Pročitao sam saopštenje koje je Fakultet dramskih umetnosti (gde od početka semestra radim kao profesor), objavio povodom optužbi nekoliko mladih glumica, od kojih su neke i bivše studentkinje, za višedecenijsko psihološko i seksualno zlostavljanje od strane njihovog učitelja u privatnoj školi glume Miroslava Mike Aleksića.
Mislim da je jako značajno to što je FDU brzo reagovao, sa voljom da javno podrži bivšu studentkinju Milenu Radulović, koja je svojim neverovatno hrabrim istupom postala javno lice ovog užasa. Nažalost, ispostavilo se da je jedna od zlostavljanih i moja dugogodišnja prijateljica NN, koja kao i, pretpostavljam, većina žrtava, želi da ostane anonimna. I nemojte pitati „zašto?“, jer to nije ni vaša, ni moja stvar, niti na to imamo pravo – žrtve nemaju obavezu da ikome išta objašnjavaju i podnose račune. Milena i njena hrabrost su jedan slučaj u milion.
Upravo zbog toga, i kao profesor i kao čovek, a posebno posle razgovora sa NN, voleo bih da dodam par zapažanja koja bi, čini mi se, ovo saopštenje činili kompletnijim, o čemu sam razgovarao sa upravom fakulteta, iznevši im svoj stav. Dobio sam uverenje, a i utisak, da je uprava fakulteta zaista spremna da preduzme korake u cilju rešavanja svih ovih problema, od kojih neki u originalnom saopštenju nisu pomenuti, ili su možda mogli da budu malo preciznije formulisani.
Najvažnije od tih zapažanja je vezano za teme o kojima je Milena Radulović vrlo precizno i eksplicitno pisala, a to su: nepotizam i mreže interesa i pozicija moći, koji su vrlo često integralni aspekti ovakvog tipa razrađenih sistema višedecenijskog zlostavljanja i ućutkivanja žrtava. Vreme i sudski proces će pokazati da li je tako bilo i u ovom slučaju, ali mislim da su te stvari problematične i u slučajevima koji nemaju ovako drastične konsekvence.
Konkretno, sama činjenica da postoji privatni biznis muža, koji decenijama drži školu u kojoj se deca spremaju za prijemni na FDU, i pozicija supruge, profesorke glume na FDU, koja nakon tih priprema ima glas prilikom prijema tih istih učenika na fakultet, na sopstvenu klasu, predstavlja nešto što mi deluje kao primer potencijalnog sukoba interesa. Važno je napomenuti da je irelevantno (i teže dokazivo) koliko je i da li je pohađanje kursa imalo uticaja na izbor primljenih studenata. Možda i nije. Možda je pomenuta profesorka najdivnija osoba na svetu, i možda se iskreno trudila da te stvari odvoji, ne znam, ne poznajem ni ženu, niti znam primere. Međutim, poenta je da je (ponavljam, čak i da pretpostavimo da zloupotrebe nije bilo) sama ta „konfiguracija“ etički, ako ne i pravno, u najmanju ruku – problematična (a „na kvadrat“ problematična u slučajevima u kojima je takva dinamika moći možda bila integralni deo mehanizma zlostavljanja). Svakako je važna tema za razgovor.
Druga stvar na koju bih skrenuo pažnju je sledeći segment saopštenja:
„Управа факултета има сталну комуникацију са представницима Студентског парламента и сигурни смо да ће студенти и студенткиње, уколико осећају да су изложени било каквом облику психолошког, вербалног или физичког узнемиравања током рада на Факултету, то одмах пријавити надлежним службама како би, по хитном поступку, свако одступање од очекиваних норми и професионалних стандарда било санкционисано. За сада таквих пријава није било.“
Ovo je dosta bitno, i u razgovoru sam se uverio da postoji zaista razrađen sistem zaštite svakog studenta/kinje koji bi podneo/la žalbu. Ono što mi je zasmetalo je samo ta reč „sigurni“ u formulaciji. Možda deluje kao sitnica, ali pokušaću da objasnim zašto mislim da je važno da se ta reč promeni. Razlog je zapravo jednostavan – ne možemo da budemo „sigurni“ da će, čak iako je fakultet sve uslove obezbedio, žrtve u bilo kom trenutku odlučiti da nasilje prijave. Slučajevi se ne prijavljuju, godinama, decenijama, ili – nikad, videli smo iz prakse, nažalost. Žrtve su uplašene, i uplašene su iz razumljivog razloga, posebno ako nasilnik ima poziciju ugleda i poluge ucenjivanja i „nagrađivanja“. Da bismo bili „sigurni“ da će neki sledeći slučaj biti prijavljen, moramo da pokažemo na primeru kako se nepotizam i sukobi interesa ne tolerišu, moramo da zajedno izgradimo mehanizme koji će to sprečavati.
Ono gde se u potpunosti slažem sa saopštenjem Fakulteta jeste da bi za neke razgovore bilo važno sačekati rezultate sudskog postupka. Internet jeste važna platforma koja je dala snagu nekim žrtvama, ali medijski linč, kolektivno etiketiranje čitavih profesija, „lov na veštice“ i „suđenja“ na internetu nikako nisu način da se bilo koji problem reši: tako samo mogu da se kreiraju nove žrtve. Vredi napomenuti i da je FDU jedna od retkih institucija, možda i jedina, koja je javno istupila, stala na stranu žrtve, dok proces još nije okončan. I naša profesija je takva da, srećom, postoje ljudi koji zaista žele da slušaju i pomognu da se čuje glas žrtava. Zamislite koliko nekakvih Jutki caruje iza debelih vrata zatvorenijih sistema, sa žrtvama kojima je sistematski ubijena svaka hrabrost i nada, i kojima je ukinuta svaka platforma?
S druge strane, mislim da razgovori o problemima koje sam ovde izdvojio nemaju puno veze sa samim procesom, i da su nešto o čemu je moguće pričati, i na čemu je potrebno raditi, što pre. Stava sam da je važno da se delovi tih razgovora dešavaju u javnoj sferi, zato i objavljujem ovaj tekst.
Autor je filmski reditelj i docent na FDU.
Peščanik.net, 20.01.2021.
Srodni linkovi:
Ljubodrag Stojadinović – Profesor Mika
Adriana Zaharijević – Devojčice
FEMINIZAM