Pitanje sreće

Kada se koliko-toliko prate snimci nastupa Predsednika Svega u Srbiji, ili stručno fenomena panproedrije, primećuje se da je on vrlo retko srećan: sa sportistima, posle pobeda, frustriran je, jer deluje smešno i suvišno – kao uostalom i svaki drugi političar; u međunarodnim susretima, čak i kada je reč o počastima i pohvalama, neprijatno mu je, jer je u pozadini uvek potcenjivanje, njegovo ponižavanje i pokornost; u domaćoj politici, uvek nakostrešen, jer zna koliko ga mrze, čak i ako je reč o manjini; kada izvodi svoje velike PR poteze, kao da sluti koliko mu se ljudi smeje. Nije nimalo čudno što mu se dešava da padne u nelagodne trenutke samosažaljenja i samohvalisanja, koji su u javnosti nepodnošljivi. Ukratko, jedna autentična trauma i patnja koja ne može ostati neprimećena. Postavlja se pitanje kako oni koji su mu blizu i kojih je mnogo nisu ovaj problem pokušali da reše.

Pre svega, moraju se naći, opaziti i analizirati oni trenuci kada je srećan – ukoliko takvi uopšte postoje. Uporedila sam svoja opažanja sa opažanjem nekolicine koleginica i kolega sa sličnim poljem zanimanja, i došla do pouzdano potvrđenih trenutaka njegove sreće: prvo i najspontanije je popravljanje naočara. To je gest učitelja, profesora, mudraca koji bi želeo da bolje vidi i razume. Drugo, rasterećeno i istovremeno koncentrisano deluje kada ne mora da govori o nekom gorućem političkom problemu, nego objašnjava neko stanje, uzročnost i pozadinu. Razumevanje i razlaganje ga očito oslobađaju svih obaveza političkog ponašanja, i prenose ga u svet ideja i refleksije, gde se mnogo bolje snalazi. I treće, kao krunski dokaz, najsrećnije deluje kad svoje znanje i rezultate svojih razmišljanja može da objasni širokoj publici, na jednostavan i pristupačan način, pišući i crtajući po običnoj školskoj tabli. Biti učitelj, mislilac, intelektualac je dakle ono što ga čini srećnim.

Sećam se razgovora u krugu prijatelja pre nekoliko godina u Beogradu, kada nas je Borka Pavićević sve iznenadila izjavom da bi Predsednik Svega (panproedros) bio najsrećniji da je među nama, opozicionarima po definiciji, nekadašnjim disidentima a sada više disolventnima… i naravno, da istovremeno čvrsto bude na vlasti. To je neostvariva utopija, i zato čovek očigledno pati. Tek posle dosta vremena shvatila sam koliko je Borka bila u pravu, i mučilo me je to što pravog leka za traumu nema. I moj, i interes mnogih nije da se pomogne pojedincu, već da se pre svega pomogne onima koji trpe posledice njegovog lošeg raspoloženja: u pitanju je opšti interes celokupnog stanovništva, opozicije ne mnogo manje nego pristalica. A rešenje se nudilo, i još uvek se nudi, samo niko, ni oni koji bi zaista mogli pomoći, nisu na to pomislili. Razlozi za ovo ustezanje ili neprepoznavanje problema nejasni su: možda je upravo zato bolje predlagati akciju umesto prethodnog dogovaranja. Pri tome, rešenje je jednostavno.

Trenutak nikada nije bio kritičniji: sa jedne strane napad na uglednu novinarku, sa druge vrludanje i korupcija u vezi sa litijumskim rudnicima. Upravo to vodi pomenutome rešenju, a to je postizanje sreće za Predsednika Svega i posledično, njegova promena stava. Možete li zamisliti da se javno izvini novinarki i na školskoj tabli ispiše zašto je iskopavanje litijuma loše za prirodu i stanovnike Srbije? Srećan i zadovoljan čovek to može. A postoji i institucija koja bi relativno lako izvela postupak. To je SANU. Izborom za akademika ne bi se porušili kriterijumi SANU, a čovek bi dobio najveću počast koju sredovečni muškarac može doživeti u Srbiji. O tome sanjaju i opozicionari (zvanični) i članovi vladajuće partije, baš kao što su o tome sanjali u doba socijalizma i u doba Miloševića. Ništa ne može da iskoreni tu želju. Ponajviše o tome sanja Predsednik Svega. Pa zar je toliko teško napraviti gest, spasti mnoge, postići da država kolektivno odahne, smiriti podjednako sve političke grupe, obezbediti budućnost za čoveka u pitanju, kad jedanput poželi da se posveti isključivo onome što najviše voli? Ne zaboravite, akademici, usrećiti jednoga i istovremeno mnoge izuzetno je redak uspeh!

Peščanik.net, 12.08.2024.