Rastislav Dinić u svom poslednjem tekstu daje jake argumente za stav da je ideologija savremenog srpskog društva zasnovana na ideji proceduralne demokratije, te da izbori, kao jedna od osnovnih demokratskih procedura, imaju pasivizujuće dejstvo jer građanima ostavljaju privid nade da mogu uticati na odluke koje se tiču celokupne političke zajednice, sprečavajući ih tako da pravdu traže na ulici. Paradigmatičan primer kako ova ideologija funkcioniše predstavlja nastup Srbijanke Turajlić u nedavnom Utisku nedelje. Članica političkog saveta PSG-a tu je branila učešće na izborima pozivajući se na osnovna demokratska načela. Problemi se, kaže Turajlić, mogu rešavati ili u parlamentu ili na ulici, a većinu u PSG-u „ovog momenta čine ljudi koji ne bi stvari rešavali na ulici“. Ona je u pravu kada nam stavlja do znanja koje su, idealnotipski, opcije u opticaju. Međutim, nije u pravu kada tvrdi da se danas u Srbiji stvari mogu rešavati u parlamentu. S obzirom da je parlament okupiran od strane režima, ukoliko nemate većinu u parlamentu ne samo da nemate bilo kakav realni uticaj, već se ni vaš glas ne može čuti (setimo se gomile besmislenih amandmana režima na sopstveni predlog budžeta). Turajlić je možda htela da kaže da se stvari mogu rešavati tako što pobedite na izborima, pa kroz većinu poslaničkih mandata imate moć da donosite političke odluke za koje se zalažete. Problem sa ovom računicom jeste to što na predstojećim izborima ne možete da pobedite. Ako su izborni uslovi razlog zašto opozicija na ovim izborima ne može da pobedi, te je zbog toga razumno bojkotovati izbore, zašto bismo, pita se Turajlić, očekivali da se ti uslovi promene do narednih izbora, i da li će to značiti da ni na sledećim izborima opozicija neće učestvovati. Turajlić se zato, s pravom, pita na koji način se može pobediti ova vlast kada se na izborima ne učestvuje. Predstavnici bojkot opozicije nisu joj do sada odgovorili na ovo pitanje.
Pre nego što pokušam da dam odgovor, naglasio bih da je cilj opozicionih aktera smena aktuelnog režima. Da bi se to desilo neophodna je velika mobilizacija nezadovoljnih građana. Dakle, svaku političku odluku treba procenjivati u odnosu na doprinos pomenutoj mobilizaciji i posledično, padu režima. Kolika je onda vrednost odluke da se na ove izbore izađe? Turajlić kaže da će opozicija imati bolji početni položaj za naredne izbore ako bude imala svoje poslanike u parlamentu. Ovaj argument, međutim, empirijski nije tačan. Deo opozicije je i prethodne četiri godine imao svoje predstavnike u parlamentu, ali oni su postali vidljivi tek kada su počeli da organizuju akcije van parlamenta. Da ne govorimo o tome da je njihovo prisustvo na sednicama samo išlo u prilog režimu koji ne može da funkcioniše ukoliko ispred sebe nema neprijatelja. Turajlić bi na ovo mogla prigovoriti: „ukoliko učešće opozicije u parlamentu ne doprinosi ni na koji način mobilizaciji nezadovoljstva, te posledično, padu režima, da li to znači da opozicija na izbore ne treba da izlazi sve dok ne bude sigurna da će pobediti“. U politici nema sigurnih pobeda opozicije. Pošto je to tako, besmisleno bi bilo zagovarati opciju da opozicija treba da sačeka (sa izlaskom na izbore, ne sa aktivnim radom na terenu) sve dok ne bude sigurna u izbornu pobedu. To, međutim, ne znači da na izborima nema sigurnih poraza opozicije. U okolnostima u kojima režim uzurpira sve poluge vlasti, opozicija je, ukoliko nema dovoljno obučenih kontrolora da pokrije sva biračka mesta, osuđena na poraz jer će režim po sopstvenoj želji kreirati izborni rezultat.1 To ne mora značiti da će se izborni rezultat razlikovati od izborne (neslobodne) volje građana. Ukoliko se želje režima budu poklapale sa (neslobodnom) voljom građana, izbori neće biti, bar u tom poslednjem koraku, pokradeni. Ono što izbore pred nama čini unapred nameštenima jeste činjenica da će presudni uticaj na izborni rezultat, umesto volje građana, imati želja režima da po svojim aršinima oblikuje parlamentarnu stvarnost Srbije.
