Nakrivo nasađeni

Ako opozicija hoće, daću im nove izbore u Beogradu – otprilike tako je rekao Vučić. Čitalac, naravno, zna da nema nijednog dobrog razloga da se pre vremena ponovo raspišu izbori u Beogradu. A Vučić ih ipak hoće kao i, za sada, jedna jedina stranka iz opozicije: SSP. Ti novi izbori, kada bi se zaista i održali, a nema razloga da verujemo da hoće jer se Vučić ne može držati za reč, ništa ne bi promenili. Nije stvar u tome kako Vučić sme da obećava nove izbore – znamo da sme i može sam o tome, kao i o mnogo čemu drugom, mimo zakona da odlučuje. Stvar je dakle u tome što bi i posle njih sve ostalo isto. Otuda pitanje: zašto se uopšte razgovara o novim izborima?

Široko prihvaćeni argument ide otprilike ovako: Zapad je pritisnuo Vučića da uskladi spoljnu politiku Srbije prema Rusiji sa EU i zemljama NATO-a. Da bi uopšte mogao o tome da razmišlja, Vučić mora na svoju stranu da prevuče proevropske stranke iz opozicije te da se oslobodi onih proruskih i u vlasti i u opoziciji. Kako proevropske stranke nisu zablistale na netom završenim izborima, daće im se nova šansa. Ako je pretpostavka da bi posle tih novih izbora većinu u Beogradu dobile proevropske stranke, onda je sve to zajedno očajno loš plan. Jer, neće se desiti. Po svemu što sada znamo, te izbore će ubedljivo dobiti upravo Vučićev SNS. Uz to, odnos snaga u parlamentu će ostati isti (ti izbori nisu najavljeni), pa nije jasno šta bi moglo da pogura proevropsku agendu.

Pored toga što tobože odgovara na pritisak Zapada, šta bi još mogao biti Vučićev razlog za nove izbore? Pritisak na potencijalne koalicione partnere u novoj gradskoj vlasti i kontrola nad njima. Pošto će vlast SNS-a u Beogradu zavisiti od tih partnera, oni bi mogli pomisliti da su u situaciji da ucenjuju Vučića i SNS. S pretnjom novim izborima nad glavom, malo je verovatno da će im tako nešto pasti na pamet. Sva je prilika da ti novi izbori mogu da rade samo i isključivo za Vučića, pa kada ih najavljuje ili obećava, Vučić u stvari ne izlazi u susret opoziciji nego čini uslugu samome sebi. Zašto mu onda SSP s Đilasom na čelu u toj meri ide naruku?

Ne mislim da je Đilas glup. Verujem čak i da je dobronameran. Moguće je čak da je Vučiću ponudio podršku za prelazak na proevropski kolosek. Sumnjam da se to zaista dogodilo, ali ako jeste, ne vidim da bi se Đilasu zbog toga imalo šta zameriti. Naravno, osećaj za pravdu nam kaže da bi Vučića trebalo ostaviti da sam pojede kašu koju je zakuvao, ali bi to njegovo kusanje skupo platili svi žitelji Srbije. Možda je Đilas tako računao kada se javno obratio Vučiću. Naravno, to su puke spekulacije. Ali, koji god da je Đilasov razlog za odlazak kod Vučića, pravo i jedino smisleno pitanje za njega, Đilasa dakle, glasi: s čim i sa kim misli da izađe na nove izbore?

Podsetimo se kratko – opozicija bojkotuje izbore iz 2020. Bojkotuje ih zbog istih onih stvari na koje se žali i posle ovih izbora iz 2022: pritisak na birače, kupovina glasova, zarobljeni mediji, krađa glasova na biračkim mestima, uzurpirane institucije, konkretno RIK i GIK, a onda i sudovi i tako dalje redom… Šta se promenilo od 2020. do 2022, pa opozicija ove godine ipak ide na izbore? Samo i jedino cenzus: sa 5 odsto spušten je na 3. Zar nije opozicija u prethodne dve godine podigla kapacitete za kontrolu izbora te i zbog toga sada ulazi u utakmicu? Mislili smo da jeste, uveravali su nas da jesu – ali se ispostavilo da nisu. Šta je garancija opoziciji da će se na novim izborima, za manje od godinu dana, izborni uslovi dramatično popraviti, a njeni kapaciteti za kontrolu porasti?

Baš ništa. Uslovi će, znamo, ostati isti. Što se kapaciteta tiče, ako ih opozicija nije izgradila za dve godine, kako misli da će taj posao obaviti za više nego dvostruko kraće vreme? Konačno, izbori koštaju. Videlo se i na ovim izborima da su resursi opozicije oskudni. Ako su se sad istrošili, s kojim će resursima na nove izbore?

Moguće je da se računa da će pritisak Zapada biti tako jak da Vučić medije otvori za opoziciju, ne više samo za prorusku nego i za proevropsku. Te da će se spolja ka opoziciju sliti i neki resursi. Ali, u tom slučaju bi neko morao verovati da se za nekoliko meseci mogu isprati (proruskom propagandom već isprani) mozgovi žitelja Srbije tako da oni u velikom broju počnu da glasaju drugačije nego u proteklih ne samo deset godina. To se obično ne događa ni tako brzo ni tako lako. Ti novi izbori ispostavili bi se onda kao skupa predstava s krajnje neizvesnim krajem. Umesto podizanja demokratskih kulisa, daleko bi efikasnije bilo da se dogovor sklopi odmah (ko god da se dogovara): neka pritisnuti Vučić sve to izvede sam, a proevropska opozicija neka obeća da mu neće smetati. To je i najviše i najsmislenije što bi u ovoj situaciji proevropska opozicija mogla uradi.

Na kraju, ako uopšte ima osnova za ovakve spekulacije, onda se mora zaključiti da i Zapad i proevropska opozicija ponovo kasne. Jer, dok se tobože sprema velika demokratska predstava za promenu kursa Srbije, proruske snage se mobilišu na ustaljene i dobro uvežbane načine. Juče nam je stigla i peticija protiv uvođenja sankcija Rusiji. Kada se pogleda spisak, „najzvučnija“ imena su sve sami državni službenici – akademici, univerzitetski profesori… Uvek isti ljudi, na uvek istom platnom spisku države, od podrške Koštunici do podrške Putinu. Nema tih brzih izbora koji mogu da se nose s tim. Pola veka promašene tradicije i nakrivo nasađene države ne menja se za manje od godine.

Peščanik.net, 19.04.2022.