Obdanište u palati Srbija

Predsednik vlade zahvalio je (bivšem) predsedniku što je pozvao sebe na vanredno zasedanje vlade na kojem je isti preuzeo zasedanje i vladi naredio da se razredi, ili… Isprašio je turove ministricama i ministrima, zamerio im je sve što im zamera poslednja komšijska džaftara sa zembiljem, pripretio im je oduzimanjem tašni, razbesneo se kad je nekom (od)zvonio telefon, istakao je, kao i obično, svoje zasluge, bio je tako strog da se jedino šlogirani usudio da odgovori. Ovakve farse pod vladavinom ološa nije još bilo. Predstava je namenjena najgupljima, koji su uvek većina; oni to ionako nisu zapratili, ali im je zaličilo na ustašku zaveru, kao i sve drugo, pa su zato propratili i uspratili bez veće priprdice. Tu još imamo omanji problem: već dosta dugo su prisutni na sastanku u palati Srbija bez izuzetka sve pripisivali samo njegovom mudrom vođenju, svi su mu bili zahvalni, bez njega ničega ne bi bilo, nijedan od tih likova nikada nije istakao nijednu svoju zaslugu. Pa kako onda mogu biti odgovorni da su nešto loše uradili? To je sve njegova lenjost, njegovo neznanje, njegov propust, njegova greška! Staljino-korejski folklor vraća udarac.

No svi zakoni, od prirodnih preko matematičkih pa do jezičkih i književnih, kazuju da do prekida mora da dođe, konačno bar među polaznicima obdaništa: ima kad se nebo provali, ovce pobesne, ima četvrti znak pred bunu na dahije, ima kad se mesec uhvati u tepsiju… Zato je beleženje važno, bar za naučna i umetnička dela budućnosti. I seansa za bedake u palati Srbija možda će zavažiti kao onaj prekid koji se desio u predvečerje slave Svetog Save Bezpadežnog.

Ima naime društvenih procesa i promena kolektivne svesti koje do tih procesa dovode, a zavise od naizgled nevažnih pojava i ni po čemu ne liče na pokretače istorije. Kao da u takvim slučajevima deluje neka etička prinuda sama od sebe, neprizvana i nepoštovana, neki neobični i od filozofije veoma udaljen kategorički imperativ, lišen logike i refleksije, neki korov u vrtu misli, koji ispadne lekovit. Obično u takvim slučajevima kažemo „Ima Boga!“, premda niti verujemo niti priznajemo tako niske oblike razumevanja, tačnije nerazumevanja stvari. Mislim na hiljade i hiljade gafova, grešaka, gluposti, na mrdićevske formulacije, na drsko prostaštvo u svim vizualnim i akustičnim oblicima, na kobno, usudno gomilanje: u poslednje vreme opazila sam nešto što bi mogao biti vrhunac – u strašnom lupetanju o tajnom životu srpskih vladara na Pinku učesnici tako valjaju padeže da je tačan oblik postao retkost. Uz drugu kafu, postala je kućna zabava da hvatamo retke tačne oblike. Valjaju likovi i sve drugo, ali padeži su ipak najbolja igra. Nazvali smo igru Uhvati padež, i imam podatke da se raširila po još nekim domaćinstvima. To se naravno ne odnosi na dragocene trenutke kada mediji sretnu pravog bezpadežnog govornika iz određenog kraja; igra ima smisla kada bezpadežnost postane regulativ javnog društvenog moderatora pravilnog standardnog izražavanja… o kakvoj utopiji ja to govorim?

Takav udarac mogao bi se desiti, ako ima Boga, u predvečerje slave Svetog Save Bezpadežnog.

Peščanik.net, 26.01.2026.