Više puta sam na Peščaniku pisala o ostrakizmu, ne bih li nekako smanjila doživljaj oko ovog pojma i termina, pa nekako nije zaleglo… Evo ga na Peščaniku ponovo, u upečatljivom tekstu Aleksandra Miletića: nije nikakva ispravka, nego dodatak, koji bi praktično mogao delovati u predizbornom događanju, bar da potpomogne stvaranju individualnog trezora razmišljanja o građanstvu. Parče ili otpadak tačno, etimološki i istorijski, odnosno arheološki označavaju i prevode ostrakon, komad polomljene grnčarije na kojem se ugrebavalo ime onoga za kojeg je građanin mislio da predstavlja opasnost građanskog rata u atinskoj neposrednoj demokratiji, odnosno u njenoj skupštini, nekada u petom veku pre naše ere. „Najpopularniji“ među građanima morao je otići iz države na neko vreme, ali je još uvek bio na raspolaganju sudstvu, koje ga je moglo pozvati da svedoči – ali iz čamca… Takva parčad grnčarije masovno je nalažena na atinskoj Agori i oko Pniksa, gde se održavala skupština.
Mnogo parčadi ispisano je istom rukom, kao pomoć ili servis manje pismenim građanima. Izgledalo je ovako: na dan kada je građanin zainteresovan za vođenje države a bio je odraslo i slobodno, u Atini rođeno muško, ustajao je rano i odlazio u skupštinu, da zauzme mesto. Na ulazu dobijao je teseru, koju je pokazivao na isteku radnog dana, da bi dobio dnevnicu. Govorio je koliko je pokazao vodeni sat. Glasao je pismeno, pomoću parčadi iliti otpadaka, koje je po ispisivanju spuštao u velike posude. Državu je dakle iz dana u dan vodila veća grupa slučajno izabranih ljudi. Naravno da su se takmičili, isticali i neko vreme potrajali a zatim otpadali pojedinci, neki su doživeli i ostrakizam, meru protiv zavera i prevelikih ličnih ambicija. Ali poziv politike bio je drugačije određen kada je u pitanju bila lokalna vlast: tu se nije glasalo, nego kockalo. Kocka je određivala ko će sa spiska file – opštine, punoletnih muških građana, biti izabran da godinu dana vodi poslove zajednice za platu i sa odgovornošću koja je važila ceo život. Nikakvi posebni kvaliteti, niko bolji političar, naprotiv: svaki građanin sposoban je za politiku, koja se sastoji samo od jednog posla – brinuti za sugrađane. Ništa parče sa imenom, nego kamenčić, crn ili beo. Dva međusobno vrlo različita sistema učešća u vlasti sastavljala su neposrednu demokratiju. Ostrakizam je idealan za grad, izbor kockom za opštine i sela. I jedan i drugi način mogli bi se upotrebiti u umornoj i danas uveliko besmislenoj parlamentarnoj demokratiji.
Ovo opšte i osnovno znanje udaljeno je iz Srbije koliko i američko oružje u svemiru od Zemlje – daleko i dovoljno da stvara zlo. Neprimenjivanje osnovnih ustavnih propisa o izborima i očito pripremanje zaštitnog represivnog haosa od strane vlasti doseglo je nezapamćene razmere, kao što je osnivanje industrije oružja iz Izraela u Srbiji – za svet. Da li je mogućno da je građanstvo do te mere razgrađeno i razgrađanjeno, da nije u stanju da izvede osnovnu radnju, zaštitu sugrađana? Gde su demonstracije, zatvaranje puteva, žene u crnom, Grinem Komon? Sem slovenskog samoistrebljivanja, izraelsko oružje najveća je opasnost za Evropu sada. Dok se Kanada povezuje sa EU a EU konačno nagoveštava nešto zaoštravanja oko izraelskog uvoza i mršti se na mosadovske vragolije sa prisluškivanjem, Srbija postaje veliki centar izraelskog militarizma, koji posle Arapa cilja na Evropljane. Umesto da izbori postanu veliko vežbalište za razne oblike neposredne demokratije, oni postaju diktatorov vrtić za izvođenje morbidnih planova diktatorovog izraelskog savetnika. Srulik Ajnhorn je neskriveni autor obrata, u kojem je predizborna politika suknula u spoljne poslove. Ajnhorn je smislio balon, kao veliku globalnu ulogu diktatora u svetskoj politici. Balon se boji igle. Igla je, kao i parče polomljene grnčarije, kao kamenčić, oruđe neposredne demokratije.
UN su možda usahle, teško pokretne, uvek kasne. No još uvek tu vlada reč, koja je uvek pokopala Trampa kad je tu beknuo, koja suvereno otklanja sve slike, zastave, Dragutina&Milutina, koja bi hladno podnela i gologuzog diktatora samo sa kapom mladićevkom, i ostalo bi uvek samo ono što govornik ume da kaže. Tu je ona igla. Zato hladni kao krastavac i sa zevanjem pratimo njujoršku tačku. Glavni cilj je, kako kaže diktator, „pored svakog srpskog aerodroma“, genocid na lastiš, dronče na lonče, bomba za svaku plombu, smrt nad glavom i svakim odsekom od 1,6 km. Parče u ruku, pa ispiši ime!
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Po njenoj drami Kosovski mit Marko Torlaković režirao je predstavu Mati u pozorištu u Kruševcu, koja je tokom 2025. dobila nekoliko nagrada za režiju i glumu. Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Po njenoj drami Kosovski mit Marko Torlaković režirao je predstavu Mati u pozorištu u Kruševcu, koja je tokom 2025. dobila nekoliko nagrada za režiju i glumu. Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
