Manifest za demokratizaciju Evrope

Zastava EU

Foto: Peščanik

U kritičnom trenutku za Evropu, Manifest koji sledi – a koji mogu da potpišu svi evropski građani pošto ga pročitaju – donosi predlog za savladavanje otpora političkim promenama bez apstraktnih diskusija; donosi konkretan plan za demokratizaciju evropskih institucija i politika u pravcu veće fiskalne i socijalne pravde i delotvornog rešavanja urgentnih ekoloških i migratornih problema u Evropi.

Trenutni model upravljanja Evropom konsolidovan u deceniji nakon finansijske krize nije samo netransparentan i neodgovoran, što oličava evrogrupa, već je i ideološki naklonjen ekonomskim politikama gotovo isključivo usmerenim na finansijske i budžetske ciljeve. Očekivano, Evropa se pokazala nesposobnom da odgovori izazovima s kojima je suočena: rastuće nejednakosti širom kontinenta, ubrzan rast globalnog zagrevanja, priliv izbeglica, strukturni manjak investiranja u javni sektor (pre svega u univerzitete i istraživanja), poreske prevare i izbegavanje poreza…

Ohrabrujući države članice koje žele da se bave aktuelnom političkom i društvenom krizom evropskog projekta, naš predlog obuhvata budžet za dugoročno investiranje u javnu imovinu na evropskom nivou u cilju savladavanja socijalnih nejednakosti na nivou Unije i obezbeđivanja postojane ekonomske izvodljivosti autentičnog političkog modela za socijalni, pravičan i održiv razvoj Evrope.

Finansiranje budžeta zasnovano je na fiskalnoj solidarnosti kroz uvođenje četiri evropska poreza – na visoka primanja, imovinu, emisije gasova ugljenika, kao i usklađeni porez na korporativni profit. Do danas su korist od evropskih integracija imali pre svega najmoćniji i najmobilniji ekonomski i finansijski akteri: najveće multinacionalne kompanije, domaćinstva sa visokim primanjima i velikom imovinom. Evropa će povratiti veze sa svojim građanima samo ako dokaže da je sposobna da uspostavi iskrenu evropsku solidarnost, tako što će glavni uživaoci procesa globalizacije pravično doprineti finansiranju javnih dobara nužnih Evropi.

Takve politike su u postojećem institucionalnom okviru praktično nemoguće, posebno stoga što pravo veta svake države sprečava zajednički fiskalni pravac. Ugovor za demokratizaciju Evrope (T-Dem) postavlja platformu za obnovljen demokratski okvir, gde bi ove nove ekonomske politike, posebno budžet, ne samo bile moguće već i legitimne.

Uspostavljanjem evropske skupštine zadužene za raspravu i glasanje o budžetu, države članice mogu omogućiti sebi da pravično oporezuju najprosperitetnije aktere i tako finansiraju predloženi zajednički budžet. U svom mešanom sastavu koji obuhvata i nacionalne i evropske poslanike, evropska skupština bi takođe imala legitimitet da deluje kao kontrateža velikom uticaju koji evropski model ekonomskog upravljanja ima na socijalni pakt u pojedinim državama.

Manifest za demokratizaciju Evrope

Mi, evropski građani, različitog porekla i iz različitih zemalja, danas predstavljamo ovaj poziv za temeljni preobražaj evropskih institucija i politika. Ovaj Manifest sadrži konkretne predloge, kao što su projekat Ugovora za demokratizaciju i Budžetski projekat, koje zemlje mogu odmah usvojiti i primeniti ako to žele, pri čemu nijedna zemlja ne može da spreči druge da ih primene. Manifest mogu potpisati onlajn svi evropski građani koji se u njemu prepoznaju. Svaki politički pokret ga može menjati i unaprediti.

Nakon brexita i dolaska antievropskih vlada na čelo nekoliko država članica više nije moguće nastaviti po starom. Prosto ne možemo čekati sledeći izlazak iz Unije ili dalju razgradnju bez temeljnih promena u savremenoj Evropi.

Danas je naš kontinent zarobljen između, s jedne strane političkih pokreta čiji se program svodi na progon stranaca i izbeglica, a koji se već sprovodi, dok s druge strane imamo partije koje za sebe tvrde da su evropske, ali koje zapravo i dalje misle da su tvrdokorni liberalizam i širenje konkurencije – na države, firme, teritorije i pojedince – dovoljni da definišu politički projekat. Nikako da shvate da upravo taj nedostatak socijalnih ambicija stvara kod građana osećaj napuštenosti.

