O demokratiji i strahu

Now that the welfare state is often under such attack, it is worth recollecting that the pioneering manifesto [The Road to Freedom] that championed the market mechanism on grounds of freedom did not reject the need for a welfare state and provided a reasoned defence of it as an institutional necessity.” „Our debt to Hayek is very substantial. He helped to establish a freedom-based approach of evaluation through which economic systems can be judged (no matter what substantive judgments we arrive at). He pointed to the importance of identifying those services that the state can perform well and has a social duty to undertake. Finally, he showed why administrative psychology and propensities to corruptibility have to be considered in determining how states can, or cannot, work and how the world can, or cannot, be run.

Amartya Sen (2004)

/Sada dok je država blagostanja često na udaru, vredno je prisetiti se da pionirski manifest [Put u slobodu] koji je zastupao tržišni mehanizam na temelju slobode, nije odbacio potrebu za državom blagostanja, već joj je kao institucionalnoj nužnosti pružio razložan argument u prilog. … Naš dug Hajeku vrlo je značajan. Doprineo je uspostavljanju na slobodi zasnovanog pristupa ocenjivanju ekonomskih sistema (bez obzira na naše konačne ocene o njima). Ukazao je na značaj prepoznavanja usluga koje država može uspešno da pruža i za koje treba da preuzme društvenu obavezu. Konačno, pokazao je zašto se psihologija birokratije i sklonost korupciji moraju uzeti u obzir pri odlučivanju šta države mogu ili ne mogu da rade, i kako svetom treba ili ne treba upravljati./

O Hajeku

Dejan Ilić tvrdi da Hajek nije bio demokrata, da je bio za jaku državu i da je zazirao od društva. I da je bio konzervativan, jer je zagovarao povratak u sistem iz devetnaestog veka. To je sve netačno. Mimo toga, on ne osporava moju interpretaciju Hajeka.

Demokratija, ili legitimna upotreba moći uopšte, mora biti ograničena vladavinom prava¹ kako se ne bi većinski donosile odluke kojima se ograničavaju prava ili zadire u domen odlučivanja pojedinaca (što je Milovo upozorenje o tiraniji većine; u tome bi eventualni Hajekov doprinos liberalnoj misli mogao biti taj što je on smatrao da su liberalizam i demokratija saglasni).² Isto važi i za nelegetimnu upotrebu moći, gde ne vidim nesaglasnost između Smita i Hajeka.³ To je, kao što sam rekao, izvorni liberalni stav – o slobodama i pravima.

U tom kontekstu vladavina prava, a ne država, zaista mora da bude jaka i nepristrasna i, što je najvažnije, da ograničava i obavezuje državne vlasti kako bi se zaštitila sloboda pojedinaca i njihovih društvenih odnosa i organizacija. To se odnosi na prinudne funkcije države, ne i na one koje to nisu i kojima se Hajek posebno bavi. Ovde je potrebno dodati da Hajek, kao i Rols, polazi od postojanja nepomirljivih ideoloških razlika, dakle od visoke heterogenosti vrednosti i interesa u društvu, usled čega je neizbežna društvena i politička konkurencija. Ova poslednja je potrebna i da bi vlade bile smenjive demokratskim putem, što je osnovna prednost demokratije po Hajeku (i Poperu).

Uz to, ograničenja koja Rols postavlja demokratiji daleko su stroža nego Hajekova, jer je i njegova ambicija veća, budući da se demokratski proces ne samo ograničava konstitucionalnim okvirom, kao i kod Hajeka, već bi trebalo da bude takav da dovede do jednoglasnog prihvatanja sasvim određenih načela distributivne pravde (sa kojima se, da ponovim, Hajek slaže). Ukoliko postoji interes, ja ću to i formalnije pokazati.

Usput, nije na odmet zapaziti da ni Hajekovo niti Rolsovo shvatanje politike ne mogu da se poistovete ni po kom osnovu sa onim Karla Šmita, bez obzira što i jedan i drugi navode njegovu knjigu o krizi legitimnosti Vajmarske parlamentarne demokratije. Hajek uz to komentariše, u Pravu, zakonodavstvu i slobodi, Šmitovo shvatanje da je suverenost locirana tamo gde se donosi odluka o vanrednom stanju i, karakteristično, predlaže rešenje koje se zasniva na podeli vlasti.

