Poslanička posla

Što bi rekli masoni, parafrazirajući Cicerona: zakoni nas čine slobodnim. Otkud onda tolike kritike novog zakona o radu? I zašto kritičari previđaju jednu veliku populaciju kojoj ovaj zakon nikako nije naudio?

Sveže usvojeni zakon o radu, kao i svaki zakon, nekome je brat, nekome rat. Brat je svakako političarima, naročito onim iz vladajućih stranaka, jer ni na koji način ne umanjuje njihovo ljudsko pravo na rad. Naprotiv, njihovo pravo na rad je hipertrofirano, dok je naše atrofiralo do zakržljalosti.

Ako ste političar, pa još ako ste se potrudili da budete u nekoj vladajućoj stranci, vi svoje pravo na rad možete ostvarivati gde god i koliko god hoćete. Možete, na primer, biti i poslanik u republičkom, ali istovremeno i odbornik u lokalnom parlamentu, pa i direktor jednog ili više javnih preduzeća ili neke državne ustanove, a ako ste zainteresovani i za akademsku karijeru možete imati i profesuru na privatnom ili državnom fakultetu, a imaćete i mesto u bar nekoliko upravnih, nadzornih ili kakvih već odbora, komisija, skupština… Sve u svemu, možete da si pribavite ne samo dvanaest istovremenih plaćenih radnih mesta, nego čak i dvanaest ”fotelja” kako uobičajeno tepamo funkcijama koje vam daju moć.

Dobro, ni mnogo uređenije parlamentarne demokratije nemaju zakone koji zabranjuju da budete izabrani na dve funkcije. I dešava se da budete izabrani. Ali se, za razliku od naše još neuređene parlamentarne demokratije, podrazumeva (i javnost to očekuje) da ćete se u tom slučaju odreći jedne funkcije. Za gradonačelnika Londona se, na primer, iako mu to zakon nije nalagao, podrazumevalo da će se odreći mesta u parlamentu kada je postao gradonačelnik, baš kao što se podrazumeva da će dati ostavku na mesto gradonačelnika ako želi da se vrati u parlament.

Zašto u Britaniji nije, a kod nas jeste normalno da se gomilaju funkcije? (Doduše, nije ni kod nas normalno, samo mi imamo običaj da za pojave koje su uobičajene, pa makar bile i nezakonite, kažemo da su normalna stvar. Na pr. normalno je da kraduckate, da se učlanite u stranku samo da biste dobili posao, da budete osioni kad ste na vlasti…)

Prvo, zato što je svakom normalnom jasno da jedan čovek ne može valjano da obavlja dva zahtevna posla u isto vreme (što je svojim primerom lepo pokazao i premijer kada se, još kao vicepremijer, odrekao ministarskog mesta, ali se, valjda nezadovoljan što niko, a naročito ne tadašnji premijer Dačić, ne sledi njegov primer, predomislio i prihvatio svih drugih poslova) i drugo – zato što se svaki normalan javni službenik pribojava da će ga mediji oštro kritikovati zbog višestrukih funkcija koje potencijalno vode u sukob interesa i zloupotrebu položaja.

Ali, kako kaže poslovica: ono što priliči Jupiteru, ne priliči volu, odnosno, u našem slučaju: ono što priliči volu… ne priliči uređenim zemljama. Niti se naši političari (a vi mislili da ću da napišem: volovi) plaše kritike medija niti misle da ne mogu istovremeno da obavljaju više odgovornih i zahtevnih (makar samo vremenski zahtevnih) funkcija.

A pošto od njih ne možemo očekivati da se normalno ponašaju, možda da pokušamo bar mi da budemo normalni i postavimo normalno pitanje: ako preduzeće na čijem su čelu može i bez njih dok su oni zauzeti poslaničkim obavezama, zar to ne znači da onda tom preduzeću nisu ni potrebni? Ili – ako parlament može i bez njih dok su zauzeti vođenjem javnog preduzeća, zar to ne znači da nisu ni potrebni u parlamentu?

Osim toga, ali i najvažnije – abdiciranje sa jedne ili više funkcija bi stvorilo upražnjena radna mesta i samim tim omogućilo nova zapošljavanja, pa makar i po partijskoj liniji, čime bi se trenutno dokazalo da je ovaj zakon o radu već na početku ispunio obećanu svrhu – povećao zapošljavanje.

Ali, bolje da ućutim, da im ne dajem ideje.

Peščanik.net, 21.07.2014.