Povodom 20 godina zagrebačke Izdavačke kuće (samo za dobre stripove) Fibra
To mi se dogodilo: ostario sam s Fibrom. I s fibrom, ako visoku temperaturu razumemo kao strast prema stripovima. Tako svoju Fibru/fibru objašnjava njen urednik Marko Šunjić. Dakle, ima tome dvadeset godina, da Fibra i ja starimo zajedno. Naravno, čitao sam i voleo stripove i ranije, pre tih dve decenije, a nije da sam i tada bio mlad. Samo što je onda, pre Fibre, ta ljubav za stripove počela da slabi: moja čitalačka interesovanja pomerala su žižu ka drugim, drugačijim (umalo da kažem: ozbiljnijim, i pogrešim) pričama. I gle, pojavila se Fibra, i vratila se fibra.
Da se odmah razumemo, ovo je – vidi to i čitalac – moja, dakle subjektivna priča. Neka mi oproste vatreni ljubitelji i bolji od mene poznavaoci stripa i crtanih romana, te stranog i domaćeg stripovskog izdavaštva, što im ulazim u zabran. Mada, nije mi prvi put, i ranije sam se mešao u njihove stvari: pisao sam o stripovima i čak ih objavljivao (i kada su drugi mahom dizali ruke od njih, u devedesetima, a i kasnije, kada su se stvari delimično, mislim ovde kod nas, u Srbiji, popravile, barem što se stripa tiče). Neka oni imaju svoje priče, ja pričam svoju.
Fibra je u toj svojoj prvoj godini od dosadašnjih dvadeset odmah zablistala… Iskusni čitalac očekuje da pohvala glasi: … zablistala izvanredno dobrim izborom stripova i samim njihovim brojem. Kao da se te 2006. desio veliki prasak nacrtanog i ispričanog kvaliteta. Mislim, jeste se dogodio, ali nije u tome stvar. Nešto drugo me je tada privuklo Fibri. I do danas to vidim kao najvažnije. Jer, bilo je kod nas (mislim na nas u Jugoslaviji) dobrih stripova i odličnih urednika – počnimo, recimo, od temeljnog Žike Bogdanovića – i pre Fibre, i to ne samo pre ratova iz devedesetih nego i posle njih.
Sjaj je došao odnekud drugde: Fibrini stripovi bili su izuzetno spremljeni za štampu, te izvanredno odštampani i uvezani, na odličnom papiru u tvrdom povezu. Tu, u radu na samom stripu, dogodio se kvantni skok. Tako pažljiv pristup stripu kod nas pre Fibre naprosto nije postojao. Možda će zazvučati kao svetogrđe što ću uporediti Fibru i ovdašnji Beli put, ali što se samog izbora stripova tiče, domaći (mislim, srpski) posleratni Beli put bi se mogao videti čak i kao Fibra pre Fibre. Urednik u Belom putu Boban Knežević znao je sve o stripu, kao i o sf-u uostalom.
Samo što on, kao i Beli put s njim, nisu bili spremni za kvantni skok koji je napravila Fibra (više o tome kasnije, posebno u belešci 3). Možemo sad da nagađamo da li su uopšte bili svesni koliko je mnogo bilo važno ono na čemu je Fibra od početka insistirala – stripovi moraju izgledati sjajno da bismo videli da su sjajni. Taj sjaj ne isijava samo iz crteža i priče, možda čak i ponajmanje stiže odatle. Sjaj generiše upravo ono što nam se čini kao sasvim sporedno i negde nebitno za strip sam po sebi. Biće da je Šunjić kod nas (opet Jugoslavija) to prvi shvatio, ili barem primenio, ako su i drugi već znali.
Da ponovim, imali smo u Srbiji, a mnogi su i dalje tu, odlične urednike i koncepcijski jasno profilisane izdavače stripova. Nasumice ću navesti Komiko, Besnu kobilu, Makondo… Imali smo i izdavače vične da dobro plasiraju komercijalni strip, poput Darkwooda (oni su umeli i da naprave strip kako treba, dobar je primer „Iz pakla“ Alana Moorea).1 Ali im je falilo ili pažnje da dobro spreme strip, ili volje da ga svaki put dobro sklope – da ga sklope dakle kao predmet sam po sebi, što znači kao knjigu – ili im je nedostajao kontinuitet, ili nisu bili dosledni.
Tako je ono što se događalo u svetu stripa od kraja osamdesetih i početka devedesetih, da bi se ustalilo na prelazu iz 20. veka u 21, ostalo bez odjeka kod nas. Do pred kraj osamdesetih, ta naša domaća strip scena još se i dobro držala, zapravo neočekivano dobro. Ali se s raspadom Jugoslavije, u ratovima, sve to srušilo. Da bi se počelo iznova jednom kada je sve prošlo (ako je prošlo, mislim na Srbiju). A početi ispočetka je u stvari značilo – tako se to ovde razumelo – vratiti se na nekada dobra, a sada nedovoljna prethodna (umalo ne rekoh, socijalistička) podešavanja.