Povezano sa nedostacima Vajmarske demokratije, Hajek navodi Šmitovu kritiku partijske države i njegovo razlikovanje pravne od države koja koristi zakone kao sredstvo politike. Partijska država (praktično u istom smislu u kojem se o njoj danas govori kao o partitokratiji) u nedostatku vladavine prava je slaba, jer je sredstvo parcijalnih ili autoritarnih interesa, a nije jaka bez obzira na to što joj je domen delovanja praktično neograničen, što ne znači da bi trebalo da bude jaka u bilo kom drugom nego u smislu vladavine prava. Hajek je mogao navesti mnoge druge, liberalne ili naprosto političke naučnike koji su slično videli nedostatke, kako se to sada kaže, zarobljene države, mada će se čitava teorija javnog izbora tek kasnije razviti u ono što danas predstavlja teorijsku osnovu takozvane pozitivne političke nauke.

Inače, Hajek izražava veoma negativno mišljenje kako o Šmitovoj teoriji politike, tako i o kasnijem, mada ne i za Šmita nedoslednom, odbacivanju vladavine prava u korist vladavine vođe.

Što se ispražnjenosti društva tiče, Hajekov individualizam je društven, a isto važi i za njegovu teoriju vrednosti, cena i novca.⁴ U ovom drugom, kao što sam već rekao, postoji značajna razlika između njega i Rolsa, jer se Rols oslanja na teoriju savršene konkurencije koja, na nivou modela, pretpostavlja atomistički individualizam, mada nije u neskladu ni sa bilo kojim institucionalnim aranžmanom.⁵ Inače, svi akteri i svi socijalni, ideološki i politički sukobi koji postoje kod Rolsa, postoje i kod Hajeka. Razlika je, opet, u tome što Rols mora da suspenduje mnoge od tih razlika na konstitucionalnom nivou kako bi obezbedio usvajanje načela pravde kao pravičnosti. Inače do njih nije moguće, u realnim okolnostima, doći društvenom akcijom ili demokratskim odlučivanjem.

Konačno, Hajek je isticao da nije konzervativac (i u Putu u ropstvo i u kasnijim knjigama) upravo zato što je verovao u društveni napredak. U tome on, sa liberalne tačke gledišta, dosledno kaže: „Progress is movement for movement’s sake…” Mnogi komentatori greše⁶ tumačeći Hajekovo nekonstruktivističko (ili ako se želi sociološko ili antropološko) shvatanje ustanova kao dokaz za njegov tradicionalizam i konzervativizam, jer bi to trebalo da implicira da nisu moguća politička poboljšanja. Ovo je pitanje prvi Kejnz postavio Hajeku. Odgovor je da Hajek kao i Poper (videti Bedu istoricizma) daje prednost parcijalnim reformama, u liberalnim i demokratskim društvima, zbog neizvesnosti oko ishoda sveobuhvatnih promena. U tom kontekstu, nije nezamislivo da je devetnaestom veku mogao da sledi bolji dvadeseti vek.

Da sada kažem nešto i o tržištu. Možda je najlakše razumeti grešku kada se tržištu pripisuju moći podsmešljivom konstatacijom koju Stiven Kolber ponavlja svake večeri: „Markets have spoken“. Greše, dakle, i oni koji tržištu pripisuju pozitivne, a i oni koji mu pripisuju negativne moći. To je Smit izrazio tom „nevidljivom rukom“. Ne čini tržište ništa, nema te nevidljive ruke, mi pretpostavljamo da na njemu i u društvu, pa i u politici, postoje određene pravilnosti, stabilnosti, usled čega je opravdano posvetiti se njihovom izučavanju, dakle nije besmislena društvena nauka kao poziv.

Hajek je bez sumnje nastavljač izvornog liberalizma, posebno Hjuma, Berka, Smita i Mila što je posebno vidljivo u knjizi Individualizam i privredni poredak, a njegov se stvarni doprinos sastoji pre svega u teoriji tržišta kao informativnog i sistema koordinacije, o čemu sam pisao u prethodnom napisu, i u postojanosti u zalaganju za liberalne ideje i vrednosti, gde je on sebe video kao sledbenika izvornog ili istinskog liberalizma.

