O populizmu reč možda suvišna

U novinama nas prate čitave analize o populizmu ustavnog poglavara Republike vojvode Tome Nikolića, a NVO izdaju posebno saopštenje.

Nije da toga nema i to dobra nikakvog doneti neće nesrećnoj Srbiji, ali nama je taj ideološki obrazac suđen i nije vojvoda Toma N. prvi u tome poslu. Istoričari i hroničari su nam sačuvali govore kneza Miloša Obrenovića, a veliki etnolog T. R. Đorđević je neke zabeležio integralno. Mudri i lukavi knez Miloš – koji je uporno gradio svoju „vrbovu državu“ kako je Srbiju zvao – redovno se obraćao narodu onom čuvenom frazom – Narode moj, snago moja i nado moja. Dobro je znao šta i kada treba reći. Primajući u zvaničnu audijenciju veleposlanika britanske krune ser Hodžesa, bio je još pažljiviji. Pitao je Englez o svemu, te koliko Kneževina ima budžeta i kako ga gradi, te koliko ima reka i koje su plovne a koje nisu, te koliko ima pismenih ljudi, ili koliko ima grla stoke te muznih krava te rogate marve i sve ono što se u takvim prilikama pita. Knez je odgovarao lepo, jer je znao da je to lična karta mlade države i da mora biti jasan. Naravno, „tolmač“ je to lepo prevodio. Kazao je Miloš da su glavni proizvodi kneževine svinje i da trgovina svinjama formira budžet. Nije znao koliko ima stoke precizno, pa ni stanovnika u Srbiji – nismo mi to još brojali kao druge uređenije države u Jevropi – ali Bogdane – tako se tumač zvao – recite mu da su većinom stoka, a kakva, je li rogata ili repata ne znam. Tako je knez bivao čak i zajedljiv, i na svoj i narodni račun. Bio je kakav je bio, ali je znao da barata populističkim ideološkim obrascem.

To sa populizmom nije ipak jednostavno, ali vojvodi Tomi N. ne preostaje drugo nego da se tako ponaša – on je iz šinjela bivše SRS.

Mnogo više zabrinjava držanje vojvode Tome N. i njegovi govori o nekim bitnim pitanjima. To je ono što zbunjuje svet, i iz Evrope već stižu reagovanja. Ono na Oplencu nećemo pominjati i neka mu savetnici objasne šta su mošti, a šta zemni ostaci umrlog čoveka – jer na Oplencu je bilo i vladika i profesora BU. Neka mu profesor O. Antić bolje objasni ko je bio knez Pavle i šta je s njim bilo ujutro 27. marta 1941. i potom. Ima i drugih savetnika, pa neka vide – mi smo o tome već gnjavili čitaoce i onog glasila koje se zove Peščanik i gde sve ne. Vojvoda Toma N. ne priznaje sud u Hagu i njegove nalaze i presude koje je vaskoliki svet priznao. Ugledni Corriere della Sera donosi njegove besede na palatinskom bregu u Rimu ispred palate Campidoglio, gde je bio primljen kod italijanskog predsednika Republike: „Nijedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici, pa ni ja“. „Karadžić i Mladić – naglasio je vojvoda Toma N – su nevini“. A tamo oko Srebrenice fali nekih desetak hiljada ljudi, mučki su ubijeni, i forenzičari su sve proverili. I Sud u Hagu je presudio. Nismo sigurni da baš nijedan Srbin to ne zna, jer mnogo je i Srba stradalih oko Srebrenice i diljem BiH i tako dalje. Stradalih i od svojih i od tuđih. U Sarajevu od svojih bojovnika, s brda oko Sarajeva pod Trebevićem. To je već nešto više od običnog populizma, koji kao ideološki obrazac živi svoj zlatni vek pod vlašću SNS-SPS, koja zatire svaku normalnu tradiciju u Srbiji.

Nije vojvoda sam, jer i ovi iz SPC isto čine i neguju tradiciju populizma, pa to čini i sam poglavar SPC, patrijarh Irinej.

Naš patrijarh čas hoće papu rimskog u Srbiji, čas neće i nismo sigurni na čemu smo. Ne zna ni papa Benedikt XVI šta da čini. Te ako papa dođe, neće zbog toga doći ruski patrijarh Kiril, „a nama je veoma stalo do ruskog stava“, kaže patrijarh Irinej. Pa kaže u NIN-u da bi bilo „celishodno i korisno“ da papa dođe u Niš 2013. Naravno, on je postavio i naš uslov – ako ode u Jasenovac, a taj Jasenovac i užasni ustaški zločin su u Hrvatskoj. Objasnio je patrijarh srpski i ono oko vladike Pahomija: „Ostala je mala senka na Crkvi“. Nije propustio da prokomentariše ni vozni park braće arhijereja, koji je bogatiji nego pratnja danske kraljice, i sa raskošnijim automobilima. „Oni to i treba da imaju – kazao je patrijarh Irinej – kako bi bili zaštićeni u slučaju udesa“. Tako to ide i to je više od običnog populizma.

Još reč jedna o surovom i lukavom knezu Milošu – ona neće biti suvišna, jer je poučna u istorijskom smislu.

Proterali su bili ustavobranitelji kneza Miloša iz Srbije, i to surovo i sa kamenicama na Savskom pristaništu. Jedva je glavu izvukao. Kasnije pak, nakon dve godine, on se vratio na vlast i dočekan je na Savskom pristaništu od mase naroda. Klicao je narod, žene su podnosile bebe da ih knez blagoslovi. Srbi su mu ljubili noge i klicali su. Začuđen, i to mnogo, knez je diskretno pitao šefa javne bezbednosti Srbije – koji ga je i proterao – Tomu Vučića Perišića: „Je li, gospodar Tomo, ovo onaj isti narod?“ „Jeste gospodaru, narod mi ne menjamo svake dve godine“. Knez je proverio ipak svoj populistički obrazac i znamo kako je prošao. Ove su reči ušle i u jedan film o tom događaju, a autentične su.

Post scriptum

Piscu ovih zapisa nije do šale, jer i sam ima ravno četiri bajpasa u svom organizmu, ali moramo pohvaliti politički uvodnik u dnevnom listu Alo, iz pera novinara M. S. Prelića – ono o srcu i infarktu.

U našoj epskoj tradiciji srpskoj, tri srca nisu redak fenomen i pevač narodni je to prikazao kao naš arhetip. U pesmi o Marku Kraljeviću i Musi Kesedžiji – O. Davičo ga je zvao Musa Kestendžija – imamo stihove o susretu-megdanu, kada Marko otkriva tri Musina srca:

Jedno mu se srce umorilo,
A drugo se jako razigralo,
Na trećemu ljuta guja spava.

Da, i mi Srblji imamo više srca, jedno je kosovsko, drugo je evropsko, a treće je rusko. Opet nam kao državi infarkt ne gine. U pravu je novinar u navedenom listu.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 13.10.2012.