Prvi utisci o protestima u Francuskoj

Protestant na ulici u oblaku suzavca, Pariz

Foto: Michael Baucher/Panoramic

Muči me nesanica zbog džetlega, pa sam usred noći ustao da zabeležim par utisaka o događajima u Francuskoj, koji su mi izgledali manje dramatično iz Njujorka nego sada kada ih pratim iz same Francuske. Mislim da se tu postavljaju dva važna pitanja, jedno novo i jedno staro.

Verovatno je slučajnost to što je kap koja je prelila čašu bio porez na gorivo, koji najteže pogađa seoska i prigradska područja, kao i ljude sa skromnijim primanjima. Čini mi se da je do ovako žestoke reakcije došlo ne toliko zbog samog poreza koliko zbog utiska ljudi da će nakon što su platili cenu globalizacije, neoliberalnih politika, preseljenja proizvodnje van zemlje, konkurencije jeftine radne snage i propadanja javnih servisa, sada preko svega morati da plate i cenu nečega što iz njihove perspektive, verovatno ne sasvim pogrešno, izgleda kao elitistički porez na klimatske promene.

To otvara neka od opštih pitanja kojima sam se bavio u debati sa Jasonom Hickelom i Kate Raworth. Zagovornici kontra-rasta i oni koji tvrde da povodom klimatskih promena treba preduzeti nešto dramatično, neobično su uzdržani i sramežljivi kada treba imenovati one koji će platiti cenu svega toga. Kao što sam već pomenuo u raspravi sa Jasonom i Kate, ako su ozbiljni u svojim namerama, zapadnim građanima treba reći da će njihovi realni dohoci morati da se prepolove i objasniti im kako će se to postići. Zagovornici kontra-rasta očigledno znaju da bi to bilo političko samoubistvo, pa se radije ne izjašnjavaju i zaklanjaju iza „lažno komunitarnog“ diskursa o tome da smo svi jednako ugroženi i da će ekonomija nekako nastaviti da cveta, samo ako svi ozbiljno shvatimo problem – ne otkrivajući nam koji bi se to konkretni porezi podizali i čija primanja bi se smanjivala.

Revolt u Francuskoj je ovo pitanje isterao na čistinu. Posle pretrpljenih udaraca globalizacije, pripadnici zapadne srednje klase nisu skloni plaćanju poreza na klimatske promene. Očekuje se da teoretičari kontra-rasta sada predlože konkretne mere.

Drugo pitanje je starije i tiče se jaza između političkih elita i ostatka stanovništva. Macronovom uspehu je doprinelo to što je platforma njegove partije, koja je nastala neposredno pred izbore, bila udaljena od već postojećeg establišmenta. Ali njegove politike su od početka išle u korist bogatih, kao neka vrsta osavremenjenog tačerizma. One su i veoma elitističke, a sam Macron je često otvoreno pokazivao prezir prema mišljenju javnosti. Pomalo je bizarno što je takav „božanski“ pristup obavljanju predsedničke funkcije bio slavljen u levičarskoj štampi na engleskom govornom području, iako su njegove državne politike bile naklonjene bogatima i otuda bliske Trumpovim politikama. Ali njegova retorika na međunarodnoj sceni je bila antitrampovska, pa su mu se opraštali potezi na domaćem terenu.

On je prilično nepromišljeno produbio jaz između sebe i građana svojim patricijskim ambicijama i sklonošću ka držanju predavanja, što se ponekad graničilo sa apsurdom (kao kada je jednom 12-ogodišnjaku očitao lekciju o ispravnom načinu obraćanja predsedniku). U doba kada zapadne couches populaires (niže klase) žele političare koji pokazuju empatiju Macron je odabrao drugačiji put, govoreći ljudima da su sami krivi zato što nisu uspeli u životu i nemaju posao. Tako je napravio istu grešku kao Hillary sa svojim komentarom o ljudima „dostojnim prezira“. Zato ne čudi što se podrška Macronu u ispitivanjima javnog mnjenja naglo istopila, a čini mi se da su realni otpor i prezir koji ljudi osećaju prema njemu još veći.

U takvom okruženju odigrali su se les événements (događaji). Njihova dalja radikalizacija, naročito nasilna, ugrozila bi izvorne ciljeve pokreta. Godine 1968. zbivanja na ulicama su naterala de Gaullea da pobegne u Baden-Baden. Samo nekoliko meseci kasnije odneo je jednu od svojih najubedljivijih izbornih pobeda: zbog nasilnog karaktera protesta demonstranti su propustili veliku političku šansu i okrenuli javnost protiv sebe.

Global inequality, 05.12.2018.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 19.12.2018.

Srodni linkovi:

Kenan Malik – Populizam i socijalno nezadovoljstvo

The Guardian – Nemiri u Parizu