Rezultati studentskog političkog organizovanja proizveli su u najvećem delu levo-liberalne Srbije gotovo opipljivo razočaranje koje traje još od prošlogodišnjeg Vidovdanskog protestnog okupljanja. Na moju nedoumicu oko odlaska na studentske demonstracije na kojima će govoriti autentični nacionalisti i rusofili jedna prijateljica je rekla da će se pridružiti studentima jer mora da podrži one nad kojima režim sprovodi očiglednu represiju. Njenim rečima, ona će otići na protest iz principijelnih razloga, ali će tamo zapušiti uši i zatvoriti usta i oči. Nisam sebe mogao da zamislim kako u takvom jednom subliminalnom formatu učestvujem na pomenutom događaju pa nisam ni otišao. Na Peščaniku se nisam oglašavao povodom našeg društvenog vrenja, iako su me urednice ohrabrivale da to uradim; smatrao sam da bih svojim pisanjem naudio ili proevropskoj opoziciji ili predočenoj studentskoj listi (SL). Elementarna izborna kalkulacija unutar našeg političkog tržišta upućuje nas da se ne smemo odricati ni jednog ni drugog resursa.
Narasla moć i uticaj SL dovodi nas do osnovnog paradoksa sadašnjeg političkog trenutka. Naime, prevlađujuće desna orijentacija SL predstavlja istovremeno i problem i priliku. Problem zato što udaljava deo opozicionog biračkog tela od jasne evropske političke vizije, a potencijalno može da izazove i regionalnu nestabilnost. S druge strane, predstavlja priliku jer je stvorila alternativni populizam koji prvi put posle mnogo godina deluje kao politička snaga sposobna da ozbiljno ugrozi postojeći režim. Taj, uslovno rečeno „naš populizam“ može biti uspešniji od njihovog populizma u mobilizaciji glasača. Njihov populizam bio je ciničan i podmukao poigravajući se nacionalizmom, crkvom, Kosovom, evropskom orijentacijom, Trampom i Rusijom. Naš populizam nudi iskreni nacionalizam, obnovljeni kosovski zavet i nepatvorenu Rusiju i Belorusiju.
Tokom prethodne decenije Srbija je živela pod režimom koji je formalno zastupao integraciju zemlje u EU, koristio evropske fondove i održavao institucionalne odnose sa Briselom, dok je suštinski razgrađivao institucije, ugrožavao medijske slobode i uslove za stvarnu evropsku integraciju. Takva politika bila je verolomna, oportunistička i često protivna sopstvenim deklarisanim ciljevima. S druge strane, ako politički prostor preuzmu autentični nacionalisti i autentično proruski orijentisani akteri, oni bi mogli biti znatno manje skloni pragmatičnim kompromisima u regionalnoj politici nego prethodni režim. Drugim rečima, moguće je da podmukli oportunizam zameni iskreno ideološko uverenje koje bi u pojedinim aspektima imalo mnogo više kapaciteta za stvaranje regionalnog konflikta. To ne znači da je prethodni model poželjan, već da promena vlasti sama po sebi nije garancija liberalnije politike.
Zbog toga se pogled ponovo okreće prema (već zaboravljenim) proevropskim političkim partijama koje su tokom prethodnih godina pokazivale veoma malo političke energije, organizacionih sposobnosti i spremnosti da preuzmu društvenu inicijativu. Upravo je njihova slabost i razjedinjenost otvorila prostor gorepomenutim iracionalnim akterima koji su uspeli da mobilišu nezadovoljstvo na drugačijim ideološkim osnovama. Civilizacijski minimum za Srbiju danas bi moralo biti uspostavljanje saradnje između Zeleno-levog fronta i koalicije okupljene oko Stranke slobode i pravde. Može to biti koordinisan nastup, zajednička podrška studentskoj listi po mađarskom modelu ili stvaranje šire koalicije opozicionih stranaka. Forma je manje važna od činjenice da birači prvi put vide sposobnost demokratskih aktera da deluju koordinisano oko zajedničkog cilja.
Nažalost, iskustvo poslednjih lokalnih izbora ne uliva mnogo optimizma. Ukoliko ponovo prevladaju međusobne podele i politički partikularizmi, deo građanski orijentisanih birača mogao bi se suočiti sa neprijatnim izborom: da, uprkos ozbiljnim ideološkim rezervama, podrži studentsku listu kao jedinu političku opciju koja realno može doprineti smeni vlasti. To naravno neće biti glas motivisan političkim oduševljenjem kakvo je postojalo na početku studentskih protesta. Pod sadašnjim okolnostima, to će biti više hladnokrvna kalkulacija sa namerom da delovi otetih institucija budu ponovo pod kontrolom građana Srbije. Naš najveći problem danas možda nije spoljnopolitička orijentacija zemlje, već pitanje da li će vlast uopšte u neko dogledno vreme postati smenjiva.
Bez smenjive vlasti nema ni demokratske odgovornosti, ni nezavisnih institucija, ni evropskih integracija. Jednako važno, nema ni mogućnosti da se prekine opasna simbioza između političke moći, organizovanog kriminala i zarobljenih državnih institucija. Upravo ta veza predstavlja možda najveću pretnju budućnosti Srbije i razlog zbog kojeg se sve češće pojavljuju poređenja sa državama Centralne i Južne Amerike u kojima su kriminalne strukture prepletene sa državnim. Eventualna demokratska smena vlasti označiće početak političke borbe za suštinske promene u zemlji. Tek kada vlast postane promenljiva na izborima, građani će imati mogućnost da kažnjavaju loše politike bez obzira na to da li dolaze sa desnice ili sa levice. Tek tada će biti moguće voditi raspravu o spoljnopolitičkoj orijentaciji zemlje.
Do tada ostaje pitanje koje nema jednostavan odgovor: da li je opravdano podržati političku opciju sa kojom se duboko ne slažemo kako bismo stvorili uslove da jednog dana možemo slobodno da biramo između boljih alternativa? Proevropska opozicija je dužna da svima koji imaju suštinski problem sa SL omogući dostojnu alternativu. Koliko vidimo oni na tome svesrdno rade ovih dana. Voleo bih da njihovi pregovori urode plodom jer bi izlazak proevropskih stranaka na izbore pojedinačno i van koalicije značio povratak Srbije u pretpolitičko doba društvenog razvoja.
Peščanik.net, 29.07.2026.
NADSTREŠNICAPOPULIZAM