O neubedljivosti Agencije za borbu protiv korupcije

U istom broju Politike u kome je objavljeno da Agencija za borbu protiv korupcije energično zahteva da se smeni direktor KBC Bežanijska kosa, zato što se pored ove funkcije bavi i naučno-istraživačkim poslovima u vezi sa specijalnošću kojom se bavi godinama – onkologijom, objavljene su imovinske karte ministara koje dovode u pitanje strogoću agencije prema doktoru. Poredeći te podatke sa slučajem spornog doktora, pada u oči da agencija ne razume sukob interesa, iako je to glavna oblast kojom se bavi. Boris Begović je u svom tekstu u Politici (Čun se ljuljnu, ode sanak pusti, 19. septembar) s pravom ukazao da se agencija ne bavi korupcijom nego pre svega sukobom interesa, iz čega se jasno vidi da njen naziv ne odgovora onome čime se bavi.

Iako se Agencija ne bavi samo sukobom interesa, mada to jeste njeno važno zaduženje, ona svoju ulogu ne obavlja kako bi trebalo. Dok bez dovoljno razloga proganja doktora, Agencija do sada nije postavila pitanje kako je to moguće da visoki funkcioneri, uključujući i pojedine ministre, ne budu plaćeni za svoj rad iz budžeta, nego ih plaćaju neke druge javne ili privatne organizacije. Suština je u tome da ako funkcionera ne plaćaju građani, onda on i ne odgovara njima, nego onima koji ga plaćaju. U tabeli koju je Politika objavila ovih dana vidi se sledeće: dva ministra nisu navela platu za svoj ministarski rad, jer ih plaćaju druge ustanove. Recimo, Slavica Đukić-Dejanović prima dve plate, jednu za svoj rad u Kliničkom centru Kragujevac, a drugu za svoje profesorske poslove na Medicinskom fakultetu u istom gradu. Isti slučaj je i sa ministrom Žarkom Obradovićem koga plaća univerzitet Megatrend, na kome je i ranije bio zaposlen.

Tu se postavljaju tri ključna pitanja. Prvo se odnosi na sukob interesa, jer su oba ministra plaćena od ustanova kojima bi kao ministri mogli pribaviti materijalnu i druge prednosti. Megatrend je tokom izborne kampanje izašao s nelojalnom konkurencijom, objavivši da neće naplaćivati prvu godinu studija za sve studente koji upišu ovaj univerzitet. Tako je naneta šteta drugim univerzitetima. Ministar obrazovanja je po mom sudu u sukobu interesa, budući da ga njegov univerzitet plaća, pa mogu slobodno da pretpostavim da će on raditi za dobrobit Megatrenda i tako diskriminisati druge visokoškolske ustanove; ne mora tako biti, ali je sumnja opravdana. Zato ministar mora biti plaćen za rad u Ministarstvu obrazovanja, a ne da ga plaća Megatrend. Isto se odnosi i na slučaj Slavice Đukić-Dejanović: ona kao ministarka zdravlja može favorizovati Kragujevački KC, ili tamošnji medicinski fakultet. Zašto da ja kao građanka brinem o tome, kada je elementarna stvar da tamo gde vršiš funkciju moraš da budeš i plaćen.

Drugi ključni problem je u obavljanju multifunkcija i višestrukih uloga, koje normalan čovek ne može da obavlja istovremeno. Kako ministar koji ima pune ruke posla može ozbiljno da obavlja još jednu ili dve profesionalne obaveze, koje nemaju veze s ministarstvom? Ova mogućnost je smišljena zato što su im ministarske plate manje od nadoknada za vršenje profesionalnih uloga, ali žao mi je. Niko te ljude ne tera da budu ministri, ako im se više isplati da budu profesori. Baš zato mnogi ministri i državni sekretari, pa i poslanici, obavljaju i druge funkcije; poslanici mahom kao direktori javnih preduzeća ili drugih javnih ustanova, ali glavni su upravni odbori, i za njih i za ministre i njihove saradnike. Da li su takvi ministri u sukobu interesa? Ja mislim da mogu biti. Često su izdašnije plaćeni u javnom preduzeću, pa nismo sigurni da će obavljati kontrolnu ulogu koja podrazumeva članstvo u upravnom odboru. Zato imamo probleme s javnim preduzećima, ali takve sukobe interesa agencija toleriše.

Treće otvoreno pitanje kojim Agencija treba da se bavi jeste problem akumulacije više ključnih državnih funkcija, jer ova pojava dovodi do koncentracije moći, a ona je pravi ambijent za sistemsku korupciju. Zašto je Dačić istovremeno i premijer i ministar policije? Zar nema dovoljno posla kao premijer? U ovom slučaju, postavlja se pitanje koliko vlada uopšte treba da se meša u rad ministarstva policije. Ono treba da ima sličan status kao i Narodna banka, da samostalno obavlja svoje poslove. Posebno je pitanje štete koja se nanosi interesima građana, jer se tako velike funkcije koje traže celog čoveka ne mogu efikasno obavljati istovremeno. Pa onda će opet neko da kaže, nisam ja kontrolisao svoje ministarstvo, nego neko drugi! Sada na sav glas slušamo kako je loše što nismo imali ministra finansija nego se spojio sa premijerom, a premijer sa kabinetom. Ova logika se odnosi i na gomilanje funkcija u rukama prvog potpredsednika vlade, Aleksandra Vučića. Zar nema niko drugi da bude ministar vojni, nego on mora i time da se bavi, pored koordinacije svih službi bezbednosti, zaduženja za borbu protiv korupcije, a i prvi je potpredsednik vlade? Taman smo uspeli javnim pritiskom da izdejstvujemo da predsednik republike ne bude više i predsednik svoje stranke, ali, eto, drugi su rešili da budu supermeni, što je lepše ime za nedozvoljenu koncentraciju moći.

Ako nas ova vlada toliko uverava da hoće da pravi red, da bi se poštovao zakon, da bi se izašlo iz haosa, da bi se obuzdala sistemska korupcija, što nam je više nego neophodno zbog rasula koji je napravila prethodna vlast, onda „vaspitnim merama” moraju odmah biti podvrgnuti i sadašnji (novi-stari) funkcioneri. Zar to ne bi mogao biti posao Agencije za borbu protiv korupcije, da se isprsi protiv gomilanja funkcija i moći, a javnost da je u tome podrži?

Politika, 21.09.2012.

Peščanik.net, 22.09.2012.