Politički vodič za šeprtlje

Vučićeva knjiga o obojenim revolucijama imaće, čini se, dva dela. Jedan o tome kako zaustaviti ili pobediti obojenu revoluciju u svojoj zemlji; a drugi – kako podstaći i organizovati obojenu revoluciju u nekoj drugoj zemlji, recimo u Moldaviji. Samo što knjiga neće biti hit, ni blizu. Jer, u oba slučaja Vučić se pokazuje kao šeprtlja, kao nesposobni spletkar amater koga javno raskrinkavaju zvaničnici drugih država, recimo opet Moldavije.

Naziv knjige mogao bi biti – Vodič kroz obojene revolucije za šeprtlje. A podnaslov: Kako da pokušate da podignete ili sprečite obojenu revoluciju i da u tome ne uspete. Očekivali smo da će Vučić, dosledan sebi, odbaciti kao izmišljotine tvrdnje predsednice Moldavije da su iz kampova u Srbiji u Moldaviju stigli obučeni demonstranti da naprave nerede posle izbora i možda čak ospore rezultate. Nije se desilo, ništa od toga. Niti je Vučić demantovao, niti su u Moldaviji izbili neredi, barem ne još.

A Maia Sandu, predsednica Moldavije, i njena stranka opet su pobedili. Ne mogu se porediti Sandu i Vučić. A nema ni osnova da se porede, jer Sandu je predsednica a Vučić je ništa, to jest – uzurpator. Prava predsednica raspiše izbore čak i kada zna da strane države organizuju ljude u njenoj zemlji da je mimo procedura smene na silu. Izađe na te izbore i – pobedi. Uzurpator ne sme na izbore čak i kada dobro zna da nijedna država ne radi protiv njega.

Naprotiv, on zna da ima njihovu punu podršku, i da te države u stvari prave nerede u našoj zemlji tako što stoje iza njega, uzurpatora, a ne protiv njega. I ne samo što niko sa strane ne radi protiv njega i ne podiže obojenu revoluciju s namerom da ga zbaci s vlasti, nego još i ima kontrolu nad čitavim izbornim procesom i aparatom, te i dalje može da krade kao što je krao do sad. I to nije sve: on sam organizuje obojenu revoluciju protiv demonstranata, i izvodi ljude na ulicu da na silu uguši proteste.

I opet ne sme na izbore.

Jad i beda od uzurpatora, rekao bi čitalac. Ali, nažalost, nije tako. A nije tako ne zato što je Vučić vešt i sposoban, rekli smo već – on je nesposobni šeprtlja. Ali, takav-kakav je, kao da je nešto ipak uspeo. A zapravo nije uspeo ništa, nego mu višedecenijski sticaj nesrećnih okolnosti u Srbiji ide naruku. Da ilustrujemo to jednom pričom. Priča je iz Mirijeva, pričaju je roditelji đaka iz osnovne škole kojoj ministar prosvete već nedeljama na silu hoće da nametne direktora.

Dakle, priča se da roditelji pričaju – treba to proveriti, naravno, ali i sama priča je tako ilustrativna da je vredi prepričati – da im je nesrećni direktor sam rekao, zamolio ih, da budu uporni i da ne odustanu od zahteva da on ode iz škole. Od roditelja je tražio i da još oštrije protestuju, jer samo tako mogu ispuniti i svoju i njegovu želju da više ne bude direktor. Objasnio je i da ih moli da to urade jer on sam ne sme ministru da kaže da neće da bude direktor, iako mu je jasno da ga u školi niko neće.

Čitalac bi sad mogao da se gorko nasmeje i da zaključi da drugačije ne može ni biti kada šeprtlja i njegov šegrt vode državu, odnosno obrazovanje. Ali, čitalac greši. Ponašanje nevolj(e)nog direktora nije znak slabosti režima i njegovog skorog kraja. Naprotiv, taj direktor i slični njemu najveća su uzdanica režima i njegova poslednja linija odbrane. Lagao nas je Vučić kada je govorio o lojalistima i odvlačio nam pažnju od direktora.

Ne čuvaju ovaj režim ideološki ostrašćene pristalice spremne na sve iz puke lojalnosti Vučiću, njih je malo. Ne čuvaju ga ni proračunati klijenti, oni će lako promeniti stranu, ako im se to dozvoli. Ovaj režim čuvaju direktor i slični njemu. Jer, direktoru je sve jasno: i to da ga ljudi ne žele, i to da ne treba da bude tu gde se našao, i to da je ministar glup i da ga tera da radi nedolične stvari, i to da ceo poredak u obrazovanju i u državi stoji nakrivo i da bi najbolje bilo da se ne bude njegov deo kao što on to ipak jeste. A opet – sluša i izvršava naređenja i ne sme da se suprotstavi nadređenom, koliko god loše mislio o njemu.

E, to je snaga. Jer, šta sad vi da kažete direktoru. Da mu kažete da su i Vučić i ministar glupi i zli? Na to on kaže – znam. Da mu kažete, vidi na šta nam liče i zemlja i obrazovanje? On će i na to reći – znam. Da mu kažete, ljudi misle sve najgore i o Vučiću i o ministru koji te je ovde postavio? I na to on kaže – znam. Da mu kažete, nije ti ovde mesto, nisi ti za to da budeš direktor u našoj školi, idi negde drugde? On će se i s tim pomiriti bez opiranja, i reći znam. Samo što neće otići.

Pa što ne ideš, čoveče? Zato što se bojim. Bojim se ministra i Vučića – zaključiće direktor. E, ta kukavica je najveća snaga ovog režima. I zato Vučiću ništa ne smeta što je šeprtlja i nesposoban. Jer, pored toga što je šeprtlja i nesposoban, ipak je u stanju da održava sliku o sebi kao zloj osobi. Sliku dovoljno uverljivu da ga se ljudi poput direktora plaše. I džabe sad što Vučić ne ume ni da zaustavi ni da podstakne i organizuje obojenu revoluciju – u svetu direktora te nesposobnosti ne igraju nikakvu ulogu.

Samo strah radi kod direktora i Vučić na njemu i dalje čvrsto stoji. I s vremena na vreme izvodi „direktore“ na ulicu, da nas njima, kukavicama, plaši. A opet, nije mu to dovoljno da se usudi da raspiše izbore.

Nema koristi od toga da sad veličamo predsednicu Moldavije i da na njenom primeru pokazujemo šta je to odvažan, spretan i sposoban političar, jer u Srbiji nemamo posla s politikom: na stolu je goli (direktorski) strah. S razlogom Evropa danas slavi i čestita predsednici Moldavije izbornu pobedu. I dok slavi, ostaje nema na pokušaje iz Srbije da se ta predsednica (politički) uništi, a s njom i evropska, demokratska ideja u Moldaviji. Što onda zapravo dovodi u sumnju iskrenost evropskih čestitki. Što je opet njihov problem, a ne naš. Naš je problem – strah.

Peščanik.net, 30.09.2025.