- Peščanik - https://pescanik.net -

O medijskim mrežama i paucima

Foto: Predrag Trokicić

Izlaganje na Izbornoj konferenciji Nezavisnog udruženja novinara Srbije, održanoj 25. juna 2022.

Uloga nezavisnih medija u Srbiji može se na najkraći način predstaviti pomoću citata poznate narodne poslovice: „Da nema vetra pauci bi nebo premrežili“. Jasno je, posebno novinarima, zašto ova izreka može da se shvati kao metafora izuzetno važne društvene funkcije nezavisnih medija. Oni su, treba li uopšte reći, vetar slobode, vetar protesta, vetar kritike zahvaljujući kome medijsko nebo Srbije nije sasvim zatvoreno, potpuno prekriveno paučinom laži i govora mržnje koju pletu neslobodni, poslušnički mediji.

Da nema ono malo istinoljubivih i nepotkupljivih tabloida kao što su Informer, Alo ili Srpski telegraf, da nisu nekako opstali i da se pritiscima moćnika nisu oduprli listovi poput Politike i Večernjih novosti, da smo kojom nesrećom ostali bez televizijskih kanala kao što su RTS, Pink, Happy ili Studio B, utonula bi Srbija u crni medijski mrak. Ovako, na našu sreću, ovi stvarno slobodni i nezavisni mediji kao spasonosni vetar čiste medijsku paučinu koju pletu tobože slobodni i nezavisni mediji, kao što su dnevni list Danas, nedeljnici NIN, Vreme ili Novi magazin, televizijski kanali N1 i Nova S, ili portal Peščanik, mediji koji su u stvari u službi moćnih i beskrupuloznih gospodara.

Kad bi ovo bilo samo moja šala, šega, ironija, karikatura, ja bih morao da priznam da sam preterao. Ali, na žalost, sliku medijske scene Srbije na kojoj je Pink primer slobode i nezavisnosti a N1 primer pokornosti i podaništva, stvaraju najviši predstavnici političke vlasti u našoj zemlji. Oni nas upozoravaju da Pink i njemu slični mediji imaju izuzetno težak zadatak braneći slobodno srpsko medijsko nebo, jer se bore protiv moćnih neprijatelja, da ne kažem moćnih medijskih pauka, koji su ispleli gustu i razgranatu mrežu podaničkih i poslušničkih medija, pri tom se lažno predstavljajući kao nezavisno novinarstvo.

U poslednje vreme, o ovoj opasnoj medijskoj mreži često govori i sama predsednica srpske vlade Ana Brnabić. Na primer, gostujući u oktobru prošle godine na televiziji Happy, govorila je o medijima okupljenim u United group: „Oni imaju“, rekla je premijerka, „i elektronske medije, imaju pisane medije, dnevne novine, nedeljnike… Imaju jako profesionalne timove što se tiče sfere digitalnih medija, i portale i društvene mreže“. „I botove koji ceo dan i noć rade“, dopunio je premijerku Milomir Marić, voditelj emisije u kojoj je ona učestvovala. Međutim, premijerka je Mariću objasnila da je više i od botova i od svega drugog zabrinjava to što ovi lažni nezavisni mediji šire antisrpsku propagandu ne samo u Srbiji nego i u susednim zemljama jer, kako je istakla, laži koje oni objavljuju „uzimaju svi mediji u regionu; mediji u Hrvatskoj, u BiH, određeni mediji u Crnoj Gori, mediji u Prištini, određeni mediji u Albaniji, a onda to po svom uticaju raste, širi se i jača i to više nije samo naša domaća stvar“. Jasno je da bi premijerka Brnabić volela kad bi informacije o tome šta se ovde događa u svet išle samo preko naših zvaničnih medija, ali to srećno vreme, srećno za vrstu vlasti kojoj služi Ana Brnabić odavno je prošlo. Zakleo se Gugl Raju, sve će tajne da se znaju.

Drugom prilikom, takođe u oktobru prošle godine, ali sada u jednoj emisiji Hit tvit na TV Pink, premijerka Brnabić je kao primer beskrupuloznosti moćne medijske mreže koja lažima zamračuje medijsko nebo Srbije, navela da je ta mreža plasirala laž da je ona jedan par cipela platila 1200 dolara. Zato je u emisiju došla u tim navodno skupim cipelama. „To je još jedan primer navodno objektivnog, profesionalnog, nezavisnog novinarstva“, rekla je premijerka, pokazujući svoje crne parom metalnih šnala ukrašene cipele. „Ove cipele nemaju baš nikakve veze, osim što liče nekako na oko na one cipele koje je na internetu našao tobože nezavisni, profesionalni i objektivni novinar koji je rekao da nas sve treba stavljati u logore, pa su onda svi to preuzeli, pa je i tajkunski dnevni list Danas napisao čitav tekst o tome sa sve sagovornicima, između tri i pet sagovornika“.

I premijerka je skromno priznala da ona nikad nije ni čula za marku tih skupih cipela koje je navodno kupila, dodavši da su cipele od 1200 dolara dobro poznate upravo novinarima koji su je optužili. „Ja ne mogu ni da ponovim marku cipela koju su oni stavili“, rekla je Ana Brnabić i dodala: „Svaka im čast, zaista, veliko divljenje njihovom poznavanju modnih brendova i skupih cipela“. Shvatili smo šta premijerka hoće reći, hoće reći da tobože nezavisni novinari protiv srpske države i protiv srpske premijerke i protiv njenih skromnih cipela ne rade za sitne pare. Hoće reći i ovo: Ako tražite neku Pepeljugu koja je u stvari bogata princeza, onda to nisam ja, Ana Brnabić, nego će to biti neka lažno nezavisna i siromašna, a u stvari odlično plaćena novinarka Danasa, čije su noge navikle na skupocenu obuću.

Ipak, sve dok je reč o lažnim vestima, o lažnim parama, o lažnim premijerkinim cipelama, i tome sličnom, srpska vlast je spremna da se s bogatim medijima i novinarima koji te laži šire obračunaju sredstvima političke borbe. Ali ovi novinari i mediji – kako je vlast primetila – u poslednje vreme sistematski nasrću na čast i dostojanstvo predsednika Vučića, a ni to im nije dovoljno, nego su se okomili i na njegovu decu. Time je, kako su naša premijerka i drugi važni ljudi s vrha vlasti rekli, pređena „crvena linija“ i u buduće se mediji koji praktikuju takve neljudske nasrtaje više i ne mogu smatrati medijima u pravom smislu, nego instrumentima golog i vulgarnog nasilja. Prvi korak vlasti koja je odlučila da tome stane na put, predstavlja odluka da se s medijima koji navodno kidišu na lik i decu predsednika Vučića prekine svaka komunikacija. Šta sledi, nije sasvim jasno, mada kao dobar pokazatelj daljeg toka stvari u odnosima srpskih vlasti prema medijima, može da posluži ono što se dogodilo s medijima u nekim drugim zemljama kad su bili proglašeni stranim agenturama. Ne bih da vas plašim, nije ovo prilika za to, ali ipak treba da budete spremni da jednog dana promenite ime ovog udruženja, jer će ono možda morati da se zove NUSA, Nezavisno udruženje stranih agenata.

Peščanik.net, 27.06.2022.

SLOBODA MEDIJA

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu (2020).

Latest posts by Ivan Čolović (see all)