A napolju se kvantni skok, u međuvremenu, dogodio. Ne razilaze se istoričari stripa previše kada treba da utvrde prelomnu tačku: sa Spiegelmanovim „Mausom“ strip je prešao u novu ravan i konačno se izjednačio s takozvanom ozbiljnom – preciznije bi bilo reći: kanonskom ili do tad kanonizovanom – književnošću. Ušao je u „prave“ knjižare, dobio svoj label – graphic novels, i započeo novi/drugi život. Može se to reći i ovako: Spiegelman je otvorio vrata akademije – što znači: visoke kulture – za strip.2 A pošto su ta vrata otvorena, strip je morao pristojno da se „obuče“.
Doslovno da se upristoji, a to opet znači – vrhunska priprema, kvalitetan papir, besprekorna štampa. Jeste, to je uglavnom američka priča o stripu. Ali i evropska. Samo je u Francuskoj (i Belgiji) bilo drugačije. Svuda drugde, pa i u Jugoslaviji, sve je ličilo na Ameriku – u Jugoslaviji još i ponajviše, što se lepo vidi, recimo, u uvodu Svetozara Tomića za knjigu „Poreklo i značaj stripa“ (1985). Ali i u Francuskoj je strip bio posebna, iako priznata, niša u koju su virili samo posvećenici. I to mahom krišom, pogotovo ako su se bavili „ozbiljnijim“ stvarima, a ne popularnom/petparačkom kulturom.
Jednom, kada se priznalo da je „Maus“ vredan kao bilo koja, recimo Joyceova knjiga, a jeste bio tako vredan, s drugačijim zanimanjem se osvrnulo na dotadašnju prošlost stripa, pogotovo nedavnu. Pa se videlo da je Alan Moore jedan od najboljih pripovedača u 20. i 21. veku. A da je to u stripu moguće – dakle to da se bude u svakom, pa i u književno-kanonskom smislu izvanredan pripovedač – ubrzo je potvrdio i Neil Gaiman. Da bi se onda videlo i da komercijalni strip zapravo nije samo tržišno nego je i intelektualno/kulturno/umetnički vredan.
I svi ti novi uvidi i novi pristupi stripu tražili su da se otelove, a to znači – čitalac sad već zna – bolja priprema, kvalitetniji papir, odlična štampa, šiveni povez i tvrde korice. Kao da radite sabrana dela Shakespearea. A zapravo, negde to zaista i radite. Naravno, i urednici kod nas (da se vratimo u Jugoslaviju) sve su to znali, ali su propustili da „otelove“. Niko nije trebalo da ih dodatno uverava u to da stripovi vrede (posvetili su im život), ali kao da im nije bilo stalo da to i fizički/materijalno pokažu. Kognitivnu prazninu – manjak svesti da novi status zahteva novi izgled – popunila je Fibra.
Je l’ ja to sad hoću da kažem da je jedini doprinos Fibre samo taj – nazovimo ga tako – materijalni, fizički? Ne, naravno. Urednički gledano, Fibra je besprekorna. Ali, u tom smislu, Fibra je imala na šta da se nasloni u domaćoj tradiciji stripa. Samo što je smešno potceniti i taj kod nas inače prezreni puki fizički vid knjige, to jest stripa. Ko čita strip, a ne prelazi dlanom preko svake nove strane da jagodicama oseti nanose boje – ne čita strip. To hoću da kažem. I nešto više od toga – živimo u kulturi u kojoj se intelektualni/kulturni/umetnički status demonstrira/potvrđuje fizičkim izgledom.3
Ko čita strip, a ne smeta mu kada tekst prelazi linije oblačića ili je sitan da je nečitljiv, kada se boje razlivaju i mute crtež, kako je onomad izgledalo prvo izdanje „Inkala“ u Srbiji (Vista, 1986), a na njemu je radio jedan od najboljih ondašnjih urednika Momčilo Rajin – ne čita strip.4 Ko čita strip, a ne smetaju mu „nagnute“ table na strani, koje bi inače morale biti stabilne i pod pravim uglom – ne čita strip. Samo ga prelistava. Fibra nas je naučila da ponovo čitamo stripove, s poštovanjem. Jeste, odigrala je i igra prosvetiteljsku ulogu, i to ne samo za čitaoce stripa.
(Uostalom, ne moram ja da pričam o tome i provociram čitaoca kada skrećem pažnju na takve stvari, ako ga nisu uznemirile moje primedbe o prelistavanju i čitanju i oterale iz teksta, neka samo baci pogled na „Neznalice“ Étiennea Davodeaua [Fibra, 2014] i odmah će razumeti o čemu govorim.)
