Pa da, pesimizam je kriv!

Naš predsednik je hiperaktivan, pa mu nije zameriti kad ponešto “odvali” i ostane živ. Tako sam mislila da stoje stvari sa narodnim “pesimizmom”. Predsednik je baš ostao živ rekavši da nikako nije dobro što su se građani prepustili apatiji. Moraju verovati u državu, kaže on, da je sposobna da prevaziđe krizu, jer bez optimizma nema boljeg života, ni boljeg sutra. Ispalo je da su građani sami krivi što im neće biti bolje, sem ako se ne predomisle i ne udare brigu na veselje. A za tako nešto se pobrinuo sam predsednik. On je lično narodu podario strategiju razvoja 2020, u kojoj lepo piše kako će život biti mnogo bolji. Neka se samo malo strpe, da se strategija po planu ostvaruje. Umesto da uče napamet strategiju, i s puno nade i optimizma gledaju u budućnost 2020, oni se bacilli u bedaka, u neke crne misli i ne veruju u vlast. Sramota!

Pošto sam optimista, prvo sam pomislila da je predsednik to onako, bezveze rekao. Ne može ni njegova svaka da bude zlatna. Strepnja me je obuzela kad sam čula premijera. Cvetković je kao vrsni ekonomist, od koga se najviše očekuje da radi na boljem životu, ponovio one iste predsednikove reči! Krivi su pesimisti. U novogodišnjoj poruci naciji obrušio se i on na pesimizam građana kao glavni uzrok što boljeg života nema, a neće ga ni biti. Gospodo, kaže premijer, bez optimizma nema ničeg, bez vere u vlast dobićete bolji život povećan za dva posto. Za njim je krenuo ešalon osvedočenih optimista da potvrde da se može kad se hoće: Boža Đelić vredno popunjava Upitnik, komandirica Trivan na svaku sumnju u velikog vođu oštro odgovara, neumorni Dulić nastavlja sa stanogradnjom i bespravnom gradnjom, Saša Dragin trošiće još više iz budžeta, Malovićka se rešila gnjavatora iz Ustavnog suda. I tako redom.

Ali, kad se u Blicu pojavila Sonja Liht, stvar je postala ozbiljna. Uključio se i nevladin sektor u horsko optuživanje narodnog pesimizma: “Povodom nekih negativnih reakcija na novogodišnje poruke predsednika i premijera Srbije, Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića, da se građani ne smeju prepustiti apatiji i da moraju verovati u mogućnost da država prevaziđe krizu, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht izjavila je da bez vere u bolju budućnost ne može ni biti napretka.” Konačno shvatam da je optimizam naređenje sa najvišeg mesta. Sa ispruženim kažiprstom učiteljice, ona podučava da moramo da ”razvijamo potrebu da ovo društvo izvučemo iz krize, da moramo da učinimo sve da nam bude bolje”. I sama u neverici, Sonja se pita da li je moguće da smo do te mere izgubili nadu. Ako je tako, onda to znači da nam spasa nema. Ja u to apsolutno ne verujem, zaključuje ona.

Apsolutno ni ja u to ne verujem. Apsolutno nije tačno da građani nemaju potrebu da izvuku društvo iz krize, niti da su izgubili nadu da će im biti bolje. Oni samo apsolutno ne veruju u glupe i naručene kampanje koje smišlja neka predsednikova budala, a onda ih propagandno ponavljaju premijer Cvetković, ministri i Sonja Liht. Zar predsednik i njegova svita nemaju ništa realno i optimistično da poruče građanima o njihovoj sutrašnjici, nego naredbom traže da građani ne budu pesimisti nego optimisti? Zar su sve ispucali, pa se pogled baca još samo prema nebu? Da građani slepo poveruju da su sami krivi što ne veruju u vlast? I da ih pesimizam sprečava da veruju u Trivanku, Dulića, Dragina, Malovićku, Homena?

Marketinška ekipa našeg predsednika je baš odlepila. A i sam predsednik, kad naređuje nadu u bolje sutra, a da sam ne čini ama baš ništa što se tiče one ekipe koja gazduje Srbijom. Da li je Boris Tadić svestan da je kampanja optimizma užasno pesimistična? Takva kampanja je samo jedan korak do blaženog mira. Ja sam Bog otac: sa pet vekni hleba i dve ribe nahraniću pet hiljada gladnih usta. Amen.

Peščanik.net, 09.01.2010.