U Srbiji upravo nastaje novi ogranak filmske umetnosti a odatle će dolaziti filmovi koji su žanrovski neodredivi. Već je završen a možda i montiran film o Vojislavu Šešelju. Reditelj postoji ali njegovo ime nije poznato. Znaće se na premijeri kad se svi junaci sretnu na crvenom tepihu pred odabranom publikom.
Delo je zamišljeno i valjda ostvareno kao dokumentarno igrani hibrid o tome kako je vojvoda pobedio Hag. Uz dramske sekvence o zatvorskim danima i podvizima uglednog ratnog zločinca. Uglednog zbog životnog dela u ulozi dvostrukog oca: on je politički očuh srpskog vladara. Dok je stvarao takvog sina, vojvoda je imao ideju o tome kakvu Srbiju želi. To što je on želeo, imamo danas. To je njegova kletva i ostavština. Ma kakvo se zlo nalazilo u njemu i isijavalo iz njega – on je patrijarh onoga što je ostalo od ove zemlje.
Zbog svih zlodela koje je počinio stvarajući distopiju kao spomenik sebi i političkom sinu i ostavljajući njemu da je dograđuje svojim dijaboličnim talentom, vojvoda je već postao junak svoje literature. Od raznih zakrpa iz čudovišne biografije i rodoslova mnogih koje je strastveno mrzeo, nastalo je obimno kupusarsko delo od preko sto gomila hartije, umotanih u korice koje liče na knjige.
Toma iz Bajčetine priznaje da je najvažnije lekcije naučio čitajući izabrane misli iz te hrpe.
Hag je osudio Šešelja i ispljunuo ga kao nejestivo egzotično rastinje, stvorenje potpuno izobličeno od neutaživog hedonizma i bolesti koje su ga ojačale takvog kakav jeste. Postao je teški a neizbežni spomenik na dvoru omiljenog i omrznutog pastorka.
Ne može se suditi o filmskom delu dok se ne vidi. Ali može o junaku koji je moguć jedino ovde. Kao osuđeni zločinac uživa zasluženi ugled među onima koje je stvorio. Film je bio obaveza prema zlom ocu isto takve familije i napravljen je u poslednji čas. Ne zna se koliko još tvorac može da traje.
Vojvoda je model za tragediju i filmsku dramu o evoluciji velikog zla ostvarenog kao put u nacionalnu slavu. Idealan je za horor i svaku varijantu strave i užasa koju je u stanju da proizvede i usred dana.
Njegova životna priča je skoro gotov scenario za crnu komediju sa smehom, pucanjem i orgijama, zarđalim kašikama i drugim posuđem, sumanutim govorima i strašnim raspletima.
Svedočenja iz zatvora kazuju da je vojvoda bio nesnosan, pre svega za druge robijaše, denuncijant i podlac koji je više puta dobijao batine od kolega (Šljivančanin) kojima je napakostio. U ćelijama nije bilo ambijenta za romansiranu melodramu. Tamo se videlo od kakve su gadne materije bili sastavljeni nacionalni junaci.
Od same filmske tvorbe i njene ekstremne bizarnosti, bila je nešto važnija priča o tome koji je glumac izabran za ulogu Šešelja. Nije bilo kastinga, Branislav Lečić je bio jedini izbor.
Po čaršiji se pričalo da je to sunovrat jedne glumačke karijere!
Ne bih se složio. Pretvaranje u Šešelja je vrhunac Lekinog uspona. Tek u koži vojvode mogao je da doživi uzlet u robijašku nacionalnu istoriju i pokuša da se oslobodi neotklonjive hipoteke seksualnog napasnika (videti iskaz Merime Isaković). U svetu zlikovaca sve je dopušteno. Ono što nije – zlikovac uzima sam.
Simbolički, u rastegnutoj koži vojvode, Lečić je mogao da vidi sebe kao viteza kome sude samo zato što nisu razumeli šta on sve sme.
U tome se jednačenje između vojvode i njegove filmske verzije ne završava. Leka je u ozbiljnim godinama i na pragu starosti. Nosi na licu debele naslage bele brade i telesinu koju su mu skrojili za životnu ulogu. Mogao bi da dođe u iskušenje da ne prekida Šešeljev život u sebi. To je ono što je postao.
Peščanik.net, 04.07.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Radikalski Bolivud - 04/07/2026
- Dreser robota - 26/06/2026
- Uvežbavanje opela - 19/06/2026