Neka mi ne zamere ljudi iz Čarobne knjige što ću reći da mi se čini da su naglo podigli kvalitet i izbora i izgleda svojih stripova pod uticajem Fibre. A onda je odlični Stevan Subić na sve to dodao svoj umetnički/stripovski kvalitet: njegovi Batmani u Čarobnoj knjizi možda ne bi tako dobro izgledali da tu već nije bila Fibra. Mislim i da divni Stalker i Najkula insistiraju na visokom kvalitetu svojih stripova (visokom u svakom smislu) pod makar delimičnim uticajem Fibre (i, naravno, štamparije Publikum koja je bila u stanju da izađe u susret njihovim zahtevima).
Ako sam u pravu, onda se potvrđuje ono što i inače važi – kada radite dobro, recimo, kao Fibra, to nije dobro samo za vas, nego se preliva i na druge: fibra postaje zarazna.
Hoću da kažem, od kad znate za sebe, volite stripove i uživate u njima. A onda dođete u srednje godine, i počnete da sumnjate. Pogledate na šta liči ono što ste do tad sačuvali i shvatite da uglavnom – u fizičkom smislu – ne liči ni na šta. Krenete da listate, počnu da ispadaju listovi, i pomislite, pa možda u stvari to i nije bilo vredno čuvanja a ni vremena potrošenog na čitanje. Možda zaista stripove treba čitati iz puke zabave i onda ih baciti, izuzev ako niste kolekcionar ili arhivar. A to je zapravo posredno priznanje da stripovi nemaju i ne mogu ni imati trajnu vrednost.
A vi ste, da ponovim, u srednjim godinama, i ne biste više da gubite vreme na prolazne stvari. Samo najbolje za sebe na pragu starosti, tako razmišljate. I već ste spremni da kažete zbogom stripovima, pomišljate, stižu neka nova deca, pa neka gube vreme kao što sam ga ja gubio na čitanje tog petparačkog smeća. I onda se pojavi Fibra i zablista. I taj sjaj vam promeni perspektivu i spremni ste da radosno priznate/oprostite sebi – dobro je, nisam gubio vreme, sve je to bilo vredno truda, čitanja, pažnje, vremena i ljubavi.
I starost, s Fibrom, i s obnovljenom fibrom, dobije nove boje.
Dobro, je l to zaista sve što se ima reći o Fibri? Ne, nipošto. Evo, na primer, svojih dvadeset godina Fibra je odlučila da obeleži ponovnim objavljivanjem svojih dvadeset crtanih hitova, u još bogatijem i lepšem izdanju (ovo nije uzgredna napomena, nego baš tačno odgovara onome što ovde govorim). I mi se sad možemo pitati, pa dobro – kakav je to izbor? Jer, ja bih recimo umesto Lepageovog „Jednog proljeća u Černobilu“ uvek stavio njegovog „Muchacha“. A Lavričeve „Bosanske basne“ ostavio bih nekom srpskom izdavaču, pogotovo sad posle sahrane s počastima.
Čudom se čudim što nije bilo mesta za Alana Moorea u tih dvadeset, pogotovo što je ravno uredničkom ludilu (i prevodilačkom, hvala Darku Macanu) objaviti njegovu trotomnu „Prometeju“, kao što je to Fibra uradila. Žao mi je i što se tu nije pojavio neki Batman, jer Fibra nije samo nezavisni, autorski, umetnički (šta god to bilo) strip; uopšte nije samo to. Zapravo je divno što dosledno tretira komercijalni strip kao jednako vredan autorskom, nezavisnom ili umetničkom stripu, jer on to po svemu jeste.5
Samo ako ih vidite kao jednako vredne, usudićete se da objavite spektakularnog „Hitmana“ Gartha Ennisa (Fibra, 2014) na isti način kao što ćete kasnije uraditi i njegovog – daleko ambicioznijeg i odmah kanonizovanog – „Propovjednika“ (Fibra, 2017). Konačno, meni se ne bi dogodilo da mi van izabranih naslova ispadnu baš sva tri „Melvile“ Romaina Renarda: barem jedan bi ostao među prvih dvadeset. Ali, moguće je da Šunjić vidi svoj izbor drugačije, to jest da računa da nešto ostavi i za zlatnih 40, kada prođu još dve decenije.
***
E sad, dragi moj čitatelju iz Srbije, ti ne možeš a da se ne pitaš, kao što ni ja ne mogu, pa kakve to veze ima s Vučićem i mogućim/nemogućim izborima u Srbiji. Baš nikakve. Izuzev u onoj meri u kojoj možemo da vidimo da pristojan život postoji i da ide dalje mimo Srbije, i da čak i u našoj neposrednoj blizini može biti barem približno normalan, ako ne baš i sasvim lep, kao u Fibri. A da smo mi ovde sve više nenormalni ilustruje i jedan gotovo pa nebitan detalj o Fibri u Srbiji.
