Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Poslednjih nekoliko nedelja odvija se snimanje serije Nemanjići – rađanje kraljevine, koja bi u nekoliko epizoda trebalo da prikaže istoriju ove dinastije i srednjovekovne Srbije. Poduhvat je sam po sebi zanimljiv, u izvesnom smislu i značajan, makar u onoj meri u kojoj je uvek značajno prikazivanje nacionalne prošlosti u bilo kom obliku umetničkog ostvarenja. Onda kada je to i projekat nacionalnog javnog servisa, teško je izbeći i utisak da će biti reč o jednom, na svoj način, „oficijelnom čitanju“ srednjovekovne prošlosti.

Pisac scenarija je Gordan Mihić, reditelj Marko Marinković, serija je za naše prilike visokobudžetna, a odabrana je i ekipa našoj publici poznatih (i omiljenih) glumaca koji će oživeti likove poznatih istorijskih ličnosti srednjovekovne povesti ili njihovih izmišljenih savremenika. Za sada se čini da će u tehničkom, ali i u svakom drugom domenu, serija biti značajno bolja od prethodnog „istorijskog spektakla“, odnosno spektakularnog i skupog promašaja, takođe u produkciji RTS-a, naime serije Ravna Gora, koja je, ako se izuzmu razlozi nezavisni od samog kvaliteta serije, potpuno opravdano pala u zaborav iz kojeg se sasvim sigurno više nikada neće ni povratiti, ako kriterijum budu gledanost ili ukupni kvalitet ostvarenja…

Serija Nemanjići je poduhvat koji tematizuje srednjovekovno razdoblje istorije, epohu koja nije bila naročito zastupljena u srpskoj kinematografiji, ali ni u širem opusu srpskih dramskih pisaca ili scenarista. Setićemo se dva zanimljiva primera: reč je o skandalozno prekinutoj predstavi prema tekstu Siniše Kovačevića Sveti Sava (1990), kao i o – teško je ne upotrebiti ponovo istu reč – skandaloznoj ekranizaciji drame Ljubomira Simovića Boj na Kosovu (1988). Reč je o zanimljivim dramskim tekstovima, koji su, svaki na svoj način, zahvaljujući vremenu u kojem su se pojavili i uopšte čitavom istorijskom kontekstu, od dve istorijske drame postali dva istorijska slučaja. Poučna. No, nije ovo mesto da se bavimo rečenim dramama-slučajevima, ali jeste mesto na kom se vredi podsetiti jednog ponešto zadocnelog, ali lucidnog uvida Ljubomira Simovića, koji je o prvoj verziji svoje drame Boj na Kosovu, nezadovoljan onim što je svojevremeno uobličio kao dramski tekst, petnaest godina kasnije rekao sledeće: „Verovatno sam bio opterećen onim što sam mislio da se očekuje od pisca koji obrađuje Kosovsku bitku. Bitku koja ima status vrhovnog nacionalnog mita. Verovatno me je opterećivalo i to što ta tema pripada celoj naciji, i što pred njom ne mogu da ostanem sam. Imam utisak da sam tu dramu pisao u prisustvu cele nacije! A tako se ne može napisati ništa dobro.“

Da li je scenaristi, ali i ostalima koji učestvuju u realizaciji serije Nemanjići – rađanje kraljevine ovakav uvid-savet bio potreban ili ne, da li su za njega znali ili ne i ako jesu, da li smatraju da iskustvo i uvide Ljubomira Simovića vredi uvažiti, svako zainteresovan će suditi onda kada seriju budemo videli. Međutim, ono što bi svi koji ovakvu seriju realizuju trebalo da unapred znaju je to da ona u pogledu odnosa društva prema prošlosti ne dolazi „na ledinu“. Hteli to njeni tvorci ili ne, ona će svakako biti „angažovana umetnost“ i eventualno neuviđanje toga bilo bi u najmanju ruku naivno. Ako je ta angažovanost pak i namera onih koji seriju realizuju, biće zanimljivo analizirati artikulaciju te angažovanosti. No, to tek sledi…

Međutim, iz dosadašnjeg toka novinarskog izveštavanja o snimanju serije i njenom značaju možemo, nažalost, dobiti pregršt poruka koje već sada otvaraju prostor za problematizaciju odnosa prema ovoj dalekoj prošlosti i značaju i smislu njene ekranizacije. Po strani ćemo ostaviti faktografske besmislice, poput one da je arhiepiskop Sava autokefalnost srpske crkve izdejstvovao u Rimu, što se moglo pročitati u jednom od novinarskih tekstova. U jednom od prvih izveštaja sa snimanja na nacionalnom servisu mogle su se o temi o kojoj je reč čuti samo dve informacije: da je dinastija Nemanjić vladala Srbijom „više od dva veka“ i da je pod njenom vlašću ostvareno „najveće proširenje srpske srednjovekovne države“. Daleko sam od pomisli da je neko, eto, jedva dočekao da ponovo legitimno govori o Dušanovom carstvu, ali je zapravo znakovita upravo ta potreba da se činjenica najvećeg teritorijalnog proširenja istakne kao jedina tekovina vladavine Nemanjića koja će biti pomenuta. Takođe, jedan od glumaca koji igraju u seriji u jednom od intervjua je izjavio i sledeće: „Oživećemo Nemanjiće. Pokazaćemo kako su se dovijali da Srbija postane kraljevina, kako su susedi stalno napadali, a mi se branili“. Ako je to temeljna ideja serije – onda je ona zakasneli refleks nacionalnog romantizma i samo će doprinositi „bildovanju“ identitetskih zabluda, koje svoj duboki koren imaju upravo u pogrešnim predstavama o prošlosti, naročito onoj udaljenijoj, u čemu ideja o tome da smo se „mi“ stalno branili igra najznačajniju ulogu. Upravo u tom spoju – informacije o „najvećem proširenju srpske srednjovekovne države“ i o tome da smo se „mi“ vazda branili od napada suseda moraju da zazvuče makar malo kontradiktorno.

Ukratko, ukoliko savremene predstave istorijskih događaja i ličnosti ne preispituju i ne provociraju mitove i zablude, od njih neće biti mnogo koristi, ali može da bude pozamašne štete. I samo stvaranje atmosfere da je reč o nečemu što je do sada „moralo već biti urađeno“, povremeno insinuiranje da se „ranije nije smelo“, kao i da je reč o nečemu što je preko potrebno već sugeriše ideju o tome da se ponovo radi o „nacionalno bitnom“ poduhvatu. S tim u vezi, iako se od igrane serije ne očekuje da bude „istorijska čitanka“ niti avangarda istoriografske kritike, ipak je zabrinjavajuće ukoliko se neprikosnovena umetnička sloboda, okreni-obrni, nekako uvek realizuje kao podrška iracionalnom odnosu prema „sebi“ i „drugome“, kao podrška mitovima i uvreženim predstavama koje nikada ne postavljaju prava, „subverzivna“ pitanja. U konkretnom kontekstu, na primer, nije pravo pitanje kako to da danas nemamo Dušanovo carstvo (ili bilo šta drugo što bi ono simbolički predstavljalo), već to koliko je uopšte racionalno, a naročito pravično takvom čemu težiti. Nije pravo pitanje „jesmo li dostojni slavne prošlosti“, već šta je to što u našoj predstavi o prošlosti rađa iracionalne odnose, ambicije, pa i ciljeve. Otuda će biti važno kakva će pitanja zaista postaviti i kako će na njih odgovoriti ova serija.

Peščanik.net, 03.05.2017.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević: Serija Nemanjići – prva epizoda

Nenad Veličković – Istorijska poruka istorije