Naučno-tehnološki parkovi u Srbiji: šta, ko, gde i čemu?

Kada diktator automatski ponavlja svoje uspehe, naučno-tehnološki parkovi uvek su na spisku. Bez ikakvih objašnjenja, naziv je za mene postao misterija, utoliko više što se za njim izvesno skriva neka realnost, koju diktator nije u stanju da navede, opiše i objasni. Zato sam napravila neki pregled, uz pomoć VI i drugih izvora podataka, dobijenih u razgovorima sa nekoliko naučnika raznih generacija, zapravo brzi let iznad prostora, infrastrukture i funkcije, koji amateru iz humanistike i svim radoznalima može da pomogne da razumeju pojam i pojavu. Stvari postaju jasne kada se postavi istorijska perspektiva: uzorni i primarni naučno-tehnološki park je Silikonska dolina u SAD, docnije je nekoliko vrhunskih svetskih univerziteta razvilo slične institucije. Osnovni cilj ovakvih centara (park u anglo-američkom jeziku ima drugačije, šire značenje nego u evropskim jezicima, podrazumeva više zgrada, imanje sa infrastrukturom, čak i manje naselje) je pretvaranje inovacije u kraću reč – novac. Razni su opisi pridobijanja novca u ovom kontekstu – startap, autsorsing, netvorking, inkubator i našlo bi se još – ali kako to reče Balašević u pesmi o petlu: princip je isti, ostalo su nijanse…

Ako se posmatra hladno i bez političkih parola, priča o naučno-tehnološkim parkovima u Srbiji ima dva lica. S jedne strane, Srbija je zaista izgradila infrastrukturu koju pre dvadeset godina nije imala: mrežu parkova u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Čačku, uz planove za dalje širenje. U njih su uložene desetine miliona evra i danas okupljaju stotine kompanija i hiljade inženjera. S druge strane, ostaje otvoreno pitanje da li je nastao inovacioni sistem ili prvenstveno inovaciona infrastruktura.

Na početku veka, razvoj u zemlji značio je privatizaciju, strane investicije i razvoj uslužnog sektora. Nauka i tehnološko preduzetništvo nisu bili u središtu ekonomskih politika. Univerziteti su proizvodili kvalitetne stručnjake, ali su mnogi odlazili u inostranstvo ili radili za strane kompanije. U tom periodu nastaju poslovni inkubatori i prve inicijative za transfer tehnologije, ali bez ozbiljnije nacionalne strategije. Može se reći da nova faza nastaje 2013, sa osnivanjem naučno-tehnološkog parka Beograd, kome su sledili oni u Novom Sadu, Nišu i Čačku, ukupno četiri. To je za zemlju bez ozbiljne tehnološke proizvodnje suviše, a ako to razumemo kao mesta zabave i razonode, kako to zvuči u diktatorovim izjavama, onda je izvesno premalo. Ostanimo dakle pri „previše“. Razlog je u tome što su softverske usluge, autsorsing i razvoj za strane klijente dominantni, a proizvodnja novih tehnologija, tehnološke inovacije i industrijski patenti neuporedivo ređi. Ukratko, Srbija je uspešnija u izvozu inženjerskog rada nego u izvozu sopstvenih tehnologija, uz hronično slab transfer znanja iz nauke. To je stari problem postsocijalističkih društava: nauka postoji, privreda postoji, ali veze između njih ostaju slabe.

Najveći problem je nedostatak investitora koji prihvataju visoki rizik: naučno-tehnološki parkovi računaju na evropska i državna sredstva i razne grantove. Vlast opet privlači investitore koji neće da mnogo ulažu, posebno neće da rizikuju, kojima je važno da daju što manje a izvuku što više, dugi rokovi su im nezanimljivi, ekološki problemi ih uopšte ne zanimaju, socijalni uskovi radnika isto tako – uvoze se strani radnici kojima se temeljno smanjuju prava, da bi to postalo norma i za domaće: ukratko, grabljivost, koju inovativnost i veza sa naukom više plaše nego privlače.

Osnovu izvoza države čine automobilska industrija u stranom vlasništvu, kablovska industrija, poljoprivreda, osnovni industrijski proizvodi, dok visokotehnološki sektor raste, ali je daleko od razvijene proizvodnje. Koliko će tu pomoći najavljena proizvodnja humanoidnih robota veliko je pitanje. Inovacija u igranju moravca (ne kolo, već slet) kao da je osigurana…

Istoričar bi rekao da je Srbija uspešno završila fazu gradnje institucija, ali da tek predstoji mnogo teži zadatak: stvaranje inovacione kulture i tehnološke ekonomije koja može da opstane bez stalne državne podrške. Možda je korisno dodati još jednu istorijsku dimenziju. U Jugoslaviji je postojao sasvim drugačiji model odnosa nauke i privrede. Veliki industrijski sistemi – Energoinvest, EI Niš, Iskra, Gorenje, IMT – imali su sopstvene razvojne institute, laboratorije i istraživačke centre. Inovacija je tada bila ugrađena u samu industriju. Današnji naučno-tehnološki parkovi pokušavaju da reše problem koji je nastao nakon raspada tog sistema: istraživanje je ostalo na univerzitetima, industrija se promenila ili nestala, a veza između njih oslabila je. Naučno-tehnološki park zapravo je pokušaj da se ta veza ponovo uspostavi, ali drugim sredstvima, i nema nikakve šanse za uspeh ukoliko vlast, odnosno diktator, nastavi da ga tretira i prikazuje kao deo propagandne reprezentacije i spinovanja.

Ostaje ključno pitanje: kako se znanje pretvara u društvenu moć i ekonomsku vrednost? Nikada lakše i brže, reklo bi se po realnim mogućnostima povezivanja nauke, tehnologije i društva. A za to povezivanje neophodna je neometana razmena, u kojoj su jednakost, stabilnost i slobodan pristup informacijama i institucijama osigurani svima. Dakle, demokratija (u raznim verzijama), a ne diktatura.

Peščanik.net, 17.06.2026.