Ostaje pitanje straha od masovnih pokreta ili, bolje rečeno od nestabilnosti demokratije, na šta ću se vratiti.

O Rolsu

Ilić ne osporava moju interpretaciju Rolsa, ali osporava da je Rols prihvatio liberalni nacionalizam i nagađa da je zapravo reč o patriotizmu. To je greška. Takođe, on smatra da je liberalni nacionalizam, onako kako je predstavljen u knjizi Jael Tamir, u neskladu sa Rolsom. Na žalost, u pregovoru izdanju Političkog liberalizma u mekom povezu Rols se saglašava sa Jael Tamir, a to ponavlja još jasnije u Zakonu naroda. Štaviše, pošto je to izazvalo ne malu raspravu među političkim filozofima, i posebno onima koji se bave međunarodnim odnosima (pre svega usled posledica po politiku migracija, kao što sam već pisao)⁷, Rols je u pismu Filipu Van Parijsu⁸ (ako se to tako čita) dodatno objasnio čemu u njegovoj teoriji služi pretpostavka o kulturnoj homogenosti (mada je to jasno i u Zakonu naroda). Kao što sam već pisao, on je u toj stvari sebe vidao kao Milovog sledbenika, koji je pod nacionalizmom podrazumevao postojanje zajedničke kulture u smislu uzajamnog sentimenta usled dužeg zajedničkog života (u uslovima relativne zatvorenosti društva i države).

Rols, a ovo je važno samo po sebi, objašnjava, što je implicitno prisutno već u Teoriji pravde, usled toga što je reč o zatvorenoj državi, da je reč o modelu kulturne zajednice koja je u osnovi države, u okviru koga se onda razmatraju i uslovi pod kojima se donosi ustav i održava stabilnost u demokratskom društvu. To je (dakle ta izgradnja teorijskog modela koji se apstrahuje od realnosti, u kojoj, u realnosti, kulture i države ne koincidiraju), metodološki posmatrano, nesporno. No, naravno, model ne dolazi besplatno. On je potreban da bi davao odgovore na pitanja koja želimo da postavimo. I obavezuje na prihvatanje posledica.

O jednoj od njih Rols govori u tom pismu Van Parijsu, a ta je njegov odnos prema Evropskoj uniji (ako je verovati Van Parijsu, a on bi trebalo da zna, to je jedini put kada je Rols nešto rekao o Evropskoj uniji). I Rols izražava nevericu da bi zemlje sa različitim kulturama, u Milovom smislu, kojima one predstavljaju posebnu vrednost, pristale na to da prenesu suverenost na Evropsku uniji, dakle da bi ona uopšte mogla da ima demokratsku legitimnost. O svetu ili kosmopolisu i da ne govorimo. To je, dakle, cena liberalnog nacionalizma. Dosledno tome, on smatra da bi Evropska unija mogla da bude od koristi samo velikim preduzećima i bankama, a i privrednom rastu, dok je on bio zadovoljan, ponovo se pozivajući na Mila, sa stacionarnim stanjem (u smislu klasične ekonomije, što se u nekom drugom kontekstu zvalo i zove kraj istorije; Smit i Hajek su imali istovetan negativan stav prema tome jer su verovali u napredak, kao što sam već rekao). To sve nema nikakve veze sa patriotizmom.

O legitimnosti i strahu

Ilić kaže da će ili Evropska unija steći rolsovsku demokratsku legitimnost ili će se raspasti ako ostane u ovom hajekovskom obliku. To je pogrešan izbor i još više pogrešna ocena izazova pred kojim se nalazi Evropska unija. Najpre, međudržavnom federalizmu ili čak kantovskom kosmopolitizmu nikako ne mora da nedostaje demokratska legitimnost, zapravo ona je pretpostavljena. Potom, ovim se podrazumeva da bi Rols smatrao da Evropska unija može da ima demokratsku legitimnost, a videli smo da je smatrao da ne može. Konačno, mnogo je verovatnije da bi neke zemlje mogle da napuste Evropsku uniju, kao uostalom i da se delovi tih zemalja osamostale, nego da se raspadne sama Unija.

