Ogoljeni (oguljeni?) ministri

Retoričku omašku navodnog predsednika države preuzeli su svi vučimediji, prenoseći i ambivalentnost značenja; ponovljena je toliko puta da je postala džingl. Primenjujem je na tri ministra koji bi po prirodi vlasti morali biti prvi dotaknuti desetomesečnim događajima i posledično, prvi u akciji i na terenu. A oni, ogoljeni u svojoj potpunoj nekompetentnosti i oguljeni od svih premaza, snose veliku, ako ne najveću odgovornost. Mislim na ministre prosvete, kulture i informisanja/telekomunikacija. Nikada se partijsko-mafijska struktura vladajuće stranke nije pokazala u… ogoljenijem i oguljenijem obliku.

Dejan Vuk Stanković, pod sumnjom da je seksualni predator, pokazao je šta je kada je jedini na svom matičnom fakultetu bio protiv studentskog pokreta i povezivanja sa njim. Od ministra prosvete – protiv njegovog izbora bila je praktično svaka institucija povezana sa procesom – očekivalo bi se da prvog dana krene od jednog fakulteta do drugog, da razgovara danonoćno sa studentima, da ih sluša, da rezultate razgovora prenosi vladi, da se sreće sa dekanima i rektorima, da sedi na njihovim konferencijama. Ukratko, da bude ministar prosvete. Umesto toga, lik se pojavljuje zajedno sa policijom, inspicira „prljavštinu“ u SKC, gde je inače ugazio u resor ministra kulture; još nije locirana mišja rupa u kojoj se dotični skriva. No ministar prosvete pokazao je visoku aktivnost i u domenu ministra za unutrašnje poslove – otpustio je „samo stotinjak“ direktora škola, i uz to, sledeći paranormalno obraćanje navodnog predsednika države, izjavio kako će se boriti za to da školstvo na svim nivoima nikako ne bude povezano sa politikom. Razumem dvostruku motivaciju: morao je dokazati vernost oštrim merama odnosno represijom, a sa druge strane prosuti laži, ne bi li to sakrio. To je garancija za trapavost. Čak su ga i na RTS pitali da li je to represija, na šta je ministar spremno izjavio da nije. To je i argumentovao: direktora škola ima 1650, otpušteno je „samo stotinjak“, dakle, zaključio je ministar, svega jedan posto. Voditeljica se nije usudila da išta primeti, sram je bilo. Stotinjak je, naime, oko deset posto od ukupnog broja školskih direktora. Ministar je odsustvovao sa nekih časova matematike u osnovnoj školi. No ta oguljenost nije ni toliko bitna, egzotičnih tipova školovanja i diploma bi se našlo u obilju u novijoj istoriji Srbije. Pitanje je, naime, koliki treba da bude broj otpuštenih iz političkih razloga (koje ministar nije mogao sakriti) pa da to bude represija. Ministre prosvete, dokaz o represiji nema veze sa statistikom, represija je tu kada je iz političkih razloga otpušten JEDAN prosvetni radnik. Kakva šteta što ćemo za odlazak ministra prosvete morati da sačekamo da padne celokupna vlada a stranka bude ukinuta! Dotle ćemo morati da ga gledamo, ogoljenog i oguljenog… no, bar lice odgovara telu.

Ministar kulture, Nikola Selaković, politički maratonac, izgleda da je sa dobrim njuhom i obavljenim jednim poslom koji naravno nije njegovo delo – otvaranje kuće-muzeja Nadežde i Rastka Petrovića – odlučio da je za nastavak karijere najbolje da ga u ovom mandatu nema, ne bi li bezbedno sačekao sledeći. Time je nastavio dugu tradiciju nevidljivih ministara kulture i dokazao kako je kultura najmanje važno područje državnog interesa. Da li ga zbog toga treba poštedeti onoga što sledi vladi? Naravno da ne. Nije ga nigde bilo kada su stvari prvo postale ozbiljne na FDU, kada su studente, buduće nosioce performativne kulture tukli i hapsili, nije pustio glasa kad su kulturu počeli da masovno razvlače između vučimedija, crkve, prasetine i „murala“. Bilo bi dobro kada bi ime ministra kulture bilo povezano sa neizmernom odgovornošću za sva poniženja kulture u zadnje vreme.

Zadnji i možda najogoljeniji/oguljeniji je ministar informisanja i telekomunikacija. Umesto da pokuša da uspostavi neki red u medijskoj hajdučiji, Boris Bratina je postao stalni gost vučimedija, i tamo izrekao sijaset dokaza da je ubedljivo najnekompetentniji ministar u bogatoj tradiciji bedaka i ludaka na vlasti u Vučićevoj eri. Ostaje samo da se odredi ko bi mu bio ravan pre v. e. Boris Bratina je potvrdio da je on čovek analognog doba, što znači da nema nikakve veze sa informacijskim sistemima našeg doba; savetovao je da se ne ide na letovanje u Hrvatskoj, i uz to da se na putovanjima izbegava Hrvatska. Recimo, uzmite liniju Šabac-Tuzla-Livno, pa otuda kola na avion do Rima, ili Subotica-Budimpešta-Maribor, pa ste očas u Cirihu. Količina gluposti odvaja ga od kratkih i glupih izjava ministra prosvete i ćutanja ministra kulture. No Boris Bratina je, u svom šarenilu likova vlade, možda ipak najodgovorniji: kako je mogućno držati se tog položaja u vreme kad su informacije tako važno i osetljivo područje, kad pobuna počiva na veštom služenju telekomunikacijama, kada zastrašujuća količina kriminalnog nepotizma rastura ono malo medijskog prostora izvan vučimedija!

Na kraju, treba podsetiti da nijedan ministar u vladi nije dužan da služi predsedniku države izvan i preko njegovih ustavom određenih prerogativa, i da su ministri odgovorni predsedniku vlade, vladi, skupštini i građanima. A ova trojica imala su posebno važne odgovornosti.

Peščanik.net, 01.09.2025.