Odlomak iz knjige Chrisa Renwicka „Bread for all / Hleb za sve“, Allen Lane 2017.
Skrivena iza crkve Svetog Petra u Jorku (York Minster) – ogromne katedrale sa slavnim srednjovekovnim vitražima, koja dominira pejzažem ovog severnojorkširskog grada – vijuga kaldrmisana ulica u kojoj je smeštena neformalna berza radne snage na otvorenom. Svakoga dana pred pauzu za ručak tu se okupljaju kuriri u prepoznatljivim zeleno-crnim uniformama internet kompanije za dostavu hrane Deliveroo. Oni tu parkiraju svoje bicikle i skutere, sede na klupama, ćaskaju jedni sa drugima, gledaju svoje mobilne i čekaju da neko negde poruči hranu iz susednih restorana i kafića. Kada porudžbina stigne, jedan od njih odlazi da izvrši isporuku u zamenu za malu naknadu. Posle toga se vraća na klupu i čeka dalje.
Danas se mnogi u Britaniji prepoznaju u ljudima koji rade za kompanije kao što je Deliveroo. Vozači taksi službe Uber na primer sasvim dobro znaju kako izgleda neizvesnost povremenih vožnji putem internet aplikacije. Još više ljudi radi po ugovoru bez radnih sati1 na najrazličitijim poslovima, od slaganja polica, preko kelnerisanja, do brige o starijima. Prema podacima Kancelarije za nacionalnu statistiku, oko 900.000 radnika je angažovano po osnovu ugovora bez radnih sati. Ti ljudi svaku radnu nedelju započinju ne znajući koliko posla će imati, niti koliko novca će zaraditi.
Ovakva vrsta neformalnog zaposlenja je razlog zašto stopa nezaposlenosti u Britaniji nije nekontrolisano rasla posle finansijske krize 2008. godine. Za razliku od toga, pre skoro 100 godina, u vreme neizvesnih 1920-ih i Velike depresije 1930-ih, nezaposlenost se redovno pela preko 10%. U najtežim trenucima rasla je preko 20%, dok su stvarne stope, one koje uključuju ljude koji su izvan procesa rada ali nisu zvanično registrovani kao nezaposleni, bile još veće. Nezaposlenost se pojavila kao ozbiljan problem – i takođe ju je bilo teško meriti – i tokom 1980-ih, kada se popela na 12% tokom prvih godina vlasti Margaret Tačer, da bi na kraju decenije iznosila 7%. Uprkos jednom od najsporijih ekonomskih oporavaka u istoriji, u prošloj deceniji nezaposlenost nije previše rasla. Posle dostizanja vrhunca od 8,5% u 2011, sada je ispod 4,5%.
Konzervativna vlada koja je na vlasti 7 godina tvrdi da su opadajuće stope nezaposlenosti dokaz o uspešnosti njenih mera štednje. Uoči finansijskog kraha, kolapsa banaka i pretnje praznih bankomata, David Kameron, Džordž Ozborn i njihove kolege tvrdili su da u Britaniji previše zabušanata uživa socijalnu pomoć dok ostali teško rade da bi ih izdržavali. Kresanje beneficija bi rešilo puno problema: zabušante bi vratilo na posao, javni izdaci bi se smanjili, a ekonomija bi se oporavila.
Ove tvrdnje su varljive, baš kao i statistike o nezaposlenosti u Britaniji. Milioni ljudi jedva „sastavljaju kraj s krajem“, kako to kaže premijerka Tereza Mej, a mnogi žive i gore od toga: od marta 2016. do marta 2017. Trasel Trust, najveća britanska narodna kuhinja, podelila je više od milion trodnevnih sledovanja hrane ljudima u nevolji. U isto vreme, kako ove nedelje izveštava Gardijan, britanski dug se vratio na nivo pre finansijskog kraha, sa dugom domaćinstava od 150% u odnosu na prihode iz 2015. Ovaj dug je podstaknut malim ili nikakvim rastom zarada, inflacijom cena nekretnina i, zahvaljujući istorijski niskim kamatnim stopama, dostupnošću kredita za kupovinu dobara kao što su kola. Ali najveći problem za 8,3 miliona ljudi koji žive sa nekontrolisanim dugom je kako da dođu do novca za puko preživljavanje.
