Nema leka apoteka

Evo nečega što bi moglo da donese mali predah od teških tema koje nameće život u Srbiji. Mada, zapravo, stvar uopšte nije naivna i može da ima ozbiljne posledice kako po poslovnu tako i po „najširu društvenu zajednicu“. Reč je, naime, o nacrtu novog zakona o apotekarskoj delatnosti koji je trenutno (do 2. februara) na javnoj raspravi posle čega ide na usvajanje u Skupštinu.

Suština tog zakona, vidi se već na prvi pogled, jeste u (značajnom) smanjenju konkurencije. Naravno, država će reći da je namera sasvim drugačija, tj. da se „poboljša mreža apoteka, kako privatnih tako i državnih“ te da se na taj način „obezbedi jednakost u dostupnosti lekova“, ali kao što je poznato, namere su jedno, a ono što se dešava u stvarnosti, često, nešto sasvim drugo.

Konkurencija se, dakle, smanjuje na dva načina: s jedne strane tako što se detaljnim normiranjem prilično otežava ulazak u ovaj posao, tj. ograničava mogućnost bavljenja apotekarskim uslugama, a s druge tako što se mnoge firme koje su se tom delatnošću do sada bavile iz posla izbacuju.

Kada je reč o prvom, to se „najplastičnije“ ogleda u činjenici da će ubuduće razdaljina između dve apoteke morati da bude najmanje 300 metara. Kako se došlo baš do te dužine nije jasno, ali nije ni važno. Jasno je da je to potpuno besmisleno. Zašto tvorcu zakona, tj. Vladi Srbije smeta ako dve ili čak i tri apoteke – kao što ima slučajeva u Beogradu, a u načelu može da ih bude i 10 – stoje tik jedna do druge, ako to ne smeta njihovim vlasnicima, tj. ako sve one dobro rade, i ako, što je najvažnije, to ne smeta građanima? Naročito je to dobro za one kojima su lekovi najpotrebniji i koji ih najviše i kupuju – za (naj)starije građane. Ako nekog leka nema u jednoj apoteci, oni odmah uđu u drugu, a ne moraju da stari i bolesni šipče najmanje 300 metara do sledeće, koja takođe možda neće imati lek. A pošto u blizini nema konkurenta neće biti ni stimulisana, kao ni ona prva, da se mnogo trudi da obezbedi najširu moguću „paletu“ medikamenata. Nego, što reče Bog, evo ti Adame Eva, pa biraj ženu. (Moglo bi i obrnuto, ali izgleda da Tvorac nije bio baš „džender“ najosvešćeniji.)

Najsmešnije je, međutim – tražio sam neku drugu reč, ali je ova stalno ispadala najpogodnija – što taj propis neće važiti za već postojeće apoteke, nego samo za novoosnovane. Ako to što dve apoteke stoje jedna do druge, naime, nije dobro, zašto bi zakon to što nije dobro dopuštao? A ako je dobro, zašto bi to što je dobro zabranjivao?

Poseban problem je kako će novi propisi – ako prođu u parlamentu – biti primenjivani. Šta ako, recimo, neko nađe idealan prostor za apoteku (a te uslove, kao što će se malo kasnije videti, uopšte neće biti lako ispuniti) ali na „svega“ 295 metara od najbliže? A takvih ili sličnih slučajeva će, nema sumnje, jer „život je čudo“, biti u izobilju. Da li će mu nadležni organ dati dozvolu? Bilo bi besmisleno da ne da, a nezakonito ako ipak popusti pred smislom.

Takođe, zakon detaljno normira veličinu apoteke i broj zaposlenih u njima. Pa tako u jednom slučaju (tzv. apotekarska ustanova) ona mora imati najmanje 60 kvadrata i tri zaposlena – dva farmaceuta i jednog medicinskog tehničara; u drugom (apotekarska jedinica) najmanje 40 kvadrata i dva farmaceuta; u trećem (apoteka privatna praksa, kad jedan diplomirani apotekar osniva apoteku) najmanje 30 kvadrata i, konačno, apotekarska stanica (računa se, u malim i zabačenim mestima) može imati najmanje 20 kvadrata i jednog farmaceuta.

Iako na prvi pogled ovakvo normiranje izgleda besmisleno, ono zapravo služi da se zakonom propisani „standardi“ izjednače ili približe stanju u državnim apotekama (koje su često ogromne i imaju višak zaposlenih) i time oteža rad (ako uopšte prežive) privatnim apotekama.

Ovo drugo je, pak, očigledno u odredbama kojima se propisuje da vlasnik apoteke ne može biti lice koje se bavi proizvodnjom lekova ili trgovinom na veliko, kao ni njegovi rođaci, tj. zabranjuje se tzv. „vertikalno povezivanje“. Formalno obrazloženje je da se na taj način izbegava da veledrogerije ili proizvođači, „zarad ekonomske dobiti“, favorizuju svoje, a diskriminišu tuđe lekove i da se prave „veštačke nestašice“. Najbolji lek protiv nestašica, „veštačkih“ ili „prirodnih“, to smo makar mi u Srbiji naučili, jeste upravo konkurencija, koja se novim propisima, kao što se lepo vidi, guši. U krajnjem slučaju tu je i antimonopolsko zakonodavstvo, odnosno kazne za narušavanje pravila fer i slobodnog tržišta. A poremećaja na tržištu i nestašica, ako ih je i kada ih je bilo, izazivala je isključivo država (tj. Fond zdravstva) svojom cenovnom politikom i neplaćanjem računa dobavljačima, tj. proizvođačima lekova.

Sve u svemu, novi zakon o apotekarskoj delatnosti izgleda prilično glupavo. Ne želi se, međutim, time reći da je zakonopisac glup, daleko bilo, i da sve ovo o čemu je ovde bilo reči i sam ne zna i ne vidi. Naprotiv. Radi se samo o interesu. Interesu da se iz posla, i sa posla, izbace jedni, a ubace drugi. „Naši“ ljudi.

Peščanik.net, 29.01.2017.