Posleratni rat polova

Posleratni rat polova: Mizoginija, feministička getoizacija i diskurs odgovornosti u post-jugoslovenskim društvima

Pol, rat i odgovornost

Značajnu prazninu u evropskoj istoriografiji još uvek predstavlja pomanjkanje istoriografije iz ženske perspektive, ili istoriografije s predznakom pola. S druge strane istoriografija je najmanje popularna i najsporije rastuća disciplina u okviru, inače cvetajućih, evropskih studija roda. Danas neprihvatljiva za studije roda, tradicionalna (uglavnom nacionalna) istoriografija je bila zasnovana na pojmu samodovoljne univerzalnosti koja je bila iznad svakog proveravanja i koja je prikrivala pomanjkanje “podrugojačujućih” istorijskih tema u takvoj istoriografiji.

Ovo “pomanjkanje”‘ je, u stvari, rezultat raznovrsnih tipova manipulisanja i blokade “podrugojačujućih” tema, uključujući tu i puko ignorisanje. Čak i u današnje vreme ima ozbiljnih i obuhvatnih istorijskih studija koje naprosto ne uzimaju u obzir najkrupniju podrugojačujuću temu — ženu. Ipak, u prostoru i vremenu ukrštenih istorija (histoire croisée),^[1] rezultati, pa i sama argumentacija istoriografskog istraživanja, nemaju epistemološku validnost, ako u njih nije uključena istorija sa predznakom pola. Eliptično rečeno — a zaradi kratkoće ovog uvoda — moj cilj u ovom eseju je naknadno upisivanje onoga što nedostaje.

Ova akcija ima nekoliko nivoa: naknadno popunjavanje praznina koje su ostale na istorijskim mapama kao tragovi trapavog hoda isključivo sobom zaokupljenog kulturnog kolonijalizma, uglavnom anglo-američkoga; naknadno dodavanje teksta po izgužvanim, skoro okamenjenim stranicama nacionalnih istoriografija i popunjavanje praznina u postojećim scenarijima smišljenim u svrhu preuređivanja istorije prema zahtevima stremljenja ka moći.

Ovo poslednje čini se najopasnijim, jer zahteva rekompoziciju sećanja. Jedan primer to dovoljno jasno pokazuje. Skorašnji trend u skoro svim post-socijalističkim “novim” evropskim zemljama je preocenjivanje Drugog svetskog rata u cilju predstavljanja kvislinga, saradnika nacista, mrtvih ili živih, kao predstavnika alternativnog načina odlučivanja u teškim vremenima. To je vešto sačinjen scenario čiji su deo demokratija (pravo svakoga na samostalno odlučivanje), relativizacija istorijskoga konteksta (pa prema tome i samostalnosti i “slobode” donošenja odluke da se sarađuje u istrebljivanju sopstvenog ili drugih naroda), falsifikovanje motiva pokreta otpora (“racionalnije” i za narod “korisnije” bilo je sarađivati s okupatorom), zamagljivanje tema (kolaboracija je za vreme rata po pravilu bila ponašanje bogataša, moćnika i izrabljivača — crkve, industrijalaca, policije, političara) i sastavljanje novih manipulativnih naracija (borci pokreta otpora navodno su zahtevali ili naređivali da brat ubije brata, da se preseku sve veze s porodicom, promovisali su “slobodnu ljubav”, da se umesto patriotizma prigrli komunizam, itd.).

Pored lako uočljivog izvitoperavanja istorije, u zemljama koje su učestvovale u Drugom svetskom ratu na strani fašizma i u kojima su, od 1944. do 1945. godine, sovjetske snage u tumačenju lokalnih političara i istoričara zvanično postale okupacione, postoji i poseban scenario za zemlje u kojima od sovjetskih trupa, iako prisutnih u njima u toku završnih operacija rata, nije posle rata bilo ni traga: za zemlje bivše Jugoslavije.

Inicijativa za rekompoziciju istorijskog sećanja potekla je 1980-ih u Sloveniji i Srbiji pod vidom zahteva da svi mrtvi budu jednaki i da se živi izmire, te da se oda počast žrtvama posleratnih zverstava nad onima koji su bili izabrali pogrešnu stranu u ratu.^[2] U Hrvatskoj je sličan, ali znatno žučniji proces, koji je dirao u mnogo dublje istorijske rane (jedini koncentracioni logor u regionu u Drugome svetskom ratu) bio kasnije suzbijen od strane današnjih demokratskih državnih institucija; ali diskurs ustaša, ozloglašenog hrvatskog nacističkog pokreta, još uvek kruži po ivicama javnosti. Sada su mnoga mesta pogubljenja saradnika nacista obnovljena posle ratnih rušenja i zapuštenosti, osveštana, obeležena spomenicima, godišnjim sastancima i obredima, a njihovi srodnici i naslednici su dobili šansu da javno govore.

U Sloveniji se razvila specijalna arheologija neobeleženih grobova, još ponajviše kao poprište borbe za profesionalni prestiž među novim istoričarima, koji se koriste snažnim medijskim efektom iskopanih lobanja i uplakanih staraca i starica pred kamerama. Inače, sama metodologija iznalaženja grobova sasvim je proizvoljna i počiva na arbitrarno odabranom sećanju lokalnoga življa. Prepoznavanje i identifikovanje posmrtnih ostataka je metodološki nejasno i opterećeno preteranim emocijama. Čak bi i amater mogao da se zapita da li je pretpostavljena žrtva komunističkog nasilja mogla, u stvari, biti žrtva nacističkog ili fašističkog nasilja, s obzirom na to da je hronološka razdaljina između jedne ili druge mogućnosti samo nekoliko meseci, ili čak samo nekoliko nedelja.

Koji bi forenzičar mogao pouzdano da utvrdi ideološku orijentaciju ljudskih kostiju, ako nema drugih znakova, kao što su uniforma i ostale materijalne indicije, i pre nego što bi DNK test potvrdio bar srodstvo ubijenoga sa živima koji ga svojataju? Kratak je put od inicijative da se obelodane cenzurisani delovi istorije ratnog i posleratnog perioda do vulgarne revizije istorije u službi konkretnih političkih ciljeva, koja na nesreću ali nužno donosi i brz porast neznanja. Može li se neznanje akumulirati istom brzinom kao i znanje? Ma kakav bio odgovor na ovo pitanje, propagandistička manipulacija ugrožava kako preispitivanje istorije Drugog svetskoga rata tako i deo evropske intelektualne tradicije razmišljanja o odgovornosti za rat, genocid, nasilje, o životu posle toga, tradicije oličene u Teodoru Adornu, Žan-Pol Sartru, Hani Arent, Đorđu Agambenu i mnogim drugima, a posebno u Simon de Bovoar, koju su užasi rata naveli na pomisao da piše o jednom užasu koji nije bio na listi: o patrijarhatu.

Revizionistički scenariji imaju, kao deo konkretne borbe za političku vlast, i jednu usputnu narativnu funkciju: stvaranje kulturnog prostora ispunjenoga metaforičnim predstavama. Ruku pod ruku sa revizionističkom istorijom Drugog svetskog rata ide i osporavanje promena koje su u Jugoslaviji nastupile posle 1945. godine. Jedna od najvažnijih među tim osporenim društvenim promenama — upravo stoga što je predstavljena kao važan simbol promene uopšte — bio je novi položaj žene. Pribegavanje institucionalizovanoj religiji, crkvi, porodičnim vrednostima i patrijarhalno sužavanje delokruga ženi karakterišu priču o novoponuđenim “pozitivcima” Drugog svetskog rata.

