Naša stolica je čvrsta, ili o panađurskom govoru

Ova izjava bivšeg predsednika samo jedna je od stotina koje bi odlično pale u nekoj Nušićevoj komediji, a nastale su u jednoj samoj nedelji. U surovoj stvarnosti, reč je o pojavi koja je upravo suprotna čvrstoj stolici, a metaforički je pokriva već ustaljeni neologizam logoreja. Promene u javnom govoru u godini koja ističe opisala sam kao mešavinu staljinizma, gebelsovske propagande i savremenog populizma: sad bih popravila taj opis i dodala i severnokorejski element poetičnih formula koje su stalne. Severnokorejski javni govor je međutim plod minucioznog rada timova stručnjaka, a sam performans u medijima i tokom javnih nastupa, koje nažalost retko vidimo i čujemo, naprosto je besprekoran što se tiče kompozicije, izgovora i izgleda izvođača. Zajednička ostaje samo poezija, koja je u srpskom slučaju… slučajna.

Reč je zapravo o panegiriku, pohvalnom govoru poznatom iz antičke retorike, koji je u lokalnoj verziji pridobio značenja iste grčke reči u novom, niskom značenju – panađur, „vašar“. Panađurski govor tu i sada pokazuje niz grešaka i nezgrapnosti, izvođači govore tako loše da se veliki deo uopšte ne može razumeti, akcenti su nemogući, intonacija nelogična. Suluda mešavina visokih epiteta i niskih uvreda, afatičnih ispada i potpunog gubljenja smisla u potpunosti opravdava odrednicu panađurski govor, koji se i tematski poklapa sa panegiričkim – pohvale vlasti i uvrede svima koji ne hvale vlast.

Premda se glavne karakteristike panađurskog govora primećuju u leksici, neke promene dešavaju se i u ostalim oblastima gramatike. Notorne su greške u padežima. U konstrukciji rečenice sve se češće „ali“ upotrebljava za nastavljanje iste radnje, premda je standardna upotreba „ali“ da označi laku ili srednju suprotnost. Nije reč o cepidlačenju, već o neposrednoj opasnosti da posle temeljne promene obrazovnog sistema, koja se već uveliko izvodi zamenom kadrova, važeća verzija obrazovanja uopšte postane panađurska.

Vratimo se ekscesnim leksičkim, najizrazitije severnokorejskim fenomenima. Reči „vladavina“, „mudri“, „vođa“ danas su potpuno normalizovane u vučimedijima. Njih su se dosetili sami izvođači, jer bivši predsednik obično upotrebljava te reči u pluralu – „mi“ i u pridevima, izbegavajući imenice. Onda izvođači dopune značenje. Ekskluzivnost upotrebe tako je oštro određena da omogućava čitav sistem u kojem ista reč u istoj rečenici jedanput označava nešto sjajno, svojstveno mudrom vođi, a drugu put nešto mnogo loše, svojstveno protivnicima istog. Tako se dijagnoza ludosti smatra krivičnim delom ako se odnosi na bivšeg predsednika, a oni koji dijagnozu daju zapravo su ti kojima dijagnoza treba, što u tom slučaju nije krivično delo, već društveno koristan čin.

Neobično zanimljivo je semantičko polje atentat-ubistvo-streljanje: skandalizovanje vučimedija i užasavanje i drčnost bivšeg predsednika postaju opsesivni. Pre više od dvadeset godina, isti je posle atentata na Zorana Đinđića izjavljivao da se opio od sreće, proslavljajući ubistvo. Izjave da on nikada ne pije i da nikada ne bi mogao ubiti time postaju isto onoliko panađurske kao i izjava o čvrstoj stolici.

Dok bivši predsednik proslavlja uklanjanje kampa državospasitelja i postavljanje božićnog panađura, postavlja se pitanje šta može značiti moćna dodatna panađurizacija govora koja je tako primetna upravo sada, i ne odgovara nikakvoj posebnoj intenzivnosti otpora? Najjednostavniji i najočitiji odgovor je – spoljni pritisak sa svih strana, brza finalizacija procesa koje vlast ni na koji način ne može promeniti ni kontrolisati, i odgovarajuća panika. Odgovor na to moralo bi biti upravo stišavanje i ublažavanje panađurskog govora, koji se napolju retko ali ubedljivo citira i porazno deluje. Dešava se suprotno, što znači da mudra vladavina mnogo bolnije reaguje na unutarnji otpor. Dovoljno, da pobeda uistinu bude raspisana.

Peščanik.net, 30.12.2025.