Postoje društveni i politički pokreti koji nastoje da okončaju ovaj fatalni dijalog, okrenuti stvaranju novih političkih, društvenih i ekoloških temelja Evrope. Tokom decenije ekonomske krize nagomilalo se ovih, tipično evropskih kritičnih situacija: strukturni nedostatak investicija u javni sektor, posebno u oblastima školovanja i istraživanja; produbljene socijalne nejednakosti; ubrzan porast globalnog zagrevanja; kriza u prihvatu migranata i izbeglica. Međutim, ovi pokreti često ne uspevaju da formulišu alternativni projekat i da tačno opišu kako bi voleli da organizuju Evropu budućnosti i infrastrukturu odlučivanja koja bi joj bila svojstvena.

Mi, evropski građani, objavljujući ovaj Manifest, Ugovor i Budžet, iznosimo konkretne predloge javno dostupne svima. Predlozi nisu savršeni, ali imaju tu prednost da postoje. Javnost ih može proceniti i poboljšati. Zasnovani su na jednostavnom uverenju: Evropa mora izgraditi autentičan model kako bi obezbedila pravičan i stabilan društveni razvoj svojim građanima. Jedini način da im se obrati jeste da se odustane od nejasnih i teoretskih obećanja. Evropa može da obnovi solidarnost sa svojim građanima samo ako pruži konkretan dokaz da je sposobna da uspostavi saradnju među Evropljanima, a da one koji uživaju korist od globalizacije navede da doprinesu finansiranju dobara u javnom sektoru čiji je nedostatak u Evropi danas ogroman. Velike firme treba da doprinesu više od malih i srednjih, a najbogatiji poreski obveznici treba da plate više od siromašnih. To danas nije slučaj.

Naši predlozi su zasnovani na izradi budžeta za demokratizaciju, o kome bi se raspravljalo i glasalo u suverenoj evropskoj skupštini. To bi konačno omogućilo Evropi da se opremi javnom institucijom koja je u stanju i da neposredno rešava krize i da proizvede skup temeljnih javnih i socijalnih dobara i usluga u okviru postojane ekonomije zasnovane na solidarnosti. Na ovaj način, obećanje dato u vreme Rimskog ugovora o “harmonizaciji životnih i radnih uslova” konačno će dobiti smisao.

Ovaj budžet, ako evropska skupština tako želi, biće finansiran iz četiri glavna evropska poreza, opipljivih markera ove evropske solidarnosti. Oni bi se primenjivali na profite najvećih firmi, najviše prihode (preko 200.000 evra godišnje), najveće vlasnike imovine (preko milion evra) i na emisije gasova ugljenika (sa minimalnom cenom od 30 evra po toni). Ako je fiksiran na 4% BDP, kao što predlažemo, ovaj budžet bi mogao da finansira istraživanje, školovanje i evropske univerzitete, kao i ambiciozan investicioni program za preobražaj našeg modela eknomskog rasta, te prihvat i integraciju migranata i podršku onima koji učestvuju u sprovođenju transformacije. Takođe bi državama članicama omogućio prostor za manevar u cilju smanjenja regresivnog oporezivanja koje opterećuje plate ili potrošnju.

Nije ovde reč o stvaranju “Evrope za transfer novca”, kako bi se uzimalo od “dobrih” zemalja i davalo lošijim. Projekat Ugovora za demokratizaciju ovim se izričito bavi, ograničavajući jaz između obračunatih troškova i naplaćenih prihoda u pojedinoj zemlji na prag od 0,1% njenog BDP-a. Pre svega je reč o smanjenju nejednakosti unutar različitih zemalja i investiranja u budućnost svih Evropljana počev, naravno, od najmlađih među njima, bez privilegovanih zemalja.

Budući da moramo delati brzo i izvesti Evropu iz postojećeg tehnokratskog ćorsokaka, predlažemo formiranje evropske skupštine. To će omogućiti da se raspravlja i glasa o novim evropskim porezima i budžetu za demokratizaciju. Evropska skupština se može uspostaviti bez izmena važećih evropskih sporazuma.

