Protesti u Srbiji ne posustaju. Naprotiv, rasplamsavaju se preko svih očekivanja ne samo vlasti, već i samih učesnika. Kako raste broj pobunjenih gradova i biva šira i glasnija podrška mislećih ljudi, akademske zajednice, advokata i sindikata – odmetnuti predsednik i njegova svita sve su nervozniji. To je, uprkos naporima da se prikrije, jasno vidljivo u svim ešalonima vlasti, od vrha do dna, od samog Vučića, preko ministara, pa do najnižih stranačkih botova, te novoodgajene kaste spremne da, za dobre novce, sa nepodnošljivom lakoćom kaže, napiše i uradi zaista bilo šta za one odozgo. I upravo ta nervoza vladajuće oligarhije, a još više trud da se ona ne pokaže i da se održi iluzija da se ništa bitno ne dešava, jeste jasan dokaz da je pobuna građana delotvorna, da će se dalje rasplamsavati i da ima smisla.
Na primer, juče je u popodnevnom programu televizije N1 gostovao ministar prosvete Šarčević. U maniru svih predstavnika ove bahate vlasti, sa visine je odbacio svaku mogućnost da realno oceni ogromne probleme u prosveti i sa poznatom nepodnošljivom lakoćom krivicu svalio na, po njegovim rečima, korumpirane ili nesposobne direktore, nastavnike koji su u „procentu koji nije mali… promašili profesiju“ i, uopšte, na sve u sistemu – osim na ministarstvo i njega samog. Pljuštale su velike reči kao što su „licenciranje“, „eksterne ocene“, „departizacija“, „depolitizacija“ i „velika profesionalizacija sistema“. Uzgred je ministar iskoristio priliku da prekori medije koji daju previše prostora nasilju u školama, jer tu problem više ne postoji: on ga je rešio za dve godine. Uzgred je dezavuisao i prosvetne sindikate en général, uz blagi ironični osmeh objasnivši da sindikati ne štrajkuju zbog ponižavajućeg položaja prosvetnih radnika, nego zato što se između sebe bore „za svoju klijentelu“. Na stranu sve ove teme, od kojih svaka zaslužuje detaljnu analizu, i na stranu ministrova ukupna retorika u kojoj svako malo, u sjajnom vučićevskom maniru izbija govor u prvom licu jednine („Ja sam usvojio najbolje standarde koji postoje“) kada govori o aktivnostima ministarstva.
Iako je u većem delu svog nastupa bio, kako mu nalaže njegovo shvatanje državne funkcije koju zauzima, siguran u sebe, staložen i arogantan, u poslednjih pola minuta ministar je izgubio i živce i kontrolu, kada ga je novinar upitao šta misli o podršci koju univerzitetski nastavnici daju građanskim protestima. Vidno uznemiren, on je najpre pokušao da izbegne odgovor („Ja ne odgovaram na pitanja iz sfere politike, ali ’ajde“), a zatim je pokazao koliko se zapravo ova vlast plaši probuđenih i osvešćenih građana i naročito sve glasnije podrške protestima dugo uspavanih zajednica znanja.
Ministar je u tih nekoliko prilično loše strukturisanih rečenica pokazao tri važne stvari.
Prvo, iako ne propušta priliku da se legitimiše kao jedan od nas, kao neko ko radi u prosveti preko 30 godina, kao ekspertski a ne stranački ministar, on je, priteran u ćošak, na brzinu potegao isto oružje kojim vlast u sredstvima propagande pokušava da umanji snagu i značaj protesta. Baš kao i Neb(r)ojša Stefanović, najpre je pokušao da minimalizuje broj profesora i saradnika koji su, imenom i prezimenom, podržali građanske zahteve: „U kom obimu govorimo o toj građanskoj želji i kog obima profesora, znate li koliki je obim?“, zamucao je ministar. Priznao je, doduše teška srca, da „imate tri-četri fakulteta gde je to ozbiljnije“ i „gomilu gde je to minorno“. Na stranu, opet, ministrov vokabular, koji nesvesno otkriva njegov duboki prezir prema prosvetnim institucijama najvišeg ranga, koje posmatra kao gomilu. Važnije je to što je, u oprobanom martinovićevskom, vesićevskom i vučićevskom maniru požurio da diskvalifikuje i ta „tri-četiri fakulteta gde je to ozbiljnije“ objašnjenjem da su oni „tradicionalno okrenuti opoziciji“, ničim ne potkrepivši ovu kvalifikaciju i ne zastavši da razmisli šta bi to što je rekao zapravo značilo, kad bi bilo tačno.
Drugo, ministar je pokazao šokantno nepoznavanje – ili pak svesno izvrtanje? – Zakona o visokom obrazovanju. Naime, on je najpre upozorio da „ako neko pročita pažljivo sve zakone o obrazovanju može da kaže da u obrazovnim ustanovama nema bavljenja politikom“. Da li je nameravao da citira ili parafrazira, tek ministar je, slučajno ili namerno, sasvim promašio suštinu člana 43. Zakona o visokom obrazovanju koji glasi: „Na visokoškolskoj ustanovi nije dozvoljeno političko, stranačko ili versko organizovanje i delovanje“. Dakle, organizovano delovanje na visokoškolskoj ustanovi kao instituciji. Profesorima i saradnicima univerziteta nijedan zakon do sada – osim Šešeljevog, u ono doba – nije zabranjivao da kao pojedinci, imenom i prezimenom, iznose mišljenja i stavove o svemu, pa i o društvenoj i političkoj stvarnosti.
