Pismo iz Sopota

Da vidimo najpre, gde se nalazi Sopot, i zašto je, po svevišnjoj predsedničkoj volji, uopšte tamo gde jeste. Taj gradić je deo metropole, njegova opština. 42 do Beograda! Ali ipak je malo skrajnut sa glavnih magistrala. Nijedan koridor, bar do ovog časa ne ide ka njemu.

Udobno je smešten u podnožju Kosmaja. Od pre nekoliko dana, istorijsko mesto. Njegov višedecenijski gradonačelnik se zove Žika. Najbolje i jedino pristalo ime za tako visok položaj. Žikin zamenik je Vladan Lukić, bivši igrač, bivši predsednik Zvezde.

Autor ovog teksta je osrednji poznavalac Sopota. I pre nego što je tobožnji predsednik narezilio Babića da se mane Briona, Vange i Hvara, još pre desetak godina, načinio sam u blizini skromni letnji vigvam. Negde između Avale i Kosmaja, Kosmaju bliže, tamo gde se ukršta i pirka čuvena šumadijska ruža vetrova. Pa jedno povesmo te ruže ide desno, pored Mladenovca ka Venčacu i Topoli, osmatračnici Crnog Đorđija.

Svakog leta u Sopotu sam po tridesetak dana, u proseku. To je vrhunac i krajnja destinacija mog putovanja, potpuno turističko ispunjenje. Ništa posebno, ali da mi nije Sopota, ne znam kako bih ubio leto. A i jesen. Ne znam tajnu. Svemu mogu da odolim, ali Sopotu ne.

U dvorištu, udaljenom 7 km od Sopota, imam neke četinare, vrbe i trešnju, pazim da mi odnekud ne uleti onaj pobesneli Vesić sa sekirama. I dve svrake, koje su neprekidno začuđene: šta ću ja na njihovom posedu! Redovno se pojimo, ja pivo na terasi, one vodu iz lavora, pijemo tako zajedno.

Kad kosim travu, svrake se popnu na neku vrbu, galame i čekaju da im oslobodim prostor. Ima tu kosova, češljugara, kukumavki, sova, vrana. I jedan ogromni gavran, krupan kao pevac. I još nekih vrsta koje ne prepoznajem ni po glasu ni po izgledu. Slobodan svet na mom drveću.

Počastvovan sam što su izabrale moju blizinu. Od ptica još kokoške, ćurke i tri gegave patke kod komšije Mije. I kuče Rista što ih čuva.

Posle predsednikovog geografskog govora o rodoljublju koje se ispunjava Sopotom, to više nije isto mesto. Dolaze ljudi, raspituju se. Nestaje prostora za parkiranje. „Poznajete li grad?“ – pita me čovek iz dijaspore. Kaže, krenuo je čak iz Švedske u Grčku. Ali je čuo predsednika. I rešio da provede tri dana u Sopotu.

„Kakvi su sadržaji?“

Ima mnogo sadržaja, rekoh. U Nemenikućama je legat čuvenog Save Savanovića, glavnog srpskog vampira. On je, rekoh, junak Glišićeve pripovetke Posle devedeset godina, i pojavljuje se, tu i tamo. Ide ljudima na slave, bane kad mu se prohte iza ponoći. Seljak plemenitog porekla, član je SNS – doživotno i dosmrtno. Prepada stoku i čeljad, kao i svi njegove sorte pije krv, s oproštenjem…

„Vampir član?“

Jeste, vampir član!

„Jel taj vampir živ?“

Naravno. Svi su vampiri u Srbiji živi. Što strašniji, to uhranjeniji.

„Jel’ to sve?“

Ama nije. Planira se izgradnja akva parka i fontane, u kojoj bi bio smešten centar grada. I bista Zorana Babića na drugu…

„Onaj Zoran Babić? Jel može da se vidi uživo?“

Još ne. Tek dolazi u Sopot po zadatku. Da nađe druga.

Jedva sam se otresao turiste iz švedske dijaspore. Ispred mene se, u glavnoj i jedinoj ulici zaustavio autobus sa holandskim turistima, i to sa otvorenim krovom. Čovek sa megafonom se dernjao i pokazivao znamenitosti: ono desno je prodavnica, napred, levo, apoteka. Pekara je desno, a pravo kineska robna kuća. Zove se Nova era. Tu će da se metne bilbord, predsednik, Babić i njegov drug, zagledani daleko napred.

Kroz onaj prolaz iza nas ide se na pijacu. Tamo su ćevabdžinica, pijaca, staklara i mesara u kojoj može da se kupi meso. I fotografska radnja „Kod Mikija“. Uramljuje, slika, kopira, retušira… Tu ima da se slika Babić, i da se okačinje.

Penzionisani profesor Branko, očajan što nigde nema mesta gde može da se popije kafa, reče mi ljutito: „Jesi li video šta nam napravi ona budala?“

Koja budala?

Isto kao i Sopot, zanimljiva je njegov okolina. Kosmaj, na primer. Ali, nije to za Babića, on mora da nađe sebi druga baš u Sopotu. A onda profesor Branko, policajac Lalić, žandar Milutin, bankar Tale, pukovnik Obradović i vaš autor sa njima, svi iskusni penzioneri, dakle svi zajedno krenusmo u srce stvari, na najbolje mesto. U predgrađe Sopota, Đurince. U krčmu sa tri linije ražnjeva, Lakoćemo. Molim lektore da ne ispravljaju, ovo je ispravno.

Mesar Sima Vranjanac nam je jedva našao mesto. Puno brate ko oko, kaže. Nikada ovako nije bilo. Da nije živ i zdrav onaj ludak.

Koji ludak?

„Jagnjetina ili prasetina?“ – uobičajeno pitanje gazdarice Cecilije, skraćeno Ceca.

Oba. Sve po malo. Mnogo.

„Saće da se ocedi, tek je skinuto…“ – smiruje nas Sima, pošto vidi da smo pred mirisom prasetine u stanju sužene svesti. „Je li, jel’ istina da će presednik da svrne u Sopot? Sve sa Babića, da mu se ne odvrže i utekne na hrvatsko otočje?“

Ne znam. Koj će vam moj pa oni?

„Onako, ima se čudi narod. Sve ima da pokoljem zbog nji…“

I ti si Simo skrajnuo?

„Ma jok ja. Koj gi jebe! Ama atrakcija! Zajebanija. Više se izede kad navali narod, il’ ga doteraju na vašarište da gleda čudo. Bradate žene, telići sa tri glave, zmija sa pet noge. Pa presednik. Proklete zamlaćotine, od um otkinute. Ovo je Šumadija, burazere, rodno mesto na Savanovića kuj nikad neće da umre, iako je mrtav. Takvi među živi ima kol’ko ’oćeš.“

„Simo, ne preplići taj jezik, seči meso!“

Biljana, moja najbolja drugarica iz šumadijskih pečenjara, donosi dva velika ovala.

„Najbolje za vas, momci!“

„Jebem ti Babića“ – progunđa žandar Milutin.

„Eto, nađosmo mu dečka“ – reče neko.

„Druga!?“

„Pa to!“

Peščanik.net, 28.06.2019.