Evropska skupština bi, naravno, morala da komunicira sa postojećim institucijama u kojima se donose odluke (posebno sa evrogrupom u okviru koje se ministri finansija zemalja evrozone neformalno sastaju svakog meseca). Ali, u slučajevima neslaganja, skupština bi imala konačnu reč. U suprotnom, bio bi kompromitovan njen kapacitet za novi transnacionalni politički prostor u kome stranke, društveni pokreti i nevladine organizacije konačno imaju priliku da se izraze. Takođe bi u pitanje bio doveden i stvarni značaj skupštine kao platforme preko koje bi se Evropa konačno otrgla večnoj inerciji međuvladinih pregovora. Treba imati na umu da pravilo fiskalne jednoglasnosti u Evropskoj uniji godinama blokira usvajanje bilo kog evropskog poreza i održava fiskalni damping bogatih i najmobilnijih, što je praksa koja je uprkos svim obećanjima i danas na snazi. To će se nastaviti ako ne budu uspostavljena druga pravila odlučivanja.

S obzirom na to da će ova evropska skupština moći da propisuje poreze i da zađe u samu srž demokratskog, fiskalnog i socijalnog dogovora u državama članicama, važno je istinski uključiti nacionalne i evropske parlamentarce. Davanjem centralne uloge nacionalnim poslanicima, nacionalni parlamentarni izbori će de facto biti i evropski izbori. Nacionalni poslanici neće više moći da naprosto prebace odgovornost na Brisel, već će morati da objasne svojim biračima projekte i budžete koje nameravaju da brane u evropskoj skupštini. Okupljanjem nacionalnih i evropskih parlamentaraca u jedinstvenu skupštinu ustanoviće se navika zajedničkog upravljanja koja trenutno postoji samo među liderima država i ministrima finansija.

Stoga u Ugovoru za demokratizaciju – dostupnom onlajn – predlažemo da 80% članova evropske skupštine čine poslanici iz nacionalnih parlamenata zemalja potpisnica Ugovora (u srazmeri sa brojem stanovnika i političkim grupama), a 20% iz aktuelnog saziva Evropskog parlamenta (u srazmeri sa političkim grupama). Ovakav izbor zaslužuje dalju diskusiju. Naš projekat bi bio funkcionalan i sa nižim učešćem poslanika iz nacionalnih parlamenata (na primer 50%). Ali, po našem mišljenju, preterano snižavanje ove razmere moglo bi da umanji legitimitet evropske skupštine za učešće svih evropskih građana u sklapanju novog socijalnog i fiskalnog pakta, dok bi sukobi demokratskog legitimiteta između nacionalnih i evropskih izbora mogli rapidno da uruše projekat.

Sada moramo brzo delati. Mada bi bilo poželjno da sve zemlje Evropske unije bez odlaganja pristupe ovom projektu, i mada bi bilo važno da ga u samom začetku usvoje četiri najveće zemlje evrozone (koje zajedno čine više od 70% BNP i stanovništva u zoni), celokupan projekat je osmišljen tako da ga bilo koji podskup zemalja koje to žele može pravno i ekonomski usvojiti i primeniti. To je važno jer se zemljama i političkim pokretima koji to žele omogućava da pokažu svoju spremnost da učine vrlo konkretan korak neodložnim usvajanjem ovog projekta, ili njegove unapređene verzije. Pozivamo sve muškarce i žene da preuzmu svoju odgovornost i uzmu učešća u detaljnoj i konstruktivnoj diskusiji o budućnosti Evrope.

Tekst Manifesta je pripremilo sedmoro autora: Mano Bužu, ekonomistkinja; Luka Šansel, potpredsednik Laboratorije za nejednakosti u svetu, Pariska škola ekonomije; An-Lor Delat, ekonomistkinja, saradnica Nacionalnog centra za naučna istraživanja; Stefani Enet-Voše, pravnica, profesorka Univerziteta Pariz-Nater; Toma Piketi, ekonomista, profesor na Pariskoj školi ekonomije i Školi za visoke studije društvenih nauka; Gijom Sakrist, politikolog, šef katedre na Univerzitetu Pariz 1-Sorbona; Antoan Voše, politikolog, profesor Nacionalnog centra za naučna istraživanja, Univerzitet Pariz 1-Sorbona – a potpisali su ga mnogi drugi.

Social Europe, 11.12.2018.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 12.12.2018.

Srodni link: Dimitrije Boarov – Piketijev manifest