Dakle, evo da dodamo i Vučića: pre par godina, domaći izdavači rešili da se zaštite od Fibre. Kao, Fibra im otima kupce/čitaoce i novac, i to na njihovom, srpskom dakle, tržištu. Par godina kasnije, isti ti izdavači, posle praktične zabrane Fibre u Srbiji, imaju manje naslova i reklo bi se da lošije posluju nego što su poslovali dok je Fibra bila tu. Nije to bila neočekivana reakcija na Fibru niti su njene posledice iznenađujuće. Samo što im novac nije uzimala Fibra. Pogodite ko ih je pljačkao.
Sve to samo ilustruje da u nenormalnim okolnostima, ako se na njih naviknete (a često u toj borbi da preživite ne možete a da se ne naviknete) ne vidite, jer naprosto više ne umete da gledate, šta je za vas loše… a šta bez ostatka i ograde dobro: kao Fibra.
Peščanik.net, 08.09.2026.
________________
- Ko hoće da proveri o kakvom je kvantnom skoku ovde reč, neka samo uporedi Darkwoodovo i Fibrino izdanje Moorevog „From hell“ sa prvobitno štampanim tablama tog stripa na nešto tamnijem papiru magazina „Taboo“. Reč je tu o po svemu vrhunskoj crtanoj književnosti, ali se u „Taboou“ to – neka mi oprosti čitalac ovu jeres – samo naslućuje; kada uzmete naša dva domaća izdanja, to jasno vidite. I možda još očigledniji, a domaćem čitaocu svakako bliži primer: uporedite priče Dilana Doga u originalnim sveskama i onda u luksuzno urađenim knjigama, poput sada već legendarnih „Majki i očeva“ Veselog četvrtka, iz 2017. Jeste, to hoću da kažem – to nisu iste priče, iako je što se sadržaja tiče – sve isto.
- Sada spekulišem, ne mogu to dokazati, ali rekao bih da taj spoj akademije i stripa dobro ilustruje uspeh „Fun home – obiteljske tragikomedije“ Alison Bechdel (izvorno objavljen 2006, kod Fibre 2015): barem pola uspeha tog stripa leži u stalnim autorkinim referencama na Proustovo „izgubljeno vreme“.
- Morao bih to da elaboriram, a ispalo bi preopširno za ovaj tekst ako bih to uradio, pa zato samo kratko ovde dole u belešci, barem kao smernica za drugi, novi tekst, iako mislim da je važnije od svega što sam rekao gore: na ono što nazivam Fibrinim kvantnim skokom u stvari treba gledati kao na početak kanonizacije stripa kod nas (mislim, svuda kod „nas“). Fibra nam očigledno sistematično izlaže i nudi – nazovimo ga tako – svetski kanon stripa. Ali, biće da je od toga važnije što paralelno kanonizuje domaće (ovde treba reći: jugoslovensko) stripovsko stvaralaštvo („Grička vještica“, „Cat Claw“, „Vam“…). To gledamo od 2006. naovamo. Zato je Fibra drugačija od drugih, takođe odličnih domaćih izdavačkih kuća za stripove. Šunjić očito ima volju, znanje i hrabrost da se upusti u taj veliki kulturni posao: da prikupi, sredi, sistematizuje i vrednuje, dakle – da napravi kanon domaćeg stripa. U tom smislu, on radi ili dovršava posao koji je jednom davno započeo Žika Bogdanović.
Naravno, ima to i svoje ružno naličje. Nekada jeftina, svima pristupačna, masovna zabava postala je nedostupna za mnoge i svela se na uzak krug dobrostojećih i upućenih. Tiraži takozvanih albuma retko kad idu preko tek nekoliko stotina primeraka. Ali, isto važi i za nekada popularne „meke“ jeftine formate, štampane u nekoliko desetina hiljada primeraka – i oni sada ne mogu da računaju da će prebaciti preko hiljadu i uglavnom ostaju na pola od tog nekada podrazumevanog minimalnog tiraža. - Ruku na srce, ni prvo izdanje „Inkala“ u Britaniji iz 1988 (Titan Books), nije se proslavilo u tehničkom smislu, a opet, jeste u uredničkom, jer taj prevod, to jest crtež nije bio cenzurisan kao drugde.
- Uporedite, na primer, američkog izvanrednog „Lazarusa“ Rucke i Larka (Fibra, 2023) s evropskim takođe odličnim „Islanderom“ Fereyija i Rougea (Fibra 2026), i videćete na šta mislim.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Stariti s Fibrom - 08/09/2026
- Jekyll i Hyde - 04/09/2026
- Komandant Mark i vukovi sa Ontarija - 01/09/2026
