Nakon dosta dilema da li treba da odgovorim na tekst Sofije Mandić „Dep protiv Herd – Titanik i ledeni breg“, na taj odgovor me je podstakao utisak o tendenciji neuvažavanja društvenog konteksta slučaja Dep-Herd i da je na njega potrebno iznova ukazivati.
Mandić tvrdi da sam u tekstu „Narod protiv Amber Herd“ navodila opštu publiku na pogrešan zaključak da je postupak vođen za nasilje i da je Dep bio okrivljen, pa odlukom porote oslobođen.
Iako bi bilo očekivano da se prilikom iznošenja takve tvrdnje u obzir uzmu upravo delovi mog teksta koji se odnose na tada aktuelni postupak i odluku porote („Upravo završen sudski proces između Depa i Herd započeo je 2019. kada ju je Dep tužio radi navodnog nanošenja štete njegovoj karijeri člankom objavljenim u Washington Postu“; zatim: „Do završetka pisanja ovog teksta mediji su preneli da je 7 porotnika (5 muškaraca i 2 žene) odlučilo da su Dep i Herd oboje odgovorni za klevetu ovog drugog“), autorka citira delove koji o tom postupku ne govore. Time se stiče utisak da je ona kao povod za svoj tekst iskoristila svoju pogrešnu interpretaciju, što samo po sebi nije nužno loše: analize poput ove koju daje Sofija Mandić su dobre i poželjne, kao što su poželjne i debate o njima.
Kao što je jasno da je suđenje bilo za klevetu, jasno je i da smo tokom tog procesa saznali mnoštvo detalja koji upućuju na porodično nasilje. Mandić je s pravom upozorila da sam kao nesporne navela činjenice o nasilju koje britanski sud nije definisao kao sigurne, već verovatne. Ali hajde da pobrojimo nasilne radnje Depa koje su evidentne u videima i porukama (koje je Dep priznao da je napisao) priloženim kao dokaz: razbijanje i bacanje stvari po kući, pretnje nasiljem, pa i ubistvom, vređanje, omalovažavanje. Dep je priznao preteranu upotrebu alkohola i droga, što ukazuje na dodatni rizik od nasilja, a preteće i uvredljive poruke koje je poslao još 2013. godine ukazuju na dugotrajnost nasilja. Sve ovo je dovoljno da shvatimo da se nije radilo o „incidentima“, „sukobu“ i „komplikovanim porodičnim odnosima“, već o porodičnom nasilju.
U gomili međusobnog optuživanja i iznetih dokaza o međusobnom nasilju, deluje da su obe strane u tome potpuno iste i da obe mogu da budu i počinioci i žrtve. Međutim, stručnjaci koji se bave ovom oblašću upozoravaju da situacija nije baš tako prosta i da u partnerskoj vezi u kojoj postoji međusobno nasilje uvek postoji „sekundarni“ i „primarni agresor“. Procena koji partner je u kojoj ulozi nije laka i zahteva ozbiljnu profesionalnu analizu, ali i obuku za to. U njoj dosta toga mora biti uzeto u obzir, posebno njihovi međusobni odnosi moći i dinamika nasilja.
Mandić navodi da joj dosezi Depove moći nisu jasni u sistemu u kom se „kroz iglene uši američkog pravosuđa“ nisu provukli drugi moćnici, dajući primer Vajnstina, Kozbija i Vudija Alena. No, nisam sigurna kako odsustvo Depove moći možemo dokazivati tim slučajevima. Slučaj Harvija Vajnstina bi pre bio primer teze koju u prethodnom članku iznosim, a to je da je društvena moć nasilnika kao i društvena percepcija žrtve važna. Vajnstin nije bio popularan, šarmantan i omiljen, niti su njegove (brojne) žrtve bile izložene negativnoj internet kampanji, baš naprotiv.1
O nejednakim odnosima moći pisala sam u prošlom tekstu. Ali hajde da se još jednom osvrnemo na Depovu moć i potencijale koje ona nosi.
Još 2016. nakon što je Herd podnela zahtev za zaštitu od nasilja u porodici, Dep je napisao kako ona „preklinje za globalno poniženje… To će i dobiti“. Iako se ova pretnja činila preambicioznom, sve ono što smo kasnije na društvenim mrežama videli potvrdilo je njegove reči. Kampanja na internetu i društvenim mrežama započela je još 2016. godine, a zahuktala se 2020. nakon što je Dep izgubio „britanski slučaj“. Velika većina kreiranog sadržaja bila je namenjena podršci Depu i osudi Herd. Video snimci, objavljeni na TikToku pod haštagom „pravda za Džonija Depa“ (#JusticeForJohnnyDepp), koji je bio najpopularniji na internetu, brojali su milijarde pregleda. S druge strane, ogroman broj objava nosio je haštag sa ponižavajućim i pogrdnim imenima za Herd; jedan od njih bio je i „AmberTurd“ (Amber govno). Mimovi kojima se Herd ismeva dok plače, govori, ili ćuti, preplavili su internet. Oni koji se bave društvenim mrežama upoređivali su takav trend sa velikom predizbornom kampanjom – uzimajući u obzir da je procenat lažnih naloga sa kojih je sadržaj o slučaju Dep-Herd kreiran bio nekoliko puta veći od onog koji je uobičajen na internetu.