Prema nekim autorima, najveći deo ekonomske nesigurnosti potiče iz promena kroz koje prolaze ekonomije zapadnih zemalja. Ta nesigurnost je glavni uzrok popularnosti slogana „Povrati kontrolu“ pokreta za brexit na referendumu o izlasku Britanije iz EU prošle godine. Tradicionalni načini poslovanja i investiranja potisnuti su od strane novih i moćnih sila. Favorizuje se ekonomija privremene radne snage, oličena u firmama kao što su Deliveroo i Uber, koja uz pomoć digitalnih tehnologija transformiše biznis i zadobija nove korisnike. Oslobođeni su ogromni preduzetnički individualizam i fleksibilnost, a mi samo treba da uhvatimo korak sa promenama.
Problem sa ovim argumentima je to što smo već bili u istoj situaciji. Stanovnici britanskih gradova poput Jorka su i pre više od sto godina prisustvovali prizorima radnika koji u redu čekaju na posao. I današnji radnici su bolno svesni nesigurnosti nestalno i loše plaćenih poslova. Iako ga mogu naći svakog dana, uvek postoji mogućnost da ih povreda ili bolest spreče da steknu zaradu. Uprkos volji da rade, privremeni i povremeni radnici teško sastavljaju kraj sa krajem. Iako zvanične brojke o nezaposlenosti to ne pokazuju, ti ljudi su u stalnom riziku od dugovanja i oskudice. Na ove probleme ranije generacije su odgovorile državom blagostanja. Međutim, potonje vlade su upravo državu blagostanja označile kao glavnog krivca za sadašnje stanje u društvu.
***
Ovi problemi su ukorenjeni u kasni 19. i rani 20. vek, u period nastanka države blagostanja. Pravno gledano, ona je u početku bila fokusirana na konkretan problem: od 1800. mnogi radnici nisu imali redovne i pouzdane plate tokom cele godine. Smatralo se da ovi problemi tržišta rada izazivaju bedu, neznanje, nestašice, besposlicu i bolesti – „pet velikih zala“, kako ih je ekonomista i socijalni reformator Vilijam Beveridž označio u svom poznatom izveštaju Socijalno osiguranje i srodne službe iz 1942. godine. Škole, bolnice, socijalni stanovi i beneficije za nezaposlene samo su neke od karakteristika moderne države blagostanja. Ukidanjem ovog instituta došlo je do ponovnog izbijanja problema koje su vlade pokušale da reše pre više od jednog veka.
Država se obogatila za vreme industrijske revolucije zahvaljujući finansijskoj moći Sitija, proizvodnoj moći severne Engleske i entuzijastičnom prihvatanju slobodne trgovine. Ali siromaštvo nije nestalo. Zakon za siromašne iz 1601. godine, donet pri kraju vladavine Elizabete I, garantovao je pomoć siromašnima kakva nije postojala kod drugih evropskih nacija. Ali 1830, uticajna grupa reformista, kasnije nazvanih modernizatori, promenila je uslove za ostvarivanje pomoći. Iznos pomoći nije smeo biti veći od zarade najniže plaćenih radnika, a pomoć je bila dostupna samo onima koji žive u kućama za (prinudni) rad: mračnim i vlažnim mestima gde su dobijali bednu uniformu i bivali prisiljavani na teške fizičke poslove u zamenu za sklonište i nešto hrane.
Cilj modernizatora je bilo odvraćanje: načiniti zakon za siromašne tako zastrašujućim da samo najočajniji među njima traže pomoć države. Ali u realnosti, u poslednjim decenijama 19. veka na stotine hiljada ljudi godišnje – populacija veličine Liverpula – i dalje se oslanjalo na zakon o siromašnima. Njihov broj je nadilazio smeštaj u radnim kućama, pa su im lokalne vlasti delile pomoć u novcu i hrani, kao pre 1830-ih. Ko su bili ti ljudi i zašto su i dalje tražili pomoć?
Brodarski magnat Čarls But je 1886. sproveo anketu i prikupio informacije o londonskim sirotinjskim četvrtima. On je stanovnike Londona podelio u kategorije na osnovu njihovih primanja i, što je danas kontroverzno, navika i ponašanja. Rezultat je šokirao njegove čitaoce iz srednje klase: 30% populacije Londona nije bilo u stanju, ili je jedva bilo u stanju da podmiri osnovne troškove života.
