Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.
Naime, Piketi je postao svetski poznat prošlogodišnjom knjigom “Kapital u XXI veku”, koja je i u Srbiji izazvala značajnu pažnju jer je shvaćena kao temeljna kritika neoliberalizma zbog osnovne teze da globalizacija radi samo u korist najbogatijih. Ovoga puta, aktuelni, spomenuti Manifest za demokratizaciju Evrope dosad je potpuno ignorisan u našoj javnosti, mada se (na našem jeziku) već desetak dana može pročitati na sajtu Peščanika i mada predstavlja jedan benevolentni pokušaj da se evropska ideja približi i najširim slojevima sirotinje svojevrsnom zajedničkom poreskom politikom evropskih država i finansijskom solidarnošću članica EU.
Bez mogućnosti i potrebe da se ovaj Piketijev Manifest ovde naširoko prepričava, čitaoce ipak moramo najgrublje informisati o nekoliko njegovih osnovnih ideja kako bi se one makar ovlaš i generalno mogle komentarisati i ocenjivati. Dakle, u obrazloženju Manifesta pre svega se kaže da “u kritičnom trenutku za Evropu” Manifest donosi “konkretan plan za demokratizaciju evropskih institucija i politika u pravcu veće fiskalne i socijalne pravde i delotvornog rešavanja urgentnih ekoloških i migratornih problema u Evropi”.
Zatim se ocenjuje da se Evropa pokazala nesposobnom da odgovori izazovima s kojima je suočena, a to su rastuće nejednakosti širom kontinenta, ubrzan rast globalnog zagrevanja, priliv izbeglica, strukturni manjak investiranja u javni sektor (pre svega u univerzitete i istraživanja), poreske prevare i izbegavanje poreza. U takvoj situaciji Piketi i Voše predlažu “budžet za dugoročno investiranje u javnu imovinu na evropskom nivou, u cilju savladavanja socijalnih nejednakosti na nivou Unije i obezbeđivanja postojane ekonomske izvodljivosti autentičnog političkog modela za socijalni, pravičan i održiv razvoj Evrope”.
Finansiranje budžeta zasnovalo bi se na “fiskalnoj solidarnosti” kroz uvođenje četiri evropska poreza – na visoka primanja, imovinu, emisije gasova ugljenika, kao i usklađeni porez na korporativni profit. Autori Manifesta zatim procenjuju da su do danas korist od evropskih integracija imali pre svega najmoćniji i najmobilniji ekonomski i finansijski akteri: najveće multinacionalne kompanije, domaćinstva sa visokim primanjima i velikom imovinom. Na kraju se u Manifestu poentira da će “Evropa povratiti veze sa svojim građanima samo ako dokaže da je sposobna da uspostavi iskrenu evropsku solidarnost tako što će glavni uživaoci procesa globalizacije pravično doprineti finansiranju javnih dobara nužnih Evropi”. Sve to bi trebalo da obezbedi “Ugovor za demokratizaciju Evrope”, a brigu o konkretnom izvođenju projekta preuzela bi posebna evropska “skupština zadužena za raspravu i glasanje o budžetu” (80 odsto poslanika dale bi nacionalne skupštine, a 20 odsto evropska).
Na kraju, Piketi i Voše kažu: “Nije ovde reč o stvaranju ‘Evrope za transfer novca’, kako bi se uzimalo od ‘dobrih’ zemalja i davalo lošijim. Projekat Ugovora za demokratizaciju ovim se izričito bavi, ograničavajući jaz između obračunatih troškova i naplaćenih prihoda u pojedinoj zemlji na prag od 0,1 odsto njenog BDP-a. Pre svega, reč je o smanjenju nejednakosti unutar različitih zemalja i investiranju u budućnost svih Evropljana, počev, naravno, od najmlađih među njima, bez privilegovanih zemalja”.
Lako je reći da je ovaj Manifest za demokratizaciju Evrope dobronameran, ali nerealističan. Generalno, i takvi nerealistični manifesti, koji nedovoljno vode računa o “sebičnosti nacija” (pa i evropskih), čega se i građani ex-Jugoslavije dobro sećaju u svojoj “federalnoj i solidarnoj” nekadašnjoj državi, imaju svrhu u smislu “gradnje humanih socijalnih vrednosti” i makar “utopijskih vizija čovečnijeg života”. Međutim, treba ipak primetiti da Piketi i Voše nemaju dovoljno na umu nataloženo svetsko iskustvo da je u većini ratova za smanjivanje socijalnih nejednakosti prvo stradala efikasnost privrede, a zatim je, mada bogato doniran iz “zajedničkih sredstava”, usporen i tehnološki razvoj, kada su njime počeli da upravljaju majstori finansijske redistribucije, a ne profitna stopa.
Novi magazin, 21.12.2018.
Peščanik.net, 21.12.2018.
Srodni linkovi:
Branko Milanović – Prvi utisci o protestima u Francuskoj
Thomas Piketty i Antoine Vauchez – Manifest za demokratizaciju Evrope