list
Foto: Predrag Trokicić

Hor bečkih dečaka je svake godine, na šljaštećem novogodišnjem koncertu Bečke filharmonije bio senzacija, sam po sebi. Anđeoski glasovi, šta li, ali svi su voleli te klince. Neke čiče su svoju ljubav izražavale na poseban način, zlostavljajući decu u svakoj prilici. Bili su ugledni, uglađeni deo građanske ili crkvene elite, nesumnjivi lideri društva. Poštovani popovi, očevi i dede, čiji su rodoslovi bili bez mrlje.

Dečaci su odrasli, i neki od njih već godinama govore o svojim patnjama. Drugo lice scene je u mrklom mraku, iza jeftinog sjaja nalazi se istinski had. Oni nastrani, ugledni ljudi su ipak satane, zaštićeni od sebi sličnih u stalnoj tajnovitoj potrazi za mladim glasovima i telima.

Profesor Mika Aleksić je u Srbiji naslovna tema nepodnošljive priče. Ime skandala u jednoj po svemu mučnoj zimi punoj obmana, straha i obilne depresije. Iskočio je iz svoje tmine iznenada, jer su njegove uplašene žrtve progovorile iz same utrobe svoje jeze i stida. Taj sram ne pripada njima, ali je pedagog uspeo da sopstveni slom udeli onima koje je slamao.

Neko će reći da stvar još nije gotova, nismo čuli njega i njegovu bajku o dometima posebnog oblika brutalne pedagogije u učenju glume. Glumac je uvek neko drugi, za to se sprema – da postane sve što želi, on nije redov da sluša zapovesti. Mada je profesor Mika bio majstor diktatorske manipulacije, samouzdignuti bog u svom perverznom svetu, gde je sve bilo inverzija i ništa na svom mestu. Iz strogosti dolazi milost za izabrane, i oni su obavezni da se pokore, i da iznenadnu, podarenu bliskost uzvišenog prihvate kao dopušteno nasilje. Ako su suviše mladi, nisu u stanju da vide gde ih vodi takav put ka cilju; ako su deca, ona su nedužna za sve, osim za zlikovce koji ih žigošu svojim neopisivim zlom i oštećuju zauvek.

Mika jeste nadmeni čilager koji je svoju ulogu pedagoga video kao moć i kao mač. Ništa od toga se za njega ne okončava u oblasti duha bez stremljenja ka mladom telu. Računajući pritom da nešto najstrašnije može da ostane tajna (svaka žena ima tajnu). To je bila nasilnička lozinka koja mu dopušta da takve tajne stvara po svojoj mračnoj volji i bude njihov deo, razarajući sve ostalo.

Svakako je Milena Radulović prošla kroz lično čistilište, dok je odlučila da spas od traume potraži u javnoj ispovesti. Da li je mogla da sve to kaže ranije? Možda i nije, razumevanje tuđe monstruoznosti kao svoje krivice težak je teret koji pritiska u svakoj fazi sopstvenog mučnog vrednovanja. Strah od toga da kao žrtva ostane kriva za svoju golgotu, ume da odloži svaku čvrstu odluku. Ali brisanje muke sa nasilnikom koje ostaje kao vreli beleg, nije moguće bez otklanjanja bola koji je Milena podelila sa svima nama.

Naravno da u tome nije bila jedina, ali je prva probila omertu, taj kodeks ćutanja i čuvanja najstrašnije tajne, bez čijeg otkrivanja nema spasa. I otkrilo se da ima mnogo žrtava koje su uspele da svedočenje o stradanju saopšte javno. Koliko njih još čuva svoj užas samo za sebe, nije poznato.

Nasilnik je pokušao da se zaštiti sklapanjem pakta sa devojkama koje je silovao. O nekim stvarima se nikada ne govori, nešto mora da ostane uspavano, misterija pakla nepoznata je onima koji tamo nisu kročili i nije dopušteno izaći odatle čist. On je sačinio teistički obruč zaštite onoga što zaista jeste čitanjem očenaša na početku svakog dana, prikazujući se krotkim rabom božijim koji se ipak otrgao i ne mari ni za jednu od zapovesti svoga gospoda. Ispod te molilačke maske skrušenog vernika bila je sakrivena dijabolična ideja: danas si se sjedinila sa bogom, govorio bi posle napastvovanja. Molitvu je u društvu dece pretvorene u robove, zajedno sa njima upućivao sebi.

Takva hipokrizija imala je smisla u stvaranju željene slike o svojoj misiji: božiji sam sluga kao i svi vi, ali gospodar pre svega. Sve što radim može da bude težak greh, ali nije, bez greha nema ni oproštaja. Milost za sve stiže sa najvišeg mesta, i nema sumnje u ovo što radim, jer da ima, molitva bi bila neuslišena.

Nasilnik već prolazi kroz zasluženi odijum i prezir, i tek će pred sudom objasniti šta se sve događalo i zbog čega. Da li ga neko mrzi zbog toga što je on Mika Aleksić, ma šta to značilo?

Tek će Milena Radulović morati da savlada mučan put kako bi svedočila o profesoru koji se pred njom i još mnogo devojaka pretvorio u čudovište. Moraće da govori o najmučnijim detaljima policiji, tužiocu i sudijama, da sebe izloži zlim očima mračne sfere Srbije, koja silovanje ne vidi kao zločin nego kao mužjačko pravo. Po njemu, alfa zveri uzimaju ono što žele, ne polažući računa nikome.

Imaće pred sobom advokate odbrane, koji će želeti da je ponize i proglase odgovornom za sunovrat jednog istaknutog pedagoga i profesora glume, kome je svojim javnim istupom uništila karijeru.

Još mnogo toga će imati protiv sebe; njena odluka da izloži svoje patnje posrnulom društvu jeste podvig koji nastaje kao lična i opšta epska drama, skoro ravna traumama zbog kojih se drama odigrava.

Još mnoge užasne misterije tinjaju ispod pepela. Koliko zlostavljača dece živi uglednim, udobnim životom, sigurni da su njihove tajne zauvek nedostupne?

Oni nisu zaustavljeni, imaju moć da zataškaju postojanje svog paklenog lica. Na primer, pedofilski kružok u elitnoj politici, o čemu je govorio pa zaćutao Igor Jurić. Ili, zašto crkva tako uporno čuva svoje ugledne pedofile, koji još propovedaju i činodejstvuju, sa verom u boga.

Peščanik.net, 19.01.2021.

Srodni linkovi:

Stevan Filipović – O saopštenju FDU

Boban Stojanović – O ćutanju

Dejan Ilić – Strašno ćutanje

Adriana Zaharijević – Devojčice


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)