Ovo i dalje ne mora značiti da je bojkot bolje rešenje. Ako procenimo da nas ni strategija bojkota izbora neće približiti cilju, onda je potpuno svejedno da li ćemo na izbore izaći ili ne. Meni se čini da bojkot, ipak, jeste razumnija opcija iz nekoliko razloga o kojima je već bilo reči na ovom sajtu. Prvo, očigledan je napor režima da opoziciju privoli da na izbore izađe, što ukazuje da mu je to u interesu. Ne moramo znati šta stoji iza tog interesa da bismo primetili da on postoji. Drugo, bez stvarnih protivnika, šmitovski sistem vladavine počinje da se urušava. Kako bi tačno izgledalo to urušavanje ne znamo, ali znamo da režim od toga strepi. Treće, odluka da se ostane istrajan u bojkotu izbora pošto nisu ispunjeni zahtevani uslovi, opoziciji daje kredibilitet kod građana da neće poleteti samo za poslaničkim platama. Pored toga, istrajnost bi značila da će i u budućnosti legitimne pretnje koje opozicija bude upućivala režimu biti ispunjene. Na kraju, kako kaže Dinić, bojkotom se ukida privid demokratije kojim se kupuje socijalni mir. Treba biti načisto s tim da je svaka odluka režima zasnovana na goloj sili bez trunke legitimiteta. Građani, dakle, nemaju obavezu da se takvim odlukama potčine. Ova ogoljena slika mora imati za cilj otrežnjujuće saznanje da smo svi mi koji se odlukama režima, uprkos svemu, pokoravamo, zapravo obični podanici i poslušnici. Sve navedeno, čini mi se, može ići u prilog mobilizaciji nezadovoljstva, što upućuje da je bojkot bolje rešenje.
Na kraju, važno je dati jasan odgovor na pitanje koje je postavila profesorka Turajlić. Opozicija na sledeće izbore mora da izađe. Do tada, ona mora ozbiljno da se angažuje i obezbedi dovoljan broj kontrolora. Ukoliko to ne uradi pokazaće se kao nesposobna da režimu parira i jedino razumno biće da se pomenuta garnitura povuče sa političke scene.2 Naravno, ova vrsta pripreme za naredne izbore moguća je i ako se na ove sada izađe, ali navedeni argumenti ukazuju zašto bojkot otvara više prostora za uspeh. Da bi se bojkot pozicija konzistentno branila do kraja, potrebno je otkloniti još jedan mogući prigovor. Sve i da obezbedi dovoljan broj kontrolora, zašto bi opozicija izlazila na naredne izbore ako proceni da na njima ne može pobediti? Ako se već tvrdi da se pukim ulaskom u parlament u okolnostima izbrisanog parlamentarizma ništa ne može postići, zašto izaći na izbore na kojima se, uz pomoć kontrolora, može odbraniti samo nekoliko mandata? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan. Zato što ne možemo sa sigurnošću znati da opozicija neće osvojiti dovoljan broj glasova za izbornu pobedu. Već samo postojanje velikog broja aktivista koji će kontrolisati biračka mesta ukazuje da se stvari menjaju i da je pobeda moguća. I što je još važnije, pobeda će tada zavisiti isključivo od volje glasača, a ne režima. Naravno, treba računati na to da će režim pokušati da izbore pokrade ukoliko bude nezadovoljan voljom glasača. U tom slučaju skupštinu moramo osvojiti na ulici. Izbori na kojima će režim pasti neće predstavljati legalan način dodele mandata glasovima građana, već će igrati ulogu u legitimisanju sile kojom će narod preuzeti svoju predstavničku instituciju.
Autor je student master studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 10.06.2020.
BOJKOT IZBORA 2020.________________
- Ovaj argument je poznat i Dejan Ilić ga je ponovio u nekoliko svojih tekstova na Peščaniku.
- Istina, može se reći da je odavno vreme da se većina opozicionih aktera povuče sa scene, te da su i ovi izbori pokazatelj njihove nesposobnosti. Mada bi ta konstatacija bila tačna, ona nije argument u prilog izlasku na izbore.