Butovo istraživanje je osvetlilo mračne delove Britanije i pokazalo da su siromašni mnogo veća grupa nego što su to sugerisali zvanični podaci vladinih statističara o broju tražilaca pomoći po osnovu zakona za siromašne. Mnogi su se pitali da li je But u pravu. Jedan od njih je bio Sibom Roventri – poreklom iz kvekerske porodice proizvođača slatkiša koja je sebe smatrala odgovornim poslodavcem. Znali su imena svojih radnika i imali programe socijalne zaštite uključujući osmočasovno radno vreme. Ali uslovi rada u njihovim postrojenjima su se pogoršavali sa proširenjem posla krajem 19. veka, pa ih je zanimalo do koje mere se Butov izveštaj odnosi i na njih.
Roventri i njegovi asistenti su izašli na ulice Jorka 1879. godine. Sa beležnicama u rukama špartali su gradom prolazeći i pored mesta na kome će se vek kasnije okupljati kuriri Deliverooa. Tokom dve godine posetili su više od 45.000 ljudi. Pitali su ih koliko zarađuju, koliko plaćaju stan, kakvu hranu kupuju i tako dalje. Roventri je tome dodao informacije o zaradama koje je prikupio od lokalnih poslodavaca, a konsultovao je i najnovija medicinska istraživanja o broju kalorija koje bi muškarci, žene i deca trebalo da konzumiraju svakoga dana. Onda je povukao „liniju siromaštva“ – odnos dobara i usluga koji su pojedincu potrebni da preživi i količine novca potrebnog za to – i izračunao koliko ljudi je ispod nje.
Na Roventrijevo iznenađenje, Butovi nalazi za London su se potvrdili i u Jorku. On je odbacio Butovo statičko opisivanje siromašnih. Butova klasifikacija je uključivala brojne pod-podele i razlike: ljude koje je smatrao kriminalcima, nemoralnima i poludivljacima on je odvajao od siromašnih koji nisu pokazivali jasne i neprihvatljive mane, kao što je slabost prema alkoholu. Za razliku od Buta, Roventri je primetio da ljudi često prelaze iz jedne kategorije u drugu. Siromašni su izgleda uvek sa nama, objasnio je, ali to nisu uvek isti ljudi.
***
Roventri je identifikovao pojavu koju je nazvao „ciklus siromaštva“. Mnogi ljudi zarađuju dovoljno novca da prežive, ali ponekad se njihove životne okolnosti menjaju: venčaju se, dobiju dete ili im neko umre. Ovi događaji opterete resurse, nekada na samo par nedelja, ali obično na duže. Kada se okončaju, pritisak na finansije domaćinstva oslabi i oni se opet dižu iznad linije siromaštva. Ali uvek postoji opasnost od ponovnog propadanja. Najočigledniji primer je starost, kada sve prethodne godine napregnutosti do pucanja i nemogućnosti da se uštedi dolaze na naplatu.
Društveni reformatori i radnici u dobrotvornim ustanovama širom zemlje su uočavali slične obrasce u pritiscima na zarade tokom kasnog 19. i ranog 20. veka. Jedan od najpoznatijih istraživačkih centara bio je Tojnbi Hol, univerzitetsko naselje smešteno između Vajtčepela i Spitalfildsa u istočnom Londonu, gde je mala grupa studenata sa Oksforda živela među siromašnima, volonterski se baveći socijalnim istraživanjima pre nego što bi potražili unosniji posao negde drugde.
Među stanarima Tojnbi Hola između 1903. i 1905. bio je Vilijam Beveridž. On je u istočnom Londonu radio sa nezaposlenima posmatrajući njihove dnevne rutine, razvijajući programe povratka na tržište rada i prateći rad dobrotvornih organizacija. U tom procesu je došao do niza važnih zaključaka. Jedan glasi da je nezaposlenost „koren većine socijalnih problema“ zbog toga što društvo „svojim članovima postavlja zahteve na koje u većini slučajeva oni mogu da odgovore samo pomoću nagrade za rad“. Drugi kaže da ustaljeno znanje o uzrocima nezaposlenosti nije tačno. Za neke autore, nezaposlenost je pitanje karaktera i motivacije. Rastući broj ljudi uzima zdravo za gotovo tezu da moderni industrijski kapitalizam podrazumeva da posla nema dovoljno za sve – zbog sezonske prirode nekih poslova i tržišnih fluktuacija. Međutim, Beveridž je smatrao da je to površno razumevanje problema.
