- Peščanik - https://pescanik.net -

Nacionalni spomenik u zabavnom parku: Stefan Nemanja u Beogradu na vodi

Foto: Peščanik

Pobedničko rešenje spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu privuklo je veliku pažnju javnosti. Kritikovani su idejna zamisao spomenika, a posebno njegove megalomanske dimenzije. Pouzdanija saznanja o svemu tome imaćemo kada vidimo relevantne dokumente u vezi sa ovom inicijativom, ali već sada su jasni njeni kontekstualni okviri koji zaslužuju širu analizu.

Javni spomenici su kompleksne artificirane celine, najčešće skulptorska i arhitektonska dela, koja memorišu i promovišu ličnosti, događaje i ideje u javnom prostoru. Zbog svog velikog značaja i simboličke moći oni su od najranijih vremena bili strogo kontrolisani od strane vladajućih elita. To su ogledala vlasti koja ih podiže, čuva ili uništava: javni spomenici po pravilu odražavaju ideološke osnove nekog političkog sistema, pa radikalnije smene vlasti često obuhvataju i njihovo rušenje. Koncepti postavljanja javnih spomenika menjali su se u različitim političkim sistemima i uvek su bili povezani sa društvenim, političkim, kulturnim i prostornim kontekstom svoga nastanka.

Na bivšem jugoslovenskom prostoru vidljivo je opadanje spomeničke kulture i pojava retrogradnih tendencija. Posle izuzetnih umetničkih ostvarenja u socijalističkoj Jugoslaviji, gde su mnogi javni spomenici realizovani kao vrhunska modernistička dela autora poput Vojina Bakića i Bogdana Bogdanovića, došlo je do potpunog sunovrata. Karakterističan primer spomeničke nekulture i urbanih manipulacija je projekat vlasti Nikole Gruevskog „Skoplje 2014“. Najnovije „spomeničke“ aktivnosti u Beogradu liče na makedonski slučaj i globalni su primer neukusa, nelogičnosti i pretencioznosti.

Politika spomenika u Beogradu je jedna od oblasti u kojima se aktuelna vlast SNS-a izuzetno angažovala i sastavni je deo agresivnog preinačavanja urbanog identiteta srpske prestonice. Sa megalomanskim ambicijama i izrazitim nepoznavanjem gradske i spomeničke kulture preduzimaju se aktivnosti koje negiraju životne potrebe stanovnika Beograda, kao i istorijsku i kulturnu mapu srpske prestonice. Osnovne karakteristike ovih aktivnosti su radikalne izmene uslova života građana, narušavanje svih zakonskih, stručnih i etičkih normi i njihova netransparentost.

Izgradnja Beograda na vodi, uklanjanje spomenika Dimitriju Tucoviću i postavljanje kič raspevane fontane na Slaviji, podizanje pasarele od Savskog pristaništa do Kalemegdana, devastacija kalemegdanske tvrđave zbog gondole za prevoz sa jedne na drugu savsku obalu, kao i pretvaranje Avale u skijalište predstavljaju bitne elemente SNS-ovske vizije Beograda, u čijem će se centru naći spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu. Zvanična tumačenja ovih poteza uglavnom su istovetna – sve se gradi i menja sa ciljem da se grad „ulepša“, napravi nešto „jedinstveno“, „neviđeno“ i ostvari finansijska dobit. Kao glavni konzumenti adresirani su turisti, dok vlasnici kapitala / dobitnici privatizacija beogradskih javnih prostora ostaju nepoznati. Beograd se postepeno pretvara u zabavni park Beograd na vodi, namenjen bogatima i turistima, pa sve više nalikuje, poput cele Srbije, na Havanu i Kubu (pre revolucije).

Podizanje nacionalnog spomenika u ovakvom kontekstu sasvim je logičan potez. On treba da posluži kao zamena – supstitut za sve ono što nedostaje u novokreiranom gradskom identitetu. Dok fontana, Beograd na vodi, pasarela, gondole… na bezbroj načina ne poštuju državne zakone, kulturu i potrebe građana Beograda, spomenik treba da pokaže da je aktuelna vlast „prava nacionalna vlast“ i posluži kao vizuelni simulakrum samostalnosti i nacionalnog ponosa. Da bi se ovakva manipulativna uloga spomenika realizovala, on mora da bude monumentalan i ideološki pravoveran. Kontrolu nad izgradnjom spomenika preuzeo je vrh srpske države. Predsednik konkursne komisije je Nikola Selaković, na funkciji generalnog sekretara predsednika Srbije, pa je jasno da izgradnju spomenika kontroliše predsednikov kabinet.

Spomenik je posvećen velikom županu Stefanu Nemanji, što nije posebno obrazloženo. Odluka da se podigne i posveti spomenik nekome ili nečemu nije „prirodan“ čin. Odabir spomeničke teme je smišljena odluka, koja uvek ima za cilj ne samo memorisanje, već i slanje određene poruke savremenicima. Ovaj opšti princip važi i u slučaju odluke o podizanju spomenika Stefanu Nemanji. Tako da se tu prvo postavlja pitanje zašto je odlučeno da je potrebno podići spomenik Nemanji. On nema značaj u istoriji Beograda, tako da otpada mogućnost povezivanja spomenika sa prostorom njegovog života. U srpskoj kulturi on je bio memorisan prvenstveno po crkvenim programima i to kao Sveti Simeon, pa je istican i naglašavan njegov monaški i svetiteljski lik. Srpski politički i nacionalni programi najčešće su isticali cara Dušana i kneza Lazara, čiji je kult bio sastavni deo kosovske mitologije. Isticanje Stefana Nemanje tako može da deluje i kao svojevrsna zamena za cara Dušana i kneza Lazara: ne ističu se ličnosti tesno povezane sa kosovskom mitologijom i velikorspskom ideologijom, a opet se proslavlja nacionalni vladar.