Takvu kampanju Dep nije morao lično da vodi, ali je bio dovoljno popularan da se ona zbog njega povede. Mnogi su u tome videli i odličnu šansu za profit, znajući pri tome na koju stranu treba da stanu. Sve to je Depovu moć dodatno uvećavalo, dok se moć Herd dodatno urušavala. Tako da su, pored početne nejednakosti, njihove pozicije bile još više udaljene onog momenta kada su seli pred porotu jer je kredibilitet Amber Herd tada bio već ozbiljno urušen.
Nije nepoznato da rodne predrasude na štetu žena utiču na donošenje odluka u sudskim procesima, o čemu postoji dosta bogata naučna analiza pravosudne prakse, posebno razvijena u SAD. Stoga je sasvim legitimno postaviti pitanje uticaja javnosti i na ovaj slučaj, posebno na mišljenje 7 porotnika (predstavnika naroda), koji u proces ulaze (samo) kao ljudi – sa svojim predrasudama, pristrasnošću i stereotipnim očekivanjima od žena/muškaraca i žrtava/učinilaca. Sve to može uticati na njihovu odluku, čak i kada imaju najbolje moguće namere da slučaj sagledaju objektivno.
Mandić nas, ipak, upozorava da štetnost davanja neutemeljenih komentara o pristrasnosti porote ili suda, mogu da posluže kao mehanizam linča – za Depa u naknadnim analizama, za Herd na društvenim mrežama. Međutim, možemo li zaista javno poniženje, ismevanje i urušavanje dostojanstva, pa čak i pretnje, upućene ka Herd, na bilo koji način staviti u istu ravan sa „naknadnim analizama“ slučaja i posledicama koje one imaju za Depa? Takve analize zasigurno nemaju niti potencijal niti prirodu „linča“ koji prema Herd na društvenim mrežama postoji. Stoga bi se ovakvo poređenje moglo nazvati u najmanju ruku ishitrenim.
Sofija Mandić zaključuje da umesto „slepog navijanja“ treba da se posvetimo tome koje posledice nasilje ostavlja po decu bez obzira kog su pola. Međutim, tu bih morala da dodam da u tome ne možemo uspeti ukoliko ostanemo neosetljivi za društveni kontekst i rodnu perspektivu koji slučajevi partnerskog i porodičnog nasilja imaju. Isto tako ne možemo da zanemarimo ni kog su pola deca žrtve nasilja (iako svako dete apsolutno zaslužuje zaštitu) pošto nam studije pokazuju da posledice koje porodično nasilje ostavlja na devojčice i dečake imaju različite ishode. Za devojčice je više verovatno da će postati žrtve partnerskog nasilja, a za dečake da će nasilje preuzeti kao obrazac „rešavanja problema“ (što može biti posledica razlike u socijalizaciji, odnosno stereotipnih očekivanja i predrasuda prema ženama i muškarcima).
Na kraju, važno je naglasiti da u prethodnom tekstu nisam postavila pitanje o tome kako je moguće da američki i britanski sud donesu suprotne presude u istom slučaju, kako Mandić navodi. Bavila sam se time kako je moguće da je tolika društvena osuda usmerena ka ženi koja javno progovori da je žrtva nasilja jednog moćnika. I smatram da u donošenju te osude vrsta sudskog postupka, standardi i stepen verovatnoće utvrđivanja događaja, nisu igrali važnu ulogu. Presuda javnosti doneta je i pre završetka pomenutih procesa, i to po osnovu društvenih standarda po kojima se, pre svih drugih pitanja, procenjivalo da li je Herd dovoljno ispravna i prihvatljiva da bi joj se o nasilju verovalo.
Autorka je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava.
Peščanik.net, 20.06.2022.
Srodni linkovi:
Sofija Mandić: Dep protiv Herd – Titanik i ledeni breg
Dijana Malbaša – Narod protiv Amber Heard
FEMINIZAM________________
- Što se tiče druge dvojice, protiv Bila Kozbija je osuđujuća presuda za seksualno zlostavljanje poništena (ne zbog toga što je dokazano da se nasilje nije desilo, već zbog procesnog pitanja), a protiv Alena optužnica nije ni podignuta.