Oproštaj Vučića od sebe

Ne znamo, u stvari, gde to odlazi Vučić? Ritual njegovog oproštaja sa ministrima, novinarima i omiljenom televizijom ukazuje na fenomen koji nam je i te kako poznat: u vlasti i oko nje nisu čista posla, mada svaki novi dokaz te osnovane sumnje vodi u još dublju letargiju. Tja, šta se tu može! Ako na samom vrhu već ima zanimljivih kliničkih simptoma, naši laički sudovi su uglavnom bez značaja, iako za besprizornost vladara i njegove poslovne pratnje više nema razumnih limita.

Na tugaljivom „oproštaju“ od ministara, uz prazan govor i besmislena obećanja, Vučić je svojim poslušnim činovnicima podelio knjige iz svoje žanrovski apsolutno razuđene bibliotečke gomile. Zašto knjige, a ne po kilo rakije, na primer, koju bi iz svog kazandžijskog fundusa donirao odlazeći Nikolić? Brlja je, a ne knjiga simbol rodoljubne neoradikalne Srbije; zašto bi ovi ministri traćili vreme na čitanje bezveznog štiva po gazdinom izboru, kad im je dovoljna njegova posveta. Ali, čiča Tomina koliba je srušena, taj nesrećnik je od politike dobio čitav novi zagrobni život, obogatio se preko mere, stvorio od Dragice prvu damu i napunio joj fond, sazidao crkvu i vidi sebe na njenom duvaru. Tako je prepodobni Bata Gašić na ikoni osvanuo pored Sv. Jovana, a grešni rab Nikolić će tek biti omalan uz sveca Dimitrija. Šta ćeš više ako si postigao sve, a nisi bio ni za šta.

Zašto je ovo važno za Vučićev odlazak kojih stotinak metara uzbrdo, ako mu već ne adaptiraju mamutsku palatu bivšeg SIV-a? Novi predsednik svakako želi da se otrese svake veze sa Nikolićevom zlokobnom senkom, da zakopa ideju o tome ko mu je pravi „politički otac“, i da bude neko sasvim novi. Knjige u šake ministrima mogle bi da znače: niste ništa pročitali, počnite! Bilo šta od onoga što im je izabrao don, čiji je literarni ukus očito jako loš, a on ga je uz Tomu gradio, godinama sričući beskrajno prazne, uz to odvratne Šešeljeve kupusare.

Ili, smela ideja da je novi šef države možda bio predsednik vlade intelektualne Srbije: „Vidi, jebo te, pa ovi čak i čitaju…“ To bi bio taj jadni pokušaj ublažavanja podsmešljivog odnosa javnosti prema misaonim dometima nekih ikona iz ministarske grupe, čije je formalno obrazovanje bukvalno nedokazivo.

Ma kakvi oni bili, pokazalo se da ih AV prezire, kao i sve drugo i sve druge, ali ih visokom pokroviteljskom milošću drži na ponižavajućoj distanci, što ovu vrstu podanika uvek iznova dovodi do poda i blata, ali i očarava i ushićuje.

Tako se Vučić, uz apsolutno nepoznavanje svoje duboko rascepljene političke ličnosti, oprašta od sebe u Nemanjinoj, da bi došao sebi u Starom dvoru. Ritual je zapravo zastrašujući, jer je taj čovek opsednut idejom o svojoj nezamenljivosti, i o vremenu koje će ga beskonačno držati, makar u nakaznom statusu Dorijana Greja. Ministri su samo deca kojima je podelio pernice, bojice, plastelin, ordever, sokove, ćevapčiće i šarene slikovnice. Sve važno je radio i upropastio sam, i sada te siročiće ostavlja u traljama ali ne određuje naslednika.

Na putu prema svom novom obličju, gde će svakako želeti mnogo više časti nego što je već apsolvirao, Vučić danas prolazi ceremonijal ustoličenja, čiji je smisao pokazivanje moći i mudrosti. Ali, izgleda da ničega od toga nema i da je njegov put ka trijumfalnom krunisanju obavijen sumnjama, dimom i magluštinom. Jedna ruka na ustavu a druga na jevanđelju, zar to nije pokušaj zlupotrebe norme i tradicije? Ustav ni u času donošenja nije bio usklađen sa stvarnošću, a korišćenje jevanđelja je neukusan populistički eksperiment u konstruisanju nove nastrane mitologije.

Hoće li se Vučić, posle svetovne beatifikacije, pojaviti na stepeništu Skupštine, kao Sloba Milošević nekada? Bio je u društvu Mirjane Marković, srpske Ledi Magbet i svojih mladunčadi, ali je njegova slavljenička povorka bila zasuta starim cipelama. Za kakvim izrazom ljubavi novi predsednik žudi i da li će njegovi podanici umeti da mu je danas pokažu? Nebojša Stefanović je pozvao pristalice da dođu i ponesu svoje oduševljenje, a na društvenim mrežama ima mnogo poziva na protest „protiv krunisanja diktatora“. Da li je uz miting podrške moguć kontramiting osporavanja, uz bacanje starih novina ka vođi, na primer, ili će sve proteći u fanatičnom slavlju onog sloja sirotinje koja sebe smatra pobedničkom stranom.

Mislim da Vučić nije nimalo ravnodušan prema lažnim emocijama kojima ga obasipa posluga; njegov ga autizam dovodi do fantastičnih saznanja o tome šta je sve uradio i ko mora da mu se divi. Ali ga plaši svaka sumnja u njegovo veliko delo, svi upiti koji dolaze kao proizvod neverice, svi koji ga ne shvataju ozbiljno, svi koji ga se ne boje, sve što ne razume, sve što može da mu vrati uspomene na poniženja kojima je nekada bio izložen.

Strah koji mu oduzima razum dolazi od pomisli na pad. Tamo gde odlazi opraštajući se od sebe dosadašnjeg, vrhunac je onoga što je sanjao, klimaks moći koju nosi sa sobom kao rezultat rušilačke izvršne vlasti. Pokušaće da bude još jači, ali to više ne ume, probaće da izbegava svoje neurotične ispade, ali to više ne može, pokušaće da diže ugled državi koji je već oborio do poniženja, tvrdiće da se bori za građane, a sve je manje onih koji mu veruju. Vučić se tako oprostio od dela naših života, na koje je uticao razaranjem smisla bilo čega što je (smisao) imalo i pretvaranjem ideje o bilo kakvoj budućnosti u bljutavi estradni kič.

Na samom vrhu prividne apsolutne moći, koja je temelj od stakla za njegovu bezmernu sujetu, konačno će ostati sam sa svojim užasom od susreta sa ništavilom koje je sam stvorio. Mada je i ono oblikovalo njega, sastavljenog od neispitanog ljudskog materijala, koji nam je zapao sticajem nebrojenih i možda neobjašnjivih tragičnih okolnosti.

Ali, to nas ne amnestira od ovoga što sada jeste, jer ipak smo svi mi njegovi saučesnici. Bilo da smo opčinjeni tom strašnom prazninom bez dna, ili krotko pristajemo na njegove mahnite opite nad (još) živim društvom, bez odgovora i bez otpora.

Peščanik.net, 31.05.2017.