Po njemu, najveći doprinos nezaposlenosti, pored uticaja trgovinskih ciklusa, stvara neefikasnost mera zapošljavanja u industriji. U svojoj knjizi Nezaposlenost: problem industrije (1909) on je zamolio svoje čitaoce da zamisle scenu kojoj je on često prisustvovao: 10 pristaništa od kojih svako upošljava između 50 i 100 ljudi dnevno, od kojih je polovina redovno osoblje, a polovina rezerva. Pored uspona i padova u opsegu trgovine tokom godine, svako od ovih pristaništa takođe prolazi kroz pojedinačne fluktuacije u okviru navedenih obrazaca. Neko ko bi posmatrao 10 pristaništa kao celinu ne bi primetio ta manja odstupanja. Problem je u tome što su baš ona presudna za rezervne radnike koji svakog jutra idu od pristaništa do pristaništa tražeći posao, jer od toga zavisi da li će oni i njihove porodice toga dana biti siti ili će gladovati.
Beveridž je smatrao da bi uz bolju komunikaciju i planiranje skoro svi ovi ljudi svakoga dana imali posao. Problem je u tome što su biznis i industrije zadovoljni trenutnim stanjem: često imaju više radnika nego slobodnih mesta i ne moraju da plaćaju podršku radnicima bez posla. Beveridž je verovao da jedino država ima moć i interes da reši ovaj problem. Politička volja da se deluje u ovom smeru bi imala dugoročne posledice po milione ljudi koji su se zatekli van procesa rada. I danas smo opet u situaciji u kojoj se prekarno zaposlenje smatra znakom progresa.
***
Administracija Liberalne partije, koja je vladala u godinama pred Prvi svetski rat, zauvek je promenila Britaniju. Ona je modernizovala poreski sistem, napravila razliku između zarađenog i nezarađenog prihoda i uvela progresivne stope za približno 3% populacije koja se kvalifikovala da plaća porez na dohodak. David Lojd Džons, ministar finansija iz Liberalne stranke, 1909. je proglasio „Narodni budžet“ – s namerom da „sakupi novac za finansiranje neumoljivog rata protiv siromaštva i bede“.
Osnovni cilj ovog budžeta bio je da reši problem prekida zarada ljudi u radnom dobu života. Po uzoru na slična rešenja u Nemačkoj, nacionalno osiguranje je pokrivalo doprinose za tri grupe: radnike, njihove poslodavce i državu. Svi radnici između 16 i 70 godina života koji su zarađivali manje od 160 funti sterlinga mesečno i koji su plaćali doprinose u iznosu od četiri penija nedeljno (žene su plaćale tri) mogli su da ostvare pravo na bolovanje u trajanju do 26 nedelja godišnje, kao i tretman kod lekara kome je vlada izdala dozvolu za rad. Britanski liberali su ovome dodali jednu novinu: mogućnost da 2,25 miliona ljudi u brojnim zanatima i industrijama, kao što su izgradnja i brodogradnja, gde je posao mogao da se prekine iz nepredviđenih razloga kao što je vreme, bude uključeno u program obaveznog osiguranja od nezaposlenosti. Osiguranje je nudilo naknade u iznosu od sedam šilinga nedeljno za period do 15 nedelja godišnje, u zamenu za dva i po penija nedeljno.
Ovaj program je imao očigledne nedostatke. Penzije su bile skromne, osiguranje od nezaposlenosti se odnosilo uglavnom na ljude obučene za rad, zdravstveno osiguranje nije uključivalo bolničku negu, kao ni supružnike i decu. Skoro svi učesnici programa su bili nezadovoljni. Britansko medicinsko udruženje se žalilo na realne izglede da lekari budu primorani da rade u državnom sektoru, dok su udruženja građana, sindikati i privatne osiguravajuće kompanije smatrale da država želi da im oduzme posao. Domaćinstva iz srednje klase nisu želela da plaćaju osiguranje za kućnu poslugu. I mnogi liberalni poslanici su imali primedbe. Šta ako neko ostane bez posla duže od 15 nedelja? Zašto se penzije ne bi isplaćivale svima iz sredstava prikupljenih opštim oporezivanjem?
