Na današnji dan pre tri godine, Liz Truss se uselila u Dauning strit 10, čvrsto rešena da na kuli obližnjeg ministarstva finansija razvije zastavu obnovljenog tačerskog radikalizma. Za samo nekoliko dana, njeni veliki planovi su propali kao zastava Konfederacije posle Getisburga – ostala je samo pocepana krpa i miris poraza. Danas, u mandatu nove vlade, vazduh je ponovo težak od mirisa dolazeće fiskalne oluje – uprkos spremnosti aktuelne ministarke finansija da se povinuje tradicionalističkim dekretima svog ministarstva. Kada poslovni model zemlje počne da se raspada, tenzije u odnosima između biranih političara i glavešina u Ministarstvu finansija javlja se prepoznatljiv pozadinski šum.
Mada obnovljene strepnje povodom finansijskog stanja britanske države nisu ni izbliza tako akutne kao napadi besa velikih investitora koji su srušili Liz Truss pre tri godine, sličnosti su evidentne. U danima koji su prethodili imenovanju Liz Truss i njenoj zloglasnoj najavi mini-budžeta, tržište američkih državnih obveznica, koje je tada bilo vredno 24 hiljade miliona dolara (a danas 29), čiji predatorski nagoni odlučuju hoće li globalni kapitalizam disati punim plućima ili će se boriti za vazduh, već se nalazilo u fazi koju je jedan finansijski analitičar opisao kao „vrtlog nestabilnosti“, u stanju kakvo nije viđeno od globalnog sloma 2008. ili prvih dana pandemije. Ne samo da je prinos na referentne desetogodišnje obveznice naglo skočio, nego su mnogi investitori izgubili interesovanje i odustali od kupovine novog američkog duga.
Na drugoj strani Atlantika situacija nije bila ništa bolja. Nekoliko dana pre fiskalne implozije u Velikoj Britaniji, Evropski savet za sistemske rizike izdao je svoje prvo opšte upozorenje. Ovo telo osnovano od strane EU posle krize 2008-09. praktično je potvrdilo da su evropska finansijska tržišta usisana u vrtlog nestabilnosti koji se formirao u Americi. Evropa se teturala. Dobavljači električne energije nalazili su se pred bankrotom, moćna nemačka proizvodna industrija najavila je zatvaranje pogona zbog nedovoljnih količina prirodnog gasa, a javni i privatni dugovi su vrtoglavo rasli.
Usred tog vrtloga, Liz Truss i njen ministar finansija, Kwasi Kwarteng, pokušali su da izvedu pseudo-tačerski udar. Centralni element plana bio je paket velikih, budžetom nepokrivenih poreskih olakšica za najbogatije, zaslađen prezrivo intoniranim pozivima prekarijatu da počne više da radi – ne bi li se jednog dana kvalifikovao za taj bolji tretman. Ali ono što im je došlo glave nije bila otvorena objava klasnog rata upakovana u reganovsku retoriku. S obzirom na paniku koja je već vladala na obe strane Atlantika, bilo je izvesno da će njihov redukovani budžet izazvati skok kamatnih stopa. U tom kontekstu kobna greška Liz Truss bilo je nepoštovanje prihvaćenog bontona unutar establišmenta: otpustila je vrhovnog mandarina iz Ministarstva finansija, istovremeno pokazujući neverovatnu poniznost pred Centralnom bankom. Posledično, kada su troškovi zaduživanja države očekivano porasli, osramoćeni zvaničnici u Ministarstvu finansija i Centralnoj banci odlučili su da malo sačekaju s intervencijom – bilo je to sračunato odlaganje da bi se očitala lekcija svim političarima na obe strane Atlantika, a posebno reformistima Nigela Faragea, revitalizovanim Zelenima i novoj socijalističkoj partiji koju prave Jeremy Corbyn i Zarah Sultana.
Danas se Liz Truss na teret stavljaju strategija ekonomskog rasta prelivanjem naniže, koja nikada nije proradila, i tužan propust da uoči stanje finansijske panike koja je zavladala i pre nego što je dobila mandat. U njenoj odbrani, da su udar orkestrirali Ministarstvo finansija i Centralna banka, ima istine. Ali onda se nameće pitanje: ako je njen plan bio zasnovan na doktrini koju je propovedala Margaret Thatcher, zašto iste institucije nikada nisu izvele udar protiv njene prethodnice, dok su nju odmah sklonile? Neuverljivo objašnjenje glasi da su Ministarstvo finansija i Centralna banka od onog vremena prešli na stranu socijalista, da su se „osvestili“ i tako dalje. Jednostavnija istina glasi da Liz Truss jednostavno nije Margaret Thatcher.