Mnogo važnije je da se ne vidi stvarna pretnja ovoj zajednici, koja je ista ona koje su se ljudi kao Hajek ne samo bojali, nego je taj strah bio više nego opravdan tridesetih godina, a neki drugi ljudi su taj strah opravdano osećali osamdesetih godina prošloga veka u Jugoslaviji. Nije nedostatak demokratske legitimnosti razlog pretnje mogućeg raspada Evropske unije. Razlog jeste uspon ekstremne desnice ili fašista čija je strategija da izazovu krizu legitimnosti u svojim zemljama, propagandom o tome kako njima vlada, demokratski nelegitimna, EU birokratija. Njihovi ciljevi su upravo oni na koje je upozoravao Hajek i što je opravdavalo njegov strah, a i strah mnogih, primera radi, Beograđana kada su nacionalni socijalisti dolazili na vlast, a potom sejali smrt i patnju, sve kradući pritom. Njihovi ciljevi su nacionalizacija resursa, neposredno i putem protekcionističkih mera svakojake vrste, etničko čišćenje izbacivanjem imigranata i drugih nepoželjnih i ograničavanje ljudskih prava. Tačno je, zaista, da hajekovska Evropska unija predstavlja prepreku tome. Štaviše, nije zanemarljiv doprinos Evropske unije stabilnosti demokratske legitimnosti u nizu zemalja članica.

Ovde je iskustvo raspada Jugoslavije zaista višestruko poučno. Ne ulazeći u druge aktere, politički stav srpskih nacionalista je bio (prilično jasno izražen u Memorandumu Srpske akademije nauka i umetnosti) da će se ili demokratskim putem promeniti odnos snaga i prava u tadašnjoj federaciji (na primer tako kako su promenjena prava na autonomiju) ili je potrebno, opet demokratskim i humanističkim putem, kako bi rekao Dobrica Ćosić, izmeniti granice i etnički sastav država. U ono vreme neki su voleli da govore i o ustaničkoj demokratiji, a neki se se opet pitali zašto su neki ljudi tu kada bi bilo prirodnije da budu negde drugde, a ekonomisti i književnici su se pitali zašto se uvozi francuski sir, kada mi znamo da pravimo sireve. To je taj problem zloupotrebe demokratije, nepoštovanja prava i sloboda i odbacivanja tržišne privrede.

I to je to pitanje stabilnosti, održivosti demokratske legitimnosti, koje je centralno i za Hajeka i za Rolsa o kojem sam pisao, i taj odnos straha i demokratije. Obojica su rešenje videli u konstitucionalizmu, mada ostaje otvoreno pitanje da li se njime otklanja strah od kriza legitimnosti demokratije.

O meni

Ilić kaže da ja želim da izjednačim neoliberalizam i liberalizam. To je netačno. Ponekad kritičari ili sledbenici neke ideologije argumentišu na sledeći način: Neoliberali misle, Hajek je neoliberal, Hajek misli; ili: Američki liberali misle, Rols je američki liberal, Rols misli. Ja sam, međutim, uporedio teorije, u onome što je za njih osnovno, Hajeka i Rolsa, koji se vide kao istaknuti predstavnici tih doktrinarnih struja i ukazao na sličnosti i razlike. Iz toga ne sledi da su neoliberali i liberali bliski ili daleki, kao što iz obrnutog postupka ne sledi ništa o bilo čijoj teoriji ili shvatanju.

Kada je reč o istoriji ideja, mojoj ili bilo čijoj: (i) ako vam se čini verovatnom hipoteza o nečijoj motivaciji, a o njoj ne znate ništa, već samo nagađate, gotovo je sigurno da grešite (beskonačno je mala šansa da ne grešite); i (ii) ako se u istorijskoj rekonstrukciji oslanjate na hipotetičke sudove, to se neće dobro završiti. Greške u oceni bilo čije motivacije – Hajekove, Rolsove, moje – su gotovo neminovne.

Moja motivacija je sadržana u navodu iz članka Amartje Sena o Hajeku povodom šezdesete godišnjice prvog izdanja Puta u ropstvo. Za nekoga ko se bavi društvenom naukom, važno je kako su nesumnjivo izuzetni ekonomisti ili politički filozofi pristupali ključnim problemima, nezavisno od toga da li su bili u pravu ili su grešili. Ideološke i političke motivacije su irelevantne, a isto važi i za istorijski kontekst. Važno je, iz razloga koje takođe pominje Sen, koji je veoma mnogo učinio za autentično tumačenje Smitove ekonomije i moralne teorije, da se ne sledi ideologizacija i politizacija njihovih doprinosa naučnoj misli. Što se mene tiče, ja nisam sledbenik ni Hajeka niti Rolsa.

