„Poslednje vreme“

Više je razloga iz kojih pažljivo pratim sve što se događa u vezi s kulturnim politikama u Srbiji. Među najvažnijim je taj što kao urednik u privatnoj izdavačkoj kući materijalno – dakle, egzistencijalno – zavisim i od odluka koje, na primer, donosi i sprovodi Ministarstvo kulture. Naglašavam to odmah na početku, kako bi bio očigledan i taj ugao iz koga opisujem i komentarišem tekuća dešavanja u domaćoj kulturi. Ta dešavanja, da kažem i to odmah, daleko su od dramatičnih. Ovdašnje ustanove kulture urušavaju se najmanje već dve decenije. I nisu se još urušile; niti će, za mandata sadašnjeg ministra. A opet, raduje me što su neka udruženja konačno odlučila da se podignu protiv takvih kulturnih kretanja, kao što i razumem povišenu retoriku „sudnjeg dana“ kojom kulturni radnici pokušavaju međusobno da se mobilišu. Ako im to pođe za rukom – u stvari, ako nam to pođe za rukom, biće to prvo ozbiljnije suprotstavljanje trenutnim vlastima, od njihovog konstituisanja posle prošlogodišnjih izbora. Namerno kažem „vlastima“ i mislim na čitavu vladu, politički vrh zemlje, a ne samo na sadašnjeg ministra kulture, koji je, po mom mišljenju, u čitavoj priči praktično nebitan. Ovde bih da objasnim zašto tako mislim.

S jedne strane, ministar kulture ne radi sam. On ima savetnike; u okviru ministarstva rade i komisije koje sprovode konkurse i odlučuju, a koje čine ljudi koji sebe, možda s pravom, takođe smatraju kulturnim radnicima; konačno, tu je i niz ljudi koji u ministarstvu rade za stalno, čije pozicije nisu izborne ili mandatske. Besmisleno je u tom smislu kritikovati samo ministra lično, sve i ako se pod tim metonimijski podrazumeva čitav njegov tim. Takvom retorikom čine se nevidljivima i lišavaju se odgovornosti sve osobe koje su vlastitim angažmanom u komisijama, davanjem saveta ili samo zarad stalne plate pristale da sa ministrom saučestvuju u vođenju jedne, po mom mišljenju, pogubne etnonacionalističke kulturne politike. Jer, upravo je u politici stvar, a ne u novcima kojih je, naravno, sve manje, ali to nije ključni problem. I to malo novca koliko ga ima, bilo bi dovoljno ako bi se razumno raspodelilo. Stvar je dakle u raspodeli, u politici samoj po sebi, a ne u sumi koja se raspodeljuje. S druge strane, ako se usredsredimo na tu politiku, koja zaista nije ništa drugo do raspodela sredstava kojima društvo raspolaže i koja su izdvojena za kulturne svrhe, postaje još očitije zašto je trenutni ministar nebitan.

Ne samo što on svoj posao ne radi, niti može raditi sam, on zapravo nema ni kompetencije da ga samostalno radi. Ministarstvo kulture jedan je od resora vlade i ne može voditi politiku mimo načelno dogovorene politike na nivou čitave vlade. Bitno je i to što je u stranačkoj podeli, resor kulture pripao trenutno najpopularnijoj stranci u Srbiji – Srpskoj naprednoj stranci (SNS). S tim u vezi, na rad ministarstva kulture mora se gledati i u kontekstu politike za koju se načelno zalaže SNS. Kada se stvari tako postave, onda najavljeni protest kulturnih radnika mora da se shvati kao jasno suprotstavljanje i politici vlade i politici SNS-a. Pa dobro, kakve su onda te dve politike, i kakve to veze ima s kulturom?

Pođimo ponovo od samog ministarstva, kako bismo odgovorili na prethodno pitanje. Već sam rekao, kulturna politika ministarstva je izrazito etnonacionalistička, a ne bi bilo prejako reći i nacional-fašistička. To se jasno vidi iz odluka koje su donete na nedavno završenim konkursima, iz izjava koje daju ministrovi savetnici, iz spiskova nepodobnih koji iz ministarstva procure u medije. Ponoviću, nije problem u tome što neki nisu dobili novac, nije problem ni u tome što novac koji se deli nije velik, problem su kriteriji prema kojima je taj novac raspodeljen. Ako se neko buni protiv te politike, onda principi raspodele mogu biti jedini prihvatljiv razlog za tu pobunu. Pri tom, treba imati u vidu da na račun takvog rada ministra kulture nije do sada stigla nijedna kritika ni premijera ni predsednika stranke koja je dobila da upravlja kulturom. Otuda je protest protiv rada ministarstva kulture ujedno i protest protiv onih koji su odgovorni za rad tog ministarstva, jer se ono nalazi pod njihovom ingerencijom. Neko bi sada mogao da kaže da kultura trenutno nije odviše bitna, da premijer i predsednik SNS-a imaju sada preča posla, i čim ta posla završe, pozabaviće se, verovatno, i kulturom. Dobro, koja su to preča posla? Kosovo i EU, dobacuje neko.

Neko, ko tako misli, isuviše je naivan ako veruje da je ministar kulture politički eksces u inače pristojno zacrtanoj i vođenoj načelnoj politici domaćih vlasti. Postoji jasna veza između rada ministarstva kulture i spoljne (jer, EU i Kosovo jesu spoljna pitanja) politike koju vode srpski zvaničnici. Reč je o nacional-fašizmu koji je potrošio resurse za divljanja preko granica, pa svoje porive mora da utažuje unutar njih. Srpski nacional-fašisti bili su primorani da iz banalnih razloga puke oskudice prihvate aranžmane koji im inače nisu po političkoj volji, pa je ministru kulture palo u zadatak da ublaži etnonacionalističke frustracije. U tom smislu, ministar kulture za svoje nadređene odrađuje izvanredan politički posao. S jedne strane, ublažuje nezadovoljstvo političkih istomišljenika, koji začudo pristaju da svoju kosovsku tugu utope u budžetskim novcima, dok s druge strane prima na sebe i amortizuje bes koji bi po prirodi stvari morao biti direktno usmeren ka ljudima na čelu vlade.

Neki bivši, a nadam se i neki budući ministri kulture mogli bi mnogo da nauče od sadašnjeg ministra. To što on upravo radi odličan je primer timskog rada, iliti rada koji je prilagođen jasno ocrtanom političkom kontekstu. On zaista odlučno, čak beskompromisno (ili bezočno, kada se gleda iz mog ugla) radi u korist vlade i njene načelne politike. Ako neko ima problem s tim, trebalo bi da mu bude jasno da problem nije u samom ministru ili njegovom ministarstvu, nego u vladi u celini i njenoj načelnoj politici. Za sada možemo samo sanjati o tome da se neki budući ministar slično ponaša u nekoj levičarskoj, ili građanskoj vladi (ako pod građanskim podrazumevamo nešto što je u oštroj opoziciji spram etnonacionalističkog varvarizma). U poređenju s nekim ranijim vladama, pored ove doslednosti u sprovođenju zacrtanog, ova vlada nažalost hrabro demonstrira i nešto što bi se moglo videti kao tranziciona pravda, u krajnje pervertiranom smislu, naravno. Jer, samo sa žaljenjem možemo gledati kako se sadašnji zvaničnici „hrabro“ obračunavaju s političkim neistomišljenicima i nemilice ih teraju u zatvor, i pitati se šta je sprečavalo prethodne vlasti da se na isti način obračunaju s masovnim zločincima i njihovim političkim mentorima.

No, kada se to zapitamo, vraćamo se odmah na kulturu. Naime, zorno se vidi da je „tranzicijsko“ čišćenje u Srbiji jedino moguće ako se neko „ogrešio“ o novac. Živimo dakle u kulturi u kojoj novac neupredivo više vredi od ljudskih života. Stoga, jedini pravi i efikasni protest protiv sadašnje kulturne politike u svojoj osnovi ne sme imati priču o novcima, nego priču o vrednostima koje se promovišu kulturnim politikama. Vrlo banalno i sasvim patetično, ali nimalo pogrešno, kulturni radnici bi morali da kažu da naši životi vrede više od novca. Ako to ne učine, i ovaj i svaki sledeći etnonacionalizam kupiće ih, ponovo, za šaku dinara. I pri tom će, opet, neki nama „nepoznati“ drugi to platiti svojim životima.

Peščanik.net, 13.06.2013.