ga priznali, a to znači da bi oni trebalo da priznaju i Južnu Osetiju i Abhaziju, ukoliko veruju da je reč o slučajevima koji se mogu podvesti pod isto pravilo. Isti tako, Rusija bi presedan priznavanja gruzijskih pokrajina trebalo da primeni i na srpsku pokrajinu, ako veruje da načelno reč o istom slučaju. Odluke jednih, međutim, ne ovlašćuju druge da donesu istu odluku, kao što činjenica da je Amerika priznala Kosovo ne opravdava Rusiju da to isto učini u Gruziji. Kao što to što je neko navodno prvi počeo ne opravdava druge da ga u tome slede.

Konačno, greška kojoj vodi ovakvo shvatanje presedana jeste da se uzroci nalaze tamo gde ih nema. Nisu ovde dve gruzijske pokrajine proglasile nezavisnost zato što je to učinilo Kosovo. Nije, takođe, Rusija priznala njihovu nezavisnost zato što su zapadne zemlje priznale nezavisnost Kosova. Sami ruski zvaničnici, bar kada ne daju izjave za srpske novine, ne opravdavaju svoju odluku na taj način. Rusija je odavno našla da je u njenom interesu da ove dve gruzijske pokrajine tretira kao svoje protektorate (ima ih još). Sada je ocenila da je odnos snaga takav da može to da legalizuje. Da li su dobro procenili, to je ključno pitanje.

Problem sa nacionalizmom, dakle, je u tome što ne može da se univerzalizuje ni u unutrašnjoj niti u spoljašnjoj politici. Liberalna teorija prava međunarodnih odnosa to može, i kada je reč o pravu na samoopredeljenje i kada je reč o odnosima koji su zasnovani na pravu a ne na sili. To, kao što vidimo po rekcijama nacionalista u Srbiji, ne mora da bude dovoljan razlog da se oni odreknu svojih parcijalnih ciljeva.

Peščanik.net, 28.08.2008.