Liberalna vlada je shvatila da nacionalno osiguranje ne može da reši problem prekida u zaradama. Bile su potrebne intervencije države u ekonomiju. Vinston Čerčil, predsednik odbora za trgovinu, pozvao je Beveridža da pomogne u osmišljavanju programa berze rada – još jedne ideje preuzete iz Nemačke. Preteča današnjeg centra za zapošljavanje, berza rada je bila važan deo vladinih planova za upravljanje nacionalnim osiguranjem. Poslodavcima su nuđeni podsticaji da oglašavaju slobodna radna mesta u tim centrima za razmenu rada, a od nezaposlenih je traženo da posećuju te centre kao dokaz da su pokušali da nađu posao. Po Beveridžu, ovaj sistem je imao potencijal da stvori „organizovane tokove rada“ koji eliminišu probleme poput onih na koje je nailazio u istočnom Londonu.
Berze rada su nekim ljudima sigurno pomogle da nađu posao, ali one nikada nisu postale dinamična mesta slobodne razmene informacija i zapošljavanja kakvim ih je Beveridž zamislio. Penzije i nacionalno osiguranje su se pokazali znatno uspešnijim i trajnijim. Posle Prvog svetskog rata, vlade koje su se smenjivale su značajno proširile i reformisale ove programe podrške. Rezultat je bio sistem utemeljen na vekovima starim garancijama podrške siromašnima; iako nesavršen i daleko od sveobuhvatnog, bio je to impresivan sistem podrške mnogim ljudima u nevolji.
Tokom velike depresije 1930-ih laburistički premijer je isključen iz partije zbog odluke o smanjenju naknada za nezaposlene za 10%, ali polako je prevladalo uverenje da je ovaj sistem neodrživ. Prekidi u zaradama su izgledali kao minoran problem u sveopštem strahu od totalnog kolapsa globalnog ekonomskog sistema. Beveridž je kasnije sugerisao da je Britanija imala serije „zakrpa“, mera za krpljenje pocepanog društvenog tkiva pre nego rešenje za osnovne probleme. Možda je problem bio u kapitalizmu, sistemu koji je nekvalifikovane radnike bez osiguranja tretirao kao potrošnu robu. Mora da postoji način da se ekonomija vodi na način koji bi transformisao živote stanovnika Britanije i obezbedio nacionalno osiguranje i sigurnost za sve.
***
Ekonomista Džon Majnard Kejnz je uvek jasno pokazivao na čijoj je strani: „Dotiču me pitanja pravde, ali u klasnom ratu ću uvek biti na strani napredne buržoazije“. Iako su mnogi njegovi savremenici okušali sreću sa laburistima u međuratnom periodu, smatrajući da su oni jedina stvarna nada za progresivne reforme u eri univerzalnog prava glasa, Kejnz je ostao nepokolebljiv. On je bio liberal i činio je sve da pomogne svojoj partiji – na primer pri formulisanju ekonomske politike partije pod vođstvom Lojda Džordža tokom 1920-ih i ranih 30-ih. Kejnz u tome nije bio usamljen. Beveridž se dugo predstavljao kao neutralan, ali je krajem Drugog svetskog rata otvoreno vodio izborne kampanje za liberale.
Kejnz je sredinom 1930-ih sebi osigurao status najznačajnijeg ekonomiste 20. veka objavivši Opštu teoriju zaposlenosti, kamate i novca – knjigu koja će poslužiti kao osnovni tekst jedne strane u raspravi o tome kako bi vlade trebalo da odgovore na ekonomske padove i recesije. I posle finansijskog sloma 2008. godine nobelovac i ekonomista Pol Krugman pozvao je zapadne vlade da se sete Kejnzovih lekcija.
Opšta teorija, nastala kao rezultat debate i diskusije između Kejnza i njegovih studenata-istraživača i kolega sa Kembridža, danas je poznata po relativno malom broju ideja i prostoj poruci. Kejnz je tvrdio da bi vlade trebalo da se odupru iskušenju štednje tokom recesije, jer je njen uzrok kontrakcija agregatne tražnje, tj. ukupne sume roba i usluga koje su kupljene, a koja doživljava slom kada ljudi i organizacije, nesigurni u budućnost, istovremeno odluče da štede novac. Kejnz je objasnio kako potrošnja novca stvara efekat koncentričnih krugova u ekonomiji, uključujući stvaranje novih radnih mesta, jer potražnja za dobrima i uslugama raste. Vlade ne treba da brinu o deficitu i zdravim finansijama u periodima krize. Neka se za to postaraju kada se ekonomija opet pokrene.
