Odraz odraza

Možda je vreme da se stavi tačka na priču o promenama u evropskom ili – ako ne baš u čitavom evropskom, onda barem – britanskom fudbalu u vezi sa novom (super)ligom. Čitalac već sve zna, čitao je ovde o tome kako je propala ideja o (super)ligi i čudio se podgrejanim nadama nekih pametnih ljudi poput Branka Milanovića, Paula Masona ili Yanisa Varoufakisa da bi krah (super)lige mogao ujedno biti i početak bezmalo demokratske revolucije i iz temelja drugačije raspodele moći između običnih (čitaj: siromašnih) ljudi (čitaj: navijača) i (super)bogatih vlasnika klubova. Neće se dogoditi.

Nedelja je bila uzbudljiv dan u Mančesteru, a posebno na Old Traffordu, fudbalskom stadionu kluba Manchester United. Ohrabreni krahom ideje o novoj evropskoj (super)ligi, naivno poverovavši da su i sami odigrali bitnu ulogu u njenom slomu, navijači Uniteda hteli su da odu i korak dalje: da iz kluba izbace sadašnje njegove vlasnike – braću Glazer. Još jednom su, kao prošle nedelje, demonstrirali snagu. Njih desetak hiljada okupilo se ispred hotela gde su bili igrači i ispred stadiona u nameri da odlože ili sasvim onemoguće da se odigra za nedelju zakazana utakmica između Uniteda i Liverpoola.

Plan je bio da se zaustavi autobus sa igračima na putu od hotela do stadiona, a ako autobus ipak prođe, da se uđe na sam teren i tako osujeti utakmica. Utakmica nije odigrana. Ali, navijači nisu bili ni blizu da ostvare svoj cilj: Glazeri i dalje čvrsto drže klub u svojim rukama. Za razliku od prošle nedelje, kada su se nacionalni fudbalski savezi, a sa njima i državne administracije, sa predsednikom vlade na čelu, recimo baš u Britaniji, svrstali uz navijače a protiv klubova ne bi li njihove vlasnike prisilili da odustanu od (super)lige, ovaj put i savez i država solidarno su stali uz vlasnike Uniteda.

Prošle nedelje, kaže se, protesti su bili mirni i opravdani, štaviše – istinski demokratski. Ove nedelje: protesti su nasilni, a kao demokratska pokazala se jedino država kroz izjave viših policijskih službenika: mi razumemo navijačke strasti, rekli su, nemamo ništa protiv da ih navijači pokažu, ali samo dok to rade mirno i poštuju zakon. Tako su se u samo par dana stvari izvrnule naglavce. Razume se, vlasnici su imali pravo da odluče da njihovi klubovi pristupe (super)ligi. Razume se, kada su protestovali, navijači su kršili to pravo vlasnika da slobodno odluče s kim će se udružiti.

Ali, pre nedelju dana, to nije bilo kršenje prava (vlasnika) nego poštovanja vredno demonstriranje demokratske svesti. Ove nedelje pak navijači su kršili zakon i fudbalski savez zajedno sa klubom od policije traži da se oni uhapse i gone za nasilje. Tako se završava priča o demokratskoj transformaciji vlasničke strukture u fudbalu. Kada su radili, iako po zakonu, protiv interesa nacionalnog saveza a za svoj sebični interes, savez je vlasnike Uniteda video kao legitimne mete navijačkog besa. Pošto je opasnost prošla, čim su se finansijski interesi saveza ponovo uskladili sa sebičnim interesima braće Glazer, savez je pozvao državu da ih zaštiti od siledžijske navijačke rulje.

Nema razloga da se tome čudimo. Nova evropska (super)liga samo je logičan korak u transformaciji fudbala, na tragu transformacije (zapadnih) država s kraja 20. veka. United su krajem 19. veka osnovali železničari. U tom smislu, sarajevski fudbalski klub Željezničar bio je isto što i United: i taj klub su početkom 20-ih godina 20. veka osnovali železnički radnici ondašnje Jugoslavije. Pedesetih godina 20. veka, prosečna nedeljna nadnica fudbalera u Britaniji iznosila je oko 15 funti. Ne verujem da je u domaćem Željezničaru bilo bitno drugačije. Moguće je samo da se drugačije zvalo: recimo, stipendija ili hranarina.

Od 90-ih naovamo stvari se stubokom menjaju: nedeljne nadnice fudbalera u klubovima kao što je United danas idu i do više stotina hiljada funti. U međuvremenu, mleko je za pola veka u Britaniji poskupelo samo dva i po puta. Nesrećni železničari, a zapravo radnici uopšte, nisu ni stigli da reaguju na epohalne promene u fudbalu: preko njih su gazile neke druge epohalne promene. Menjale su se i strukture (socijalne) države i struktura privrede. Sve je to upečatljivo prikazano, recimo, 2000. godine u popularnom filmu Stephena Daldryja „Billy Elliot“ – gde ne gledamo samo kako se guše štrajkovi rudara i raspadaju institucije radničke solidarnosti pod administracijom premijerke Margaret Thatcher.

U filmu još vidimo i kako se cela jedna rudarska zajednica upela da rudarski sin postane vrhunski – baletan. To je bila nagodba koja je trebalo da uguši rudarski bes – privid uspona na hijerarhijskoj lestvici (na čijem je dnu popularna a na vrhu visoka kultura) za realno ukidanje prava na dostojan rad. I ugušila ga je. Fudbal je došao na red kasnije, kada je već bilo kasno. Zagovornici demokratizacije fudbala su naprosto pobrkali korake. Fudbal je, kao i svaki drugi važan segment popularne kulture, tek odraz odraza. Pre nego što poželite da promenite bilo šta u fudbalu, a pogotovo vlasničku strukturu i odnose moći, promena se mora dogoditi tamo gde je zaista moć – mora se iznova demokratizovati država.

Jeste, u tom smislu, naši problemi su isti kao i tamošnji. Jer je i Srbija, kao fudbal, tek odraz odraza, istina u iskrivljenom, reklo bi se, nakaznom ogledalu.

Peščanik.net, 04.05.2021.