Naprotiv, u istom Zakonu članom 4. definisani su principi visokog obrazovanja, a to su „akademske slobode, autonomija, akademski integritet, otvorenost prema javnosti i građanima, uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti… poštovanje ljudskih prava i građanskih sloboda, uključujući zabranu svih vidova diskriminacije“. Član 5. još bliže precizira da akademska sloboda uključuje „slobodu objavljivanja i javnog predstavljanja naučnih rezultata i umetničkih dostignuća“. Dakle, to svakako znači da su profesori koji proučavaju društvene pojave ne samo slobodni već i dužni da javno iznesu svoju ocenu stanja u društvu. Konačno, definišući autonomiju univerziteta, član 6. Zakona kaže da se ova prava ostvaruju „uz poštovanje ljudskih prava i građanskih sloboda i otvorenosti prema javnosti i građanima“, a član 7. da se na akademskom integritetu zasnivaju „očuvanje dostojanstva profesije, unapređivanje moralnih vrednosti, zaštita vrednosti znanja i podizanje svesti o odgovornosti svih članova akademske zajednice i unapređenje ljudskih prava i sloboda“.
Dakle, Zakon o visokom obrazovanju ne samo da ne zabranjuje već pripadnike akademske zajednice, pojmom akademskog integriteta, upravo obavezuje da se aktivno bore za prava i slobode građana i da budu „otvoreni prema javnosti i građanima“.
Ministar je, međutim, uz podelu na „ozbiljne“ fakulete i gomilu „minornih“, na brzinu otkrio i šta zapravo, po shvatanju ove vlasti, treba da bude „normalan fakultet“. Sasvim ozbiljnog lica, izjavio je: „Pitajte gospođu rektorku i bilo koje neke dekane normalnih fakulteta, pozvani su na odgovornost određeni profesori koji su zloupotrebili fakultetski cirkularni mejl da bi se time bavili“. Šta god to govorilo o tim dekanima i o činjenici da su upravo dekani i rektori potpisivali podršku, apel aktuelnom predsedniku tokom njegove kampanje 2016, značajno je to što je ministar javno otkrio da on, baš kao i oligarhija koju predstavlja, univerzitet vidi kao ispostavu ministarstva, a nastavnike i saradnike kao službenike vlade koji joj duguju poslušnost, bez slobode i prava na kritičko i javno mišljenje, i bez prava da misle o politici, osim ako se svrstaju pod kišobran neke političke stranke. Baš kao onomad Vesić novinarki, zar ne?
Treće, ministar je, u jednako vučićevskom maniru, prisvajajući ulogu neprikosnovenog arbitra („Ja sad odlično poznajem kakvo je stanje u tom delu“) u oblasti koju, kako je pokazao, vrlo slabo poznaje, pribegao i taktici omalovažavanja i vređanja. Sve nas koji smo javno podržali proteste otpisao je ne samo kao „neozbiljna imena“, već i kao osobe bez „ličnog integriteta“. Tako je na kraju, već potpuno izgubivši kontrolu nad svojim diskursom, zaključio: „610 – pola penzinera pola nekih istraživača koji su juče počeli da rade. Nemate tu ozbiljnih imena“. Dakle, opet, na stranu to što ministar nema pojma da u članu 93. Zakona o visokom obrazovanju – inače usvojenom prošle godine na predlog njegovog ministarstva – jasno stoji da profesor zadržava svoje zvanje i nakon penzionisanja, te da ima pravo da ga koristi u javnim nastupima. Na stranu i to što uopšte nije tačno da polovinu potpisnika podrške čine penzioneri. Ministar svejedno, već potpuno besan, grmi na nekog zamišljenog profesora u penziji: „Šta se ti potpisuješ kao penzioner, bivši profesor tog i tog fakulteta? Potpiši se kao građanin. Sebi daješ na značaju.“
I upravo time je ministrov neslavni TV nastup kristalno jasno pokazao čega se vlast najviše plaši: „Ne mora da stoji da je na tom fakultetu, da se prave spiskovi na nekom fakultetu“. I još, šta „ako počnu to škole da rade?“
Dakle, odgovor je, kako to obično biva, šokantno jednostavan. Autokratski režim je uzdrman. Njegov strah od probuđenih građana, mislećih i slobodnih ljudi raste srazmerno podršci svih koji se priključuju protestima, pa bila naša imena, po proceni vlasti, „ozbiljna“ ili „neozbiljna“. Dakle, kako nas je danas podsetio ministar prosvete, naša je obaveza da, svako na svoj način i najbolje što može, podržimo borbu građana za normalan život. Delima, kao i rečima.
Konačan ishod nije nam obećan, nije ni izvesan, jer zavisi i od toga koliko će ostataka zdravog razuma pokazati Vučić i njegova svita, u kojoj se juče posebno istakao ministar Šarčević. Ali, konačan uspeh protesta zavisi i od svakoga od nas, od naše spremnosti da u svom životu, na delu sprovedemo principe i vrednosti koje želimo da ugradimo u temelj svoje zajedničke kuće.
Autorka je profesorka na Departmanu za anglistiku Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu.
Peščanik.net, 30.01.2019.
Srodni linkovi:
Ognjen Radonjić – Ministar ministra neobrazovanja
Milan Jovanović – Ima li politike u školama
#105 od 5 miliona i Univerzitetska podrška – Otvoreno pismo
Ognjen Radonjić – Ministar neobrazovanja
PROTESTI 2018/19.