Ta priča služi kao paradigma današnje rodne politike u zemljama bivše Jugoslavije. U Hrvatskoj, Srbiji, i znatno manje u Sloveniji, nove priče o Drugom svetskom ratu direktno se koriste u učvršćivanju, propagiranju i stereotipiziranju odnosa između polova u novijem ratu, koji je propratio raspad Jugoslavije i nastavio se posle njega. Očigledna potrebna da se žene odvrate od svog elementarnog zahteva da se njihova do tada stečena prava ne umanje, dovela je do stvaranja jednog impozantnog korpusa slika i agresivnoga javnoga diskursa, koji se u većini slučajeva mogu okarakterisati kao mizoginija. Poricanje sopstvene odgovornosti za rat, tako karakteristično za javnost današnje Srbije, povezano je na taj način s politikom roda. Posledica toga je činjenica da je osetljivost prema problemu odnosa između polova neposredno povezana sa ljudima i diskursom koji prihvataju odgovornost za ratne zločine, i zbog toga su stigmatizovani u tipičnom mizoginom narativnom modelu: kada je uistinu reč o ženama, stvari postaju prozirne. Tako se u Srbiji zadržalo slobodno, nekažnjivo i nekritikovano medijsko imenovanje “veštica”, dok je u Hrvatskoj pre nekih deset godina okončan sudski proces u kojem su hrvatske “veštice” kao tužiteljke pobedile, a imenovanje “veštica” u javnosti je praktično zabranjeno, jer postoji pravni presedan.

Reakcija na zahteve da se prihvati odgovornost uvek je ista — brutalnost i govor mržnje. U ovome slučaju, naknadno istoriografsko “dopisivanje” znači ne samo revidiranje istorije već i otvoreno učestvovanje u tekućoj političkoj borbi. Paradoksalno, ovo poslednje ne iziskuje išta više od jedva zadovoljavajućeg, tegobnog prisećanja već postojećih mišljenja, ostvarenih ciljeva i nađenih rešenja. Međutim, takav jedan poduhvat nudi i jednu dodatnu intelektualnu beneficiju: priliku za metodološke inovacije u proučavanju odnosa između polova, za preispitivanje feminističke epistemologije, kao i za korenito novo iščitavanje tekućih teorija. I, na kraju ali ne i na poslednjem mestu po važnosti, ovakav jedan doprinos ispunjen je “postkolonijalnim” užitkom zastupanja jednoga većem delu javnosti nedovoljno poznatog gledišta.

Istorizacija mizoginije

Nasilje u pojmovno i činjenično povezanim sferama intimnog i javnog podseća me najpre na mizoginiju. Možda je to moje suočavanje s mojim proteklim nedozvoljenim zadovoljstvima, na primer, s uživanjem u čitanju otvoreno ženomrzački nastrojenih autora poput Džordža Bernarda Šoa i Ničea. Ali, pored neizvesnog zadovoljstva kritičkog ispitivanja sopstvenog životnog puta na pragu starosti, postoji i potreba za ponovnim suočavanjem s vidovima mizoginije, za njihovom revizijom, za upoređivanjem i uočavanjem istovetnosti te pojave u različitim kontekstima.

Suprotstavila bih se poziciji Marine Blagojević (2004), priređivačice zbornika radova pod naslovom Mapping Misogyny in Serbia: Discourses and Practices, da mizoginiji nisu potrebni razlozi, jer je ona naprosto tu, da ona u postkomunističkim kulturama nije ni sistematična ni institucionalna, da je pre spontana negoli normativna crta društva. Dok je sam zbornik Marine Blagojević izvrstan, bogato dokumentovan primer naučnog rada, izvorna lektira za bilo koga zainteresovanog za rodne studije u regionu, ja bih preporučila jedno drukčije shvatanje mizoginije, prema kojem je ona predvidljivo oruđe u rukama kulturno različitih patrijarhata u sličnim kontekstima.