Za razliku od Kejnza, Beveridž nije bio pozvan da pomogne u upravljanju ekonomijom tokom Drugog svetskog rata i bio je razočaran zbog toga. Do leta 1941. godine vlada se umorila od njegovih peckanja sa margina i dala mu zametni posao pregleda nacionalnog osiguranja. U novembru sledeće godine on je dostavio svoje rezultate: revolucionarni izveštaj Socijalno osiguranje i srodne službe.
Tu on kaže da Britanci ne žele „državu Deda mraza“ koja svima deli poklone. Oni žele ekonomsku i socijalnu sigurnost koja odražava istoriju doprinosa građana sistemu. Beveridž je objasnio da bi beneficije trebalo da pokriju širi spektar rizika, ali i da bi trebalo da budu jednostavne za razumevanje. Svi (radnici, poslodavci i država) bi trebalo da plaćaju fiksne doprinose i zauzvrat dobijaju fiksne beneficije.
Na prvi pogled nije bilo razloga za zabrinutost vlade. Beveridžov sistem doprinosa je podrazumevao značajno proširenje odgovornosti države, ali i izdašne doprinose građana. On je izložio mnoštvo preporuka, koje je skromno nazvao „pretpostavkama“. Prve dve su se ticale dodatka za svako dete posle prvog i osnivanja nacionalnog zdravstvenog servisa, besplatnog za sve. Obe stavke bi bile plaćene iz opštih poreza. Ostale su se odnosile na novi način vođenja ekonomije u smislu osiguranja da nezaposlenost neće prelaziti 8,5%.
Beveridž je svoje preporuke nazvao pretpostavkama, jer je verovao da reformisani sistem nacionalnog osiguranja ne bi mogao da funkcioniše bez njih. Nezaposlenost bi morala da se održava ispod 8,5%, tako da bi ljudi mogli da stvore zalihu doprinosa i sistem koji se ne bi urušio pod težinom zahteva za pomoć. I zaista, najlakši sistem za upravljanje je onaj u kome vlasti sa razlogom mogu da pretpostave da posla ima za najveći broj ljudi.
U početku vlada nije bila oduševljena ovim preporukama, za razliku od građana koji su kupili zapanjujućih 100.000 kopija Socijalnog osiguranja i srodnih službi u toku prvih mesec dana od objavljivanja izveštaja. Vinston Čerčil je prva tri meseca odbijao da komentariše izveštaj, da bi mu onda dao neodređenu podršku. Međutim, do kraja 1944. godine, kada je pobeda nad Nemačkom postala sigurna, serijom zvaničnih izveštaja britanska država se obavezala ne samo na Beveridžov plan, već i na niz drugih javnih politika, kao što su novi sistem srednjoškolskog obrazovanja, obaveznog do navršene 15 godine. Put društvenog preporoda je bio zacrtan.
***
Država blagostanja začeta krajem 1940-ih omogućila je sasvim nov način života, sve dok političari nisu počeli da je demontiraju od 1980-ih naovamo. Tokom trećeg kvartala 20. veka postojala je namera da se kapitalizam stavi pod kontrolu, posebno njegove tendencije ka prekidima i smanjenju zarada, pre nego da se napravi potpun raskid sa sistemom. Laburisti su nakon istorijske pobede na izborima u julu 1945. izvršili nacionalizaciju velikih delova industrije. Naravno, posle pola veka debata i odlučivanja, ispravno je reći da je svaka partija ostavila svoj trag na konačnom proizvodu.
Ove je važno iz više razloga. Jedan je taj što često pretpostavljamo da je država blagostanja kolektivistički poduhvat. Međutim, čak i zadrti individualisti imaju razlog da je podrže. Era socijalne demokratije je doprinela kreiranju nekoliko generacija individualista, uključujući ljude iz radničke klase koji su se iznenada zatekli u vremenu olakšane socijalne mobilnosti 1950-ih, 60-ih i 70-ih godina. Gledajući unazad, sasvim je razumljivo da ove generacije ponekad podlegnu iskušenju da uzrok progresa vide samo u sopstvenom velikom trudu. Pa ipak, kao što je pokazao sociolog Džon Goldtrop, ove generacije su uhvatile ekonomski i socijalni talas nastao usvajanjem javnih politika posle 1945. godine. Ekonomski rast je proširio srednju klasu kreirajući nova menadžerska radna mesta u javnom i privatnom sektoru, koja su popunili pripadnici radničke klase. Ovo je stvorilo „više mesta na vrhu“. Štaviše, u eri pune zaposlenosti, vlasništvo nad nekretninama je počelo da raste, ne samo zbog toga što su građene nove kuće, već i zato što su banke zdravorazumski pretpostavljale da će ljudi imati stalan poslao u narednih 25 godina i stoga biti u stanju da vrate pozajmljeni novac.