Margaret Thatcher je dobro razumela prljavu tajnu ekonomije prelivanja naniže: samo neznatan deo poreskih olakšica pronalazi put do novih produktivnih ulaganja. Kada se kupovna moć masa istopi, veliki biznis će nezarađene prilive usmeriti ne u fabrike i inovacije, već na otkup sopstvenih deonica da bi im podigao cenu i tako uvećao bonuse za direktore, ili će se okrenuti spekulacijama na finansijskim tržištima i tržištima nekretnina. Postoji samo jedna sila koja može sprečiti da zauvek ne završimo u tom začaranom krugu: država. Margaret Thatcher je iskoristila moć države da zver finansijalizacije nahrani javnim dobrima.
Rast ostvaren u njeno vreme nije rezultat organskih ulaganja, već rasprodaje javnog kapitala. Zajedničko društveno bogatstvo – javni stambeni fond i komunalne usluge (gas, struja, voda) – predato je finansijskim tržištima po sniženim cenama. Umesto trijumfa teorije slobodnog tržišta, usledile su masovne likvidacije i prenos javne imovine u vlasništvo finansijskih mogula.
Ujedinjeno Kraljevstvo od tada posluje po modelu koji je uvela Margaret Thatcher. Čak su i vlade Blaira i Browna, koje su poreske prihode iz Sitija koristile za finansiranje javnih usluga, pre svega zdravstva – doprinele daljoj eroziji produktivnosti kapitala u Ujedinjenom Kraljevstvu. Laburisti ne samo da nisu poništili tačersku finansijalizaciju, nego su je i ubrzali ukidanjem preostalih regulatornih ograničenja u oblasti finansija i ubrizgavanjem dobiti od deregulacije javnih usluga (uglavnom kroz takozvane privatno-javne inicijative) u mašineriju za recikliranje novca u Sitiju.
Pod teretom sopstvene oholosti, začarani krug finansijalizacije srušio se 2008. godine. Centralna banka Engleske je bez oklevanja udružila snage s Ministarstvom finansija da pomogne Sitiju. Taj sjajni primer socijalizma za bogate George Osborne je dopunio merama štednje koje su uništile agregatnu tražnju i poslednju šansu za ulaganje u proizvodne kapacitete, dok je Centralna banka Engleske nastavljala da štampa novac za potrebe novonastale asetokratije (iznenadni milioneri, britanski penzioneri vlasnici nekretnina).
Ne smemo se više zavaravati: danas vidimo da je rast tvrdoglavo imun na kretanje poreskih stopa – bilo naviše ili naniže – za one koji najviše zarađuju. Kao što je pokazao Paul Krugman, ni Reaganovo smanjenje ni Clintonovo povećanje poreza nisu uticali na kretanje dohotka u Americi na značajniji način. Kasnije je James K. Galbraith pokazao kako je elaborirana fantazija o ekonomiji prelivanja naniže pripremila teren za Donalda Trumpa. Učinak po radniku u Britaniji zaostaje za onim u Nemačkoj za isti postotak kao i 1979.
U tome je tragedija Liz Truss: pokušala je da bude Margaret Thatcher u trenutku kada je britanskoj državi ponestalo porodičnog srebra koje će dati zalagaoničarima da bi nahranila asetokratiju proizvedenu revolucijom Margaret Thatcher. Bez pristupa javnoj imovini koju će ubrizgati u finansijski sektor, uz Centralnu banku previše uplašenu inflacijom da bi odobrila štampanje još novca za revitalizaciju procesa finansijalizacije, Truss se našla pred nemogućim zadatkom.
Paradoksalno, i Rachel Reeves, sadašnju ministarku finansija, koja obećava da će biti sušta suprotnost onome što su nudili Truss i Kwarteng i spremna je na sve da bi se dodvorila glavešinama iz Ministarstva finansija i Centralne banke – proganja ista sablast: nemoć da se stane na put asetokratiji. Zato je osuđena na veliki neuspeh u beznadežnom pokušaju da nahrani zver, mada više nema javnih dobara preostalih za rasprodaju. I sve to se događa tokom još jednog perioda globalne finansijske teskobe, ovog puta izazvane pitanjima solventnosti zapada u celini.