O snazi ideologije

Što ne znači da nije važno izučavati mogući politički uticaj pojedinih ideologija. U kojoj je meri ideologija neoliberalizma, šta god to bilo, dovela do demokratske legitimizacije politike Margarete Tačer i Ronalda Regana i do njene globalizacije i istrajnosti čak i u vreme svetske krize, to je svakako istraživački problem za društvenu nauku. Onoliko koliko sam ja upoznat sa inače nepreglednom teorijskom i empirijskom literaturom koja se time bavi, odgovor je uglavnom da je taj uticaj daleko od toga da bude odlučujući. Što nije neočekivano za bilo koga ko se bavi društvenim naukama. Ali to je empirijsko pitanje.

No, nevezano sa ovom polemikom, objasniti žalosno stanje srpske privrede, ustanova i politike uticajem neoliberalne ideologije i politike, ili stihijskim delovanjem tržišta, kako god da se to razume, do kojeg su oni doveli, to zahteva puni prezir prema činjenicama. Kriza privrede i države osamdesetih godina prošloga veka, kao i urušavanje svega u deceniji koja je sledila, pa potom nelegitimno osvajanje imovine i kupovina socijalnog mira zaduživanjem – to bi moglo da se opravda prebacivanjem odgovornosti na neoliberalizm, ili već na bilo koju drugu ideologiju, ili na liberalizaciju tržišta i na liberalnu privrednu politiku, samo ukoliko su ljudi spremni da veruju zatvorenih očiju pred činjenicama. Pa čak i ako se samo slušaju politička i ideološka opravdanja politike vođene posle 5. oktobra 2000. godine, samo se u nekoliko navrata u nastupima Zorana Đinđića mogu naći liberalne motivacije; svi drugi su se pozivali na više ciljeve – državne, nacionalne, javne, istorijske, pa i narodne. A ni sada stvari ne stoje drukčije.

Peščanik.net, 15.06.2014.

1. O tome šta je Hajek podrazumavao pod vladavinom prava vidi J. Raz, „The Rule of Law and its Virtue“, (1977) 93 Law Quarterly Review 1977: 195-201.
2. Vidi na primer V. Vanberg, „On the complementarity of liberalism and democracy – a reading of F.A. Hayek and J.M. Buchanan“, Journal of Institutional Economics 2008: 139-161.
3. Smit na veoma savremen način, anticipirajući teoriju javnog izbora, ukazuje na razloge koji čine da vlasnici kapitala imaju prednosti nad radnicima kod organizovanja i upotrebe moći, ali se ne bi moglo reći da je polagao naročite nade u sindikate, jer njegova, i klasične ekonomije uopšte, klasna teorija raspodele dohodaka zavisi pre svega od ponude i tražnje na tržištu rada, a ne od odnosa snaga. U kojoj meri su demokratija i socijalna država u stanju da uravnoteže taj odnos moći je važno pitanje, ali sam Smit polaže mnogo veće nade u privredni rast kao način da dođe do porasta nadnica i do poboljšanja standarda radnika. Hajek navodi upravo to iz Smitovog Bogatstva naroda u Ustavu slobode gde govori o privrednom i društvenom napretku.
4. O tome je posebno jasno pisao u ogledu “Individualism: True and False” koji čini prvu glavu knjige Individualism and Economic Order.
5. Vidi na primer K. Arrow, „Methodological Individualism and Social Knowledge“, American Economic Review Papers and Porceedings 1994: 1-9.
6. Primera radi J. Gray, Hayek on Liberty, Routledge 2008 (treće izdanje).
7. Videti primera radi S. Benhabib, The Rights of Others: Aliens, Residents and Citizens, Cambridge University Press 2004.
8. John Rawls and Philippe Van Parijs, „Three letters on The Law of Peoples and the European Union“, Revue de philosophie économique 7 (2003): 7-20.