Norveška kutija

Iz naprasno otvorene norveške kutije izleteli su demagogija, zloupotreba i unižavanje institucija, netransparentnost, sumnja na otimačinu, pljačku, korupciju, raznorazna zla na koja smo navikli već decenijama, a koja su postala dominanta politike i javnog diskursa u poslednjih 10 godina. Znate sigurno šta sam nazvao norveškom kutijom – slučaj u vezi sa tajnim ugovorom o angažovanju norveške firme za savetodavne usluge u oblasti energetike.

Mediji su otkrili da je ekspert za eritrejski pamuk u ime Vlade zaključio ugovor sa norveškom firmom Rystad Energy, koji nosi oznaku strogo poverljivo, a koja bi trebalo da „registruje probleme u energetici i definiše tri moguća puta – brzu tranziciju (snažna ulaganja u novu energiju i novu tehnologiju), sporu tranziciju (veće oslanjanje na postojeću energiju, manja ulaganja u novu), treća faza (korišćenje nove nuklearne tehnologije)“. Vrednost ugovora o savetodavnom angažmanu Norvežana je 1,55 miliona dolara, a obuhvata i „moguće razgovore“ o uplivu privatnog kapitala u Elektroprivredu Srbije (EPS) i transformaciju iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo.

Ubrzo smo saznali da resorno Ministarstvo rudarstva i energetike nije konsultovano prilikom sklapanja sporazuma. Konačno, progovorio je Vrhovni trbuhozborac svih Srba, kroz usta Ane Brnabić, poručivši, poput policajca u krimi filmovima, da nema tu šta da se vidi, da je sve transparentno i čisto, da će se istražiti ko je medijima dao strogo poverljiv dokument, raziđite se i vratite na svoje radne zadatke.

Ilustrativno je, međutim, kako je tehnička predsednica Vlade formulisala to što je trebalo da kaže u vezi sa ugovorom sa Norvežanima.

Idemo redom. Od nje smo mogli da čujemo da je stavljanje na uvid medijima tog dokumenta „ozbiljno krivično delo“, da to „nije smelo da se uradi i ne sme da se dešava“.

Ništa novo – jednom dosegnuti nivo netransparentnosti ne sme se narušavati. Vučić, njegovi bliski saradnici i njegovi izvršioci, najčešće okupljeni u labavoj zajednici pod nazivom „Vlada Republike Srbije“, navikli su nas da se sakrivaju kompletni dokumenti ili delovi koji sadrže ključne informacije. Počev od Beograda na vodi, preko već zaboravljenog ugovora o upravljanju Železarom, koncesije za aerodrom, pa svega u vezi sa pandemijom – milijarde evra finansijskih tokova je potpuno sakriveno. Javnost, čiji je to novac, bilo da je došao direktno iz budžeta, ili da je prethodno proveo leto na egzotičnim poreskim (umalo ne napisah turističkim) rajskim ostrvima, zna ono što im saopšte Vučić i vučići. Znači, uglavnom laži i poluistine. A kakve veze ti ogromni poslovi imaju sa angažovanjem privatne konsultantske kuće iz Norveške za savetovanje u oblasti energetike, za skromnih 1,5 miliona dolara, to je nešto čemu ćemo sa vratiti kasnije.

Da se vratimo na izjavu-pretnju. Pričala sam, kaže Brnabić, sa ministrom Aleksandrom Vulinom „da MUP istraži ovu situaciju, da dobijemo epilog i da konačno znamo ko to iz vlade sme da strogo poverljive dokumente deli medijima“.

Krivična dela ispituje tužilac, Ana Brnabić može da podnese krivičnu prijavu, zapravo bi morala to da učini, ona ili generalni sekretarijat Vlade Srbije. No, naravno, ni policijska istraga za potrebe tabloida i birača, ni eventualna stvarna istraga koju bi za potrebe Vučića sproveo deo BIA pod kontrolom Gašića, neće otkriti nešto što Vrhovnom predsedniku i Energetski efikasnoj premijerki nije poznato.

Ova izjava nema veze sa istragom, već je to poruka nerežimskim medijima, najava maltretiranja onih koji su o aranžmanu prvi izvestili, kao i najava toplog tabloidnog zeca za unutrašnje protivnike, u partiji i vladi.

Što se same tajnosti i načina angažovanja konsultantske kuće tiče, ako je to bitno nekome u ovoj devastiranoj državi, bez trunke prava i pravde, evo kako stoje stvari:

Ovaj aranžman, bar po onome što smo saznali iz medija, neka je vrsta nabavke usluga, konsaltinga, tako da je po Zakonu o javnim nabavkama morao da se sprovede neki od postupaka. Ne bi morao da se sprovodi jedino ako je u pitanju međudržavni sporazum. U slučaju da je konkursna dokumentacija napravljena tako da samo Rystad Energy može da ispuni uslove, to jest da su oni jedini koji to rade, morao bi da se sprovede pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva, nakon kojeg se objavljuje sa kim je zaključen ugovor i po kojoj ceni. Pošto je malo verovatno da su jedini, trebalo je da bude sproveden postupak u kojem bi se, na primer, vrednovale kvalifikacije kandidata, cena, rokovi i slično.

Zakon o javnim nabavkama daje mogućnost da se isključi primena postupka nabavke u celini za neke koje su proglašene za tajne, ali je taj izuzetak rezervisan za oblasti odbrane i bezbednosti, oružje i slično, te se ne može rastegnuti na sve ono što bi Vlada odredila da je tajna.