Rezultat je neverovatan: uprkos tome što je Britanija i dalje bogata zemlja – imuna na krizu solventnosti u grčkom stilu ili intervencije MMF-a – njene političke elite i dalje hrane asetokratiju koju su proizvele. To garantuje da će država ostati zarobljena u ravnoteži niskih ulaganja, niskih plata, niske produktivnosti i niskih očekivanja. Posle četiri decenije pozlaćene stagnacije nagomilalo se kolektivno nezadovoljstvo – frustracija kojoj je teško dati oduška jer većina onih koje muči ne vidi njen uzrok.
U takvoj ravnoteži beznađa, uz Laburističku stranku koja se ne usuđuje ni da ukori, a kamoli da demontira asetokratiju, događa se neizbežno. Prateći putanju uspona demagoga u Evropi tridesetih godina prošlog veka, vešti populisti jašu na talasu nezadovoljstva i usmeravaju ga na migrante, muslimane, „druge“ – na sve one koje možemo okriviti za neuspehe naše vladajuće klase. Nigel Farage, možda najuspešniji britanski političar posle Churchilla i Attleeja, zarobio je naciju uglavnom bespredmetnim raspravama o čamcima na Lamanšu i hotelima za azilante. Tako je zamaglio jedino važno pitanje koje preostaje: kako likvidirati asetokratiju koja rasipa britansko kolektivno bogatstvo i primorava stanovnike jedne bogate zemlje da žive u siromaštvu, izjedeni očajem.
Kakvi su izgledi da Farageova reformska stranka bude ta koja će ukrotiti asetokratiju? U poređenju s njegovim obećanjima bez pokrića i ulizičkim odnosom prema Sitiju, plan koji su ponudili Truss i Kwarteng izgleda kao uzoran primer fiskalne čestitosti i integriteta u odnosu na centre finansijske moći. Nedavno je na konferenciji stranke Farage dobio priliku da izloži svoj plan rasta za Veliku Britaniju. U inače zapaljivom govoru, punom primedbi na račun Centralne banke, Ministarstva finansija i politike nulte emisije, o planovima za borbu protiv stagnacije britanske ekonomije nije rekao ništa. Drugim rečima, pitanje na koje je njegova reforma odgovor, nije samo okrutno – nego i irelevantno.
Kuda nas sve to vodi? Šta je sa progresivnim političkim krilom koje pokazuje znake oporavka, kao što potvrđuju uspon Zacka Polanskog na čelo Zelenih i nesigurni prvi koraci u izgradnji nove socijalističke stranke koju prave Jeremy Corbyn i Zarah Sultana? Rano je govoriti o tome, ali da bi nešto postigli prvo će morati da pronađu zajednički jezik – što na onoj strani političkog spektra na kojoj ja stojim nije lako. Takođe, moraju pokušati da steknu popularnost, dok istovremeno odbacuju populizam – što po mojoj definiciji znači obraćati se svakom glasaču, obećavati sve svima.
To znači da glasačima moraju objasniti da nema besplatnog društvenog i ekološkog napretka – da će neki ljudi, oni za koje je sistem asetokratije bio poklon s neba, izgubiti privilegije. Zapravo, moraju se suočiti s dva zastrašujuća pitanja: kako će nova progresivna vlada izvesti kontrolisano i brzo obaranje vrednosti imovine (uključujući i vrednost kuća u kojima živimo) da bi se raspoloživi resursi preusmerili s neproduktivnog spekulisanja na produktivna ulaganja? I kako će javne investicije osigurati tehnologije i poslove potrebne ljudima i životnoj sredini u eri kojom dominiraju tehnofeudalni gospodari?
U retrospektivi, iskušenja i stradanja Liz Truss i Kwartenga, i sada ponovo Starmera i Reeves, samo su simptomi nefunkcionalnog poslovnog modela koji je proizveo neodrživu asetokratiju. Dok se taj model ne razgradi na racionalan i kontrolisan način, događaji od pre tri godine će se ponavljati, možda u izmenjenom obliku, ali uvek iznova.
UnHerd, 06.09.2025.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 15.09.2025.