Odluka da se podigne spomenik Stefanu Nemanji svakako je nova i promišljena epizoda u političkoj upotrebi dinastije Nemanjića. Da je u pitanju deo šire akcije pokazuje još nekoliko primera. U neuspešnoj TV seriji „Nemanjići – rađanje kraljevine“ ličnosti Stefana Nemanje pripalo je centralno mesto. Spomenik Stefanu Nemanji podignut je u Banjaluci 2014. kao dar fonda „Dostojanstvo“, čiji je osnivač politička organizacija Treća Srbija. Najavljeno je podizanje spomenika Nemanji u Leskovcu, a javila se i ideja o muzeju Nemanjića u Beogradu.

Podizanje spomenika istorijskim ličnostima po pravilu znači ideološko i propagandno povezivanje sa njihovim likom i delom. U ovom trenutku međutim nema načina da se utvrdi logična veza između Stefana Nemanje i politike SNS-a, pa je moguće da su u pitanju razlozi koji izmiču racionalnim objašnjenjima.

Izrada spomenika poverena je ruskom skulptoru Aleksandru Rukavišnjikovu. To svakako nije bila posledica umetničke ponude, već promišljena i sigurno politička odluka. U političkim kampanjama SNS-a često je pozivanje na Rusiju, a ruska firma Gasprom je ktitor mozaika u kupoli Hrama Svetog Save. Uostalom, na mitingu povodom dolaska ruskog predsednika Vladimira Putina u Beograd nošen je transparent sa parolom „1 od 300 miliona“. U Rusiji je pronađen i uzor za spomenik Stefanu Nemanji: spomenik knezu Vladimiru podignut u Moskvi 2016.

Kako je već uočeno, poseban problem je ikonografija predviđenog spomenika, čije je zvanično tumačenje dao portal Gradnja. Projekat je neka vrsta mešavine proruske ideologije i srpske mitomanije, nelogična i istorijski netačna. Autor spomenika Aleksandar Rukavišnjikov je veoma slobodno pristupio njegovom oblikovanju ne sledeći utvrđene ikonografske obrasce. Njegovo idejno rešenje očigledno ne proizlazi iz srpske kulture, već je pod snažnim uticajem spomenika knezu Vladimiru. Međutim, dok je moskovski spomenik monumentalan i usklađen sa standardnim predstavama kijevskog kneza, beogradski je prepun nelogičnosti u detaljima. Stefan Nemanja u desnoj ruci drži ruski krst, kao da želi da rusifikuje Beograd i Srbiju.1 U levoj ruci drži svitak Hilandarskog tipika, koji je napisao Sveti Sava. Ikonografski je nelogično da Nemanja bude prikazan kao epski vladar koji drži tekst o pravilima monaškog života. Stefan Nemanja stoji na raspuklom vizantijskom šlemu koji bi trebalo da simbolizuje da su Srbija i srpska kultura nastavljači vizantijske. Ovakvo tumačenje pripada vizantijskom diskursu u srpskoj nacionalnoj ideologiji i svakako nije zasnovano na istorijskoj stvarnosti Nemanjinog doba.

Za mesto spomenika određen je Savski trg, koji se proglašava za budući centar Beograda / Beograda na vodi. Spomenik treba da bude megalomanskih dimenzija i visine 28m, tako da u potpunosti narušava ovaj deo grada i pretvara okolne objekte, poput istorijskog zdanja Glavne železničke stanice iz 1882-1885, u njegove kulise. Spomenik ovakvih dimenzija je i inače neprimeren gradskom prostoru.

Važan element u izradi spomenika Stefanu Nemanji je finansijski. Izrada spomenika je veoma skupa aktivnost, što je jedan od bitnih razloga zašto se oni retko dižu. Izrada ovakvog spomenika, izlivanje, prenos iz Rusije, priprema terena i montiranje su veoma skupi. U tome učestvuju brojni stručnjaci, arhitektonsko-urbanistički biroi i građevinska preduzeća. U medijima nema vesti o obavljanju neophodnih zakonskih procedura za izbor izvođača radova, izvore finansija i troškove.

Izgradnja monumentalnog spomenika, ikonografski loše rešenog, sa epskom figurom Stefana Nemanje, u osnovi odgovara dominantnom kič diskursu SNS-ovske vizije Beograda. Spomenik treba da fascinira i zabljesne posmatrača na isti način kao recimo fontana na Slaviji i to je njegov jedini smisao i domet. Sve netačnosti i nelogičnosti u ikonografiji spomenika suštinski i nisu važne. Kod javnih spomenika ovakve omaške teško su zamislive, ali su one sasvim dopuštene i prisutne u zabavnim parkovima. Tu je u želji da se opčini posmatrač / privuče korisnik usluga prisutno manipulisanje najrazličitijim istorijskim elementima. U zabavnom parku niko i ne traži niti očekuje istorijsku doslednost i složeniji idejni smisao. U projekciji Beograda kao zabavnog parka spomenik Stefanu Nemanji očigledno treba da posluži kao još jedna gradska atrakcija, a njegovo neuspešno i nelogično rešenje samo pokazuje besmislenost nastojanja njegovih naručilaca.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 21.03.2019.

TEMA – BEOGRAD NA VODI

________________

  1. Portal Gradnja obaveštava da je u pitanju „pravoslavni krst“. Međutim, ovakav tip krsta ne drži čak ni knez Vladimir, koji je na moskovskom spomeniku predstavljen kao krstitelj Rusije, Ukrajine i Belorusije.