S druge strane, Vlada zaista može da odredi da je tajna nešto drugo što smatra da bi ugrozilo interese Srbije da se sazna za vršenje nabavke (na osnovu Zakona o tajnosti podataka), ali onda dolazi u koliziju sa Zakonom o javnim nabavkama kada treba efektivno to i da naruči odnosno da plati.

Konačno, Vlada može da proglasi rezultat svog rada ili neke delove analize kao tajnu, ali ne može proglasiti tajnom činjenicu da je naručila te konsultantske usluge.¹

A šta mi znamo o načinu na koji je izabran isporučilac ove usluge? Izabrane su „konsultacije sa Norvežanima zato što su jedni od najboljih u svetu, energetski najefikasniji, imaju najotporniji i najodrživiji energetski sistem u ovom trenutku u Evropi“. Ako se „želi razgovor sa najboljima ili sa top dva ili top tri, razgovara se sa Norvežanima“.

U ovoj spretnoj demagoškoj petljici, toliko vešto umršenoj da se čini da je Brnabić nije sama smislila, već joj je pomogla neka konsultantska kuća za oblast PR-a i spinovanja, privatna firma iz Norveške poistovećena je sa državom Norveškom. Ana Brnabić je otišla i korak dalje: „Ako taj dokument, kako ga je objavio tajkunski medij, implicira korupciju, volela bih da znam da li optužujete nas za korupciju, ili Norvežane. Da li postoji neko ko je više transparentan od Norvežana, ko se bolje i jače bori protiv korupcije od Norvežana. Teško da znam nekog takvog“.

Eto, saznali smo da je kompanija Rystad (možda i Jarand Rystad, osnivač firme, lično) odgovorna i zaslužna za sve uspehe Kraljevine Norveške. Sve je transparentno, raziđite se. Ko drugačije kaže – destabilizuje Srbije. Princip po kome bi raspitivanje o aranžmanu Tonija Blera u Srbiji značilo da radoznali kritizer dovodi u pitanje engleski parlamentarizam ili bi raspitivanje o izraelskoj firmi angažovanoj za PR i marketing bilo proglašeno za antisemitizam.

Da pojednostavimo – to što je Norveška transparentna nema nikakve veze sa aranžmanom Vlade Srbije. Ovde Norveška nije ništa ni radila (ili se bar ne vidi da je radila), već Srbija.

Uostalom, i Brnabić kaže da je sve „urađeno u interesu Srbije i da nije kriv ministar finansija Siniša Mali, već da je dokument usvojila Vlada Srbije, a da je njemu dala ovlašćenje da ga potpiše“.

Ovo bi trebalo da bude objašnjenje (čudne) činjenice da se za sporazum o konsaltingu u oblasti energetike ne pita resorno ministarstvo energetike, već ministar za eritrejski pamuk. Baš zbog njegove umešanosti, sa ovlašćenjem Vlade ili bez njega (kao da se Vlada nešto pita), ono zrnce nade sa dna norveške kutije da će biti koristi za Srbiju je mikroskopski sitno. Vučićev konsiljere za specijalne finansijske i ekonomske operacije se pojavljuje tamo gde ga najmanje očekujete, poput španske inkvizicije u skeču Monti Pajtona – na kojoj god funkciji bio, prisutan je kada se razgovara o lukrativnim poslovima – Beograd na vodi, Air Serbia, Aerodrom Nikola Tesla.

Sa pravnog stanovišta, ako je odluku o angažovanju savetnika donela vlada, a resorno ministarstvo nije predložilo donošenje takve odluke, onda bi to moglo da znači da angažovanje nije ni namenjeno rešavanju energetskih pitanja već nekih drugih. Na primer, da je reč o prodaji EPS-a, u kojem slučaju bi moglo da bude nadležno Ministarstvo privrede. Odnosno, kako su preneli mediji, o „mogućim razgovorima“ o „uplivu privatnog kapitala“ u EPS.

Narednih dana možemo očekivati utišavanje teme, ali nema sumnje da je spreman i plan B (kako je Vučić kroz izjavu Brnabić zapretio) – medijska ofanziva o braniteljima srpskih energetskih interesa koji obezbeđuju gorivo za srpska ognjišta i o izdajnicima koji otkrivaju tajne.

Nadajmo se samo da u naletu istrage izdajica Vulin ne razotkrije ko je počinio slično „ozbiljno krivično delo“ otkrivajući tajne podatke o respiratorima. Sećate se kako je Vrhovni pilot Vučić, onaj što je pretio da će da sedne u avion i lično doveze respiratore koje smo platili a ne daju nam ih iz skladišta, saopštavao neproverljive podatke o broju respiratora, samo nekoliko dana nakon što je objavljeno da postoje dve (još važeće) odluke kojima je sve u vezi sa pandemijom proglašenom tajnom. Neko bi rekao – „šta je dozvoljeno Jupiteru…“, ali ne zaboravite da su u to vreme oči građanima neproverljivim podacima zamazivali i pojedini poslanici naprednjaka.

A sad smo došli dotle da se tih vremena sećamo sa nostalgijom. Jer smo na korak od toga da umesto zamazivanja očiju lažima krenu da nas cele mažu nečim drugim. Nećemo se buniti ako nas uvere da je to energetski efikasan način da se zagrejemo.

Peščanik.net, 14.10.2022.

Srodni linkovi:

Jovan Rajić: Promena energetskog kursa Srbije – nešto se kuva

Rodoljub Šabić – Strogo poverljiv galimatijas

1. Pravna analiza Nemanje Nenadića.