Može li ova strategija da se ponovi danas? Odgovor koji stalno dobijamo već deset ili više godina je da ne može. Došli smo do tačke kada državu blagostanja smatramo samo troškom koji bi trebalo smanjiti, a ne delom ekonomske i socijalne strategije sa ciljem da se obezbedi sigurnost za sve i mogućnosti za one koje žele više. Ideja da ovi ciljevi više nisu ostvarivi je očigledno pogrešna. Dobar početak bi podrazumevao povezivanje sa liberalnom idejom, starom preko jednog veka, da svi imaju pravo na povraćaj u slučaju da zajedno preduzimaju rizike, bilo da su to pojedinci koji mogu da prestanu da brinu o tome šta ih čeka sutra, vlade koje bi u drugačijim situacijama mogle da uštede na najvećim izdacima, ali uspevaju jedino da ih preusmere drugde, ili kompanije koje imaju koristi od zdravih i školovanih radnika koji rade u sigurnom radnom okruženju. Uspešna ekonomija podrazumeva da svi njeni učesnici razumeju da je potrebno da daju, a ne samo da uzimaju, da bi izgradili okruženje u kome i oni i oni koji dolaze posle njih mogu da uspeju.
Da li su potrebne radikalnije mere? Dugoročno gledano – da. Svet je drugačiji nego što je bio početkom 20. veka: biznisi i pojedinci se ponašaju drugačije, a „pretpostavke“ o nacionalnom osiguranju, kako ih je Beveridž nazivao, su evoluirale. Dosadašnji trend je da se troškovi prebacuju na pojedince, kao što je urađeno sa univerzitetskim školarinama. Ali ovaj pristup je ograničen, pogotovo kada dug dostigne opasan nivo, zarade stagniraju i, kao što je ekonomista Tomas Piketi pokazao, prihodi na bogatstvo rastu brzo za one koje imaju sreće da ga poseduju.
Jedini prikladan odgovor bi bio da se udahne novi život u radikalnu struju liberalizma koja je pravila razliku između zarađenog i nezarađenog prihoda početkom 20. veka. Piketi se zalaže za globalni porez na bogatstvo. Ali i neke javne politike mogu da ostvare slične ciljeve. Mogli bismo da razmotrimo primenu poreza na kapitalnu dobit na imovinu i tako kompenzujemo značajne profite od generacija koje su se okoristile o državu blagostanja. Na primer, tu spadaju prihodi ostvareni po osnovu posedovanja kuće koju su mogli da kupe delimično i zbog toga što su živeli u državi blagostanja.
Neki autori predlažu još radikalnije ideje, kao što je univerzalni osnovni dohodak (UBI): zagarantovanu redovnu isplatu za svakog građanina, koja bi ih održavala iznad granice siromaštva, čak iako izaberu da ne rade. UBI bi obezbedio sigurnost, ali se suočava sa nizom tehničkih izazova, kao što su razlike u troškovima života u različitim delovima države, zbog čega je teško dogovoriti „univerzalni“ iznos isplate. Na ovo treba dodati i pritužbe da bi UBI od svih nas napravio tražioce beneficija. Pa ipak, verzije ove ideje našle su podršku na različitim delovima političkog spektra, od neoliberala kao što je Milton Fridman, do bivšeg grčkog ministra finansija Janisa Varufakisa. Za levicu, osnovni dohodak bi ljudima obezbedio sigurnost i dostojanstvo. Za desnicu, sigurnost bi učinila da ljudi radije prihvate povremeni rad kakav nude ekonomija privremene radne snage ili ugovori bez radnih sati. Naravoučenije ovih razlika i sličnosti u mišljenjima je da rešavanje problema ekonomske nesigurnosti ne mora nužno da se odvija na račun efikasnosti, konkurentnosti ili inovacija.
Odlomak iz autorove knjige „Bread for all / Hleb za sve“, Allen Lane 2017.
Chris Renwick, The Guardian, 21.09.2017.
Preveo Marko Sinđić
Peščanik.net, 03.11.2017.
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU