Kad otvorite prozor u centru Praga prvo što čujete je kotrljanje kofera po pločnicima. Češka prestonica je prošle godine imala osam miliona turista. I dok tabanaju po Praškom zamku ili veselo žamore u krcatim barovima u Starom gradu mnogi od njih su nesvesni nedavne pobede desničarskih stranaka i verovatno misle da su u jednoj običnoj evropskoj zemlji. I da znate da su u pravu, mada neki analitičari tvrde da se istočna Evropa vraća na fabrička podešavanja: posle Mađarske, Poljske i Slovačke evo i Češke.
Prava istina je zanimljivija – i mučnija. Pre trideset šest godina, u vreme plišane revolucije u jesen 1989, građani Praga su me ubeđivali da samo žele da njihova zemlja bude „normalna“. Mislili su na Zapadnu Nemačku, Francusku, Britaniju, Španiju ili Italiju. I evo, Češka to sada jeste. Samo se sadržaj normalnosti u međuvremenu promenio. U ono vreme, preovlađujuća zapadna normalnost bila je liberalna, internacionalistička, proevropska; sada je antiliberalna, nacionalistička i evroskeptična.
Tokom predizborne kampanje, aktuelni češki premijer Petr Fijala pokušao je da mobiliše birače pitanjem: „Da li želite da idemo na istok ili zapad?“ Ali šta to danas znači, kada su „zapad“ američki predsednik Donald Tramp, italijanska premijerka Đorđa Meloni, da ne pominjem Reform UK Najdžela Faraža, Alternativu za Nemačku i francusko Nacionalno okupljanje – sve na vrhu omiljenih opcija u ispitivanjima javnog mnjenja?
Verovatni sledeći češki premijer je Andrej Babiš, lider stranke Ano (Da) koja je pobedila na izborima, milijarder biznismen koji je svoje ogromno bogatstvo uložio u zapaženu političku karijeru. Već je bio premijer od 2017. do 2021. Zbog mogućnosti sudskih progona zbog navodno koruptivnih poslova, on ne nastupa kao čovek dubokih uverenja već kao preduzetnik populista koji ugađa većini. Da li vas to podseća na nekoga? Možda na Silvija Berluskonija? Ili Trampa.
Manje stranke koje su njegovi verovatni koalicioni partneri su ekstremnije od njegove. To su krajnje desničarska Stranka slobode i direktne demokratije, koju predvodi češki nacionalista delimično japanskog porekla, Tomio Okamura, i stranka ekscentričnog naziva Motoristi za sebe. Motoristi su za ministra spoljnih poslova predložili bivšeg vozača trkačkih automobila Filipa Tureka sa vrlo neprijatnim dosijeom, uključujući i nacističke pozdrave na javnom mestu.
To jeste strašno, ali predsednik Petr Pavel ima ustavno ovlašćenje da blokira Turekovu nominaciju. I koliko je to sve uopšte nenormalno kada je danas oličenje normalnosti Pit Hegset, američki ministar odbrane, koji stotinama američkih generala deli lekcije o značaju sklekova i brijanja brade?
Francuska je istorijski poznata po nadmenom odnosu prema istočnoj Evropi, što sam jednom nazvao unutarevropskim orijentalizmom. Ali, čak i sa tipovima poput Okamure i Tureka, češka politika je uzor demokratske stabilnosti u poređenju sa francuskom politikom danas. Babiš izgleda kao ozbiljan lider u poređenju sa farsičnim likovima kao što je bivša britanska premijerka Liz Tras.
Ako se još malo udubimo, naći ćemo dodatne dokaze za ovu tezu. Zahvaljujući izuzetnom ekonomskom rastu češki BDP je po paritetu kupovne moći na 14. mestu u EU, ispred Španije i Portugalije. Češka ima najmanji udeo stanovništva u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti u EU i jednu od najnižih stopa nezaposlenosti. Po drugim indikatorima, kao što je visoko obrazovanje, stoji nešto lošije.
Zahvaljujući nasleđu dva velika predsednika, Tomaša Masarika, osnivača Čehoslovačke posle Prvog svetskog rata, i Vaclava Havela, osnivača Češke Republike posle Hladnog rata, ova zemlja ima prilično solidne demokratske pluralističke institucije. Tu su senat koji nadolazeći populisti neće kontrolisati, nezavisni ustavni sud i državni revizor, kao i još uvek široko poštovani javni televizijski i radio servis. Institucije će biti na udaru populista na vlasti, ali braniće ih aktivno civilno društvo i predsednik države. Bilo bi divno da je tako u Americi.
Naravno, tu je važna istorija. Zemlje istočne Evrope još uvek imaju neke značajne sličnosti koje potiču iz 40 godina sovjetske dominacije i komunističke vladavine do 1989. Ali sve je važnije nasleđe pretkomunističke istorije i carstava pre 1914. Uzmimo na primer stavove prema ratu u Ukrajini. Generalno se misli da istočna Evropa više podržava Ukrajinu od zapadne Evrope i da je neprijateljskije nastrojena prema Rusiji. Zapravo takav stav preovlađuje među stanovnicima severoistočne Evrope poput Poljske i baltičkih država, kao i kod drugih severnih Evropljana, poput Finaca i Šveđana, koji imaju loša iskustva sa ruskim imperijalizmom.
Nasuprot tome, zemlje jugoistočne Evrope poput Bugarske i Srbije, sa svojim nasleđem pravoslavnog hrišćanstva i osmanske vladavine, sklone su blažem odnosu prema Rusiji i manjoj podršci Ukrajini. U tom smislu, one imaju više zajedničkog sa drugim južnoevropskim zemljama poput Grčke nego sa jednom Estonijom ili Danskom.
Naravno da je zaokret Češke udesno uznemirujući, naročito u Ukrajini. Zahvaljujući inicijativi predsednika Pavela, bivšeg NATO generala, Češka je koordinisala nabavku municije za ukrajinsko naoružanje u ime cele Evrope. Prošle godine je poslala 1,5 miliona artiljerijskih projektila u Kijev, a planira da isporuči 1,8 miliona do kraja 2025. To je ubedljivo najveći deo ukupnih evropskih zaliha municije isporučenih Ukrajini. Babiš kaže da to sada treba da preuzme neko drugi.
U širem smislu, verovatna nova češka vlada će doprineti jačanju antiliberalnog, populističkog i nacionalističkog trenda širom Evrope i onih struja u Briselu koje se protive zelenom dilu EU, paktu o migracijama i azilu i daljim procesima evropskih integracija. Suvozač Motorista je veteran evroskepticizma Vaclav Klaus. I Ano i Motoristi pripadaju grupi Patriote za Evropu, zajedno sa austrijskom Slobodarskom partijom, španskim Voksom, Fidesom Viktora Orbana i Nacionalnim okupljanjem Marin le Pen.
Tako da treba odustati od regionalnih uopštavanja. Svaka evropska zemlja ima neke specifične karakteristike i neke jake zajedničke crte. Pravi izazov je kako prevazići retrogradnu novu normalnost i postići novu novu normalnost, koja će svakako biti drugačija od one iz 1990-ih i 2000-ih. Poruka koju treba da ponesemo iz slavnog grada Masarika i Havela u našim intelektualnim koferima na točkiće glasi da mi, ljudi širom Evrope i celog zapadnog demokratskog sveta, imamo zajedničke probleme za koje treba da tražimo zajednička rešenja.
The Guardian, 20.10.2025.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 29.10.2025.
Srodni link: Sofija Kordić – Motoristi na čelu mračne strane u Češkoj
POPULIZAM