Ispred RIK-a u Beogradu, 5.6.2020, foto: NDMBGD
Ispred RIK-a u Beogradu, 5.6.2020, foto: NDMBGD

Godine 1911. u časopisu „Industrijski radnik“ objavljena je ilustracija „Piramida kapitalističkog sistema“. Na dnu se nalaze radnici koji na svojim plećima nose ceo sistem („Mi vas hranimo“). Na vrhu nije osoba već kapital kao takav, ali odmah ispod njega nalaze se oni koji u njegovo ime upravljaju – kraljevi, predsednici, premijeri. Između su različiti slojevi koji na ovaj ili način doprinose opstanku izrabljivačkog sistema. Radnička većina bi, samo kada bi htela, lako mogla srušiti celu hijerarhiju, ali to ipak ne čini. Zašto? Delom sigurno i zbog ljudi u uniformama – vojske i policije („Mi pucamo na vas!“), ali pre svega zbog onih u mantijama – „Mi vas varamo!“. Ono što na ovoj ilustraciji predstavljaju sveštenici, nije nužno religija, već ideologija – ono što pacifikuje potlačene i navodi ih da mirno, ako već ne i radosno, prihvate svoj položaj na dnu hijerarhije.

Kako izgleda ova piramida u naprednjačkoj Srbiji? Na vrhu je i ovde kapital, odmah ispod njega su ljudi koje svakodnevno gledamo na TV-u, na dnu – većina građana Srbije. Ali ko je na mestu sveštenika?

Ili može i ovako – u Karpenterovom filmu „Oni žive“, glavni junak, Džon Nada, otkriva naočare koje, kako to primećuje Slavoj Žižek, funkcionišu kao kritika idologije: kada pogleda kroz njih, Nada umesto uobičajenih konzumerističkih sadržaja i poruka vidi ogoljene zapovesti. Šta bi se videlo kroz ove naočare u Vučićevoj Srbiji? I možda još važnije, gde gledati da bi se to nešto videlo?

U svom tekstu Vesna Pešić će reći da je Vučićeva vlast zasnovana na medijima, i da zbog toga ne treba ni očekivati da će ih Vučić ikada predati bez borbe. Ovo je jedan mogući odgovor na naša pitanja. Na mestu sveštenstva sa čuvene ilustracije kod nas se nalaze – mediji. Kada kroz Nadine tamne naočare pogledamo TV ekran vidimo poruke – budi poslušan! Potčini se!

Evo, međutim, u čemu je problem sa ovom slikom – kada naočare skinemo, opet vidimo isto – lica sa TV ekrana; oni koji nama vladaju zaista nam, sasvim neskriveno, govore – potčini se! Ovo nije nikakva ideologija, već gola i gruba sila.

Ideologija, rekao bih, ulazi na drugom mestu i njeni nosioci izgledaju i govore drugačije. Nazovimo ih, prema paradigmatičnom primerku, klačari. Klačari ne govore o pokoravanju, nego o demokratiji, izborima, učešću građana. Ono što je u kapitalističkoj piramidi religija, to je ovde – demokratija, ali shvaćena na vrlo specifičan način, kao skup pravila, zakona i uslova. Ta i takva demokratija, naravno, nikada nije savršena, ili kako to klačari vole da primete – nije idealna. Ali bolje i neidealna demokratija nego… šta? Ogoljena autokratija? Zašto?

Zato što nam, kao što takođe primećuje Žižek, ideologija pomaže da živimo ne videći strašnu istinu o sistemu u kojem živimo. Mi svoju ideologiju volimo, jer nam pruža različita zadovoljstva i utehe. U neoliberalizmu, na primer, tako što nam obećava da svako od nas može uspeti, ako se samo malo potrudi. U klačarizmu, tako što nam obećava da svako može preći cenzus, ako se samo malo potrudi. Znaju klačari, uslovi nisu idealni, ali ipak, treba se boriti…

Ne, ne treba se boriti, jer ovo što nam se podmeće kao borba, to zapravo nije. Izraz „hibridni režim“ daje nam pogrešnu sliku o sistemu u kojem živimo, jer stvara utisak da je reč o nečemu između autoritarizma i demokratije – dok je u pitanju zapravo autoritarizam putem demokratije, ili onoga što se relativno uspešno za nju izdaje. Prvi korak u promeni ovog sistema jeste odlučno i beskompromisno skidanje njegove demokratske maske. To neće biti prijatno, ne samo za režim, već ni za sve nas, njegove nesrećne podanike, ali drugog puta nema. Ovo nije demokratija, i ovo nisu izbori.

Bojkot, naravno.

Peščanik.net, 06.06.2020.

BOJKOT IZBORA 2020