Mizoginija se može sistematizovati jer ona potiče iz prethodne sistematizacije i iskustva tokom bar dva stoleća moderne istorije, i uvek je institucionalizovana. Ove crte mizoginije frapantno su prisutne u zloglasnome, već pomenutome slučaju hrvatskih “veštica”, 1992 -1993. godine, u kojem su ljudi bliski vlasti i vodeći ljudi u hrvatskom PEN klubu bili skovali pravu zaveru da se javno žigoše i ponizi pet hrvatskih žena od pera, da se denunciraju feministički i pacifistički aktivizam, teorija i novinarstvo.^[3]

Uporedivo s ovim slučajem duboke mizoginije je optuživanje žena u bivšim socijalističkim zemljama sovjetskog bloka za njihov udeo u podržavanju komunizma (Funk 1993). Iracionalnost ovog argumenta zaista je fascinantna: žene su spavale s komunistima, rađale im decu; ergo, treba ih lišiti prava koja su im komunisti dali. Ovde se “komunisti” pojavljuju kao nekakvi mitski zavodnici i manipulatori, s kojima današnji muškarci očigledno nemaju ama baš ničeg zajedničkog. Oni (građani današnjih zemalja) žele da uspostave jedan nov, ‘”demokratski” poredak u kome će žene spavati s muškarcima i rađati im decu bez ikakvog “podmićivanja” nagradama ili pravima. Ova revalvacija je propraćena krajnje naivnim i priprostim diskursom koji podvlači da će novo stanje biti mnogo bolje za žene. Da bi stvar bila uverljivija, mediji angažuju najrazličitije predstavnice novih uspešnih društvenih slojeva (bogate udavače i supruge, estradu, “sponzoruše”, poslovne žene, kaluđerice — izbor je veoma širok) da promovišu anti-feminizam, potpuno neznanje ženskih prava, i nove društvene ideale. Ovo je, naravno, veoma uprošćena slika pozicije o kojoj je reč. Ipak, ako 2006. godine, slovenački ministar rada i porodice može da predloži program za povećanje nataliteta, koji, posle pola veka, ponovo uvodi ograničenja u pokriću socijalnog osiguranja za abortus, i koji je propraćen podrobnim opisom svega što u modernoj ženskoj garderobi ide na uštrb plodnosti, ne pominjući ni uzgred bilo kakvu drugu ideju za povećanje nataliteta (kao, na primer, liberalizaciju imigracije), onda je opravdan strah od večitog vraćanja sistematizovanog, institucionalizovanog, orkestriranoga ženomrzačkoga govora.^[4]

Čini se da je patrijarhalni menadžment krize, bar u veku koji je preživeo dva svetska rata, uvek sadržao neki ženomrzački izum kao važnu kulturnu tekovinu: posle Prvog svetskog rata, popularna i visoka kultura vrvele su likovima opasnih, za štrojenje muškaraca ornih žena, vampira — vampova, bezdušnih sifražetkinja ili naprosto žena koje su, za razliku od muškaraca, preživele rat. Osakaćeni, ponekad kastrirani i jamačno psihički potreseni, muškarci su se, vrativši se iz rata, susretali sa ženama-civilima čije se iskustvo veoma razlikovalo od njihovoga, čak i ako su te žene tokom rata radile u ratnoj industriji, kao bolničarke ili su muškarce zamenile na najraznovrsnijim nižim javnim funkcijama (Higonnet 1987).

Povrh toga, radikalne promene u modi i stavovima prema ženskom telu, učinile su ženu pokretljivijom, nezavisnijom, manje usiljenom i slobodnijom odmah posle Prvog svetskog rata (kratke suknje i kose, meki donji veš, udobne cipele, pantalone, rasprostranjenost filma i modnih žurnala za uzor, reklame, radio, dostupnost industrijske kozmetike i šminke). Međutim, samo dvadeset godina kasnije, dečki su bili pripremljeni: žene Zapada su, čak i ako su u ratnom naporu učestvovale masovnije i direktnije nego ikada ranije, bile gurnute nazad u kuću, moda je umanjila njihovu pokretljivost (povratak korseta, krutih sukanja i žipona, visoke štikle), popularna kultura je ponovo izmislila krivicu i greh (film noir), a ta regresija je bila propraćena i diskurzivnom kreacijom (opasne, neprirodne, nemoralne, robe nezasite) komunističke žene Istoka. Izgleda da je mizoginija, bar u XX veku, neizbežan deo dominantnog javnog govora za vreme društvenih kriza i ratova, pri čemu je živo prisutna u medijima i popularnoj kulturi.

Može li mizoginija, osim što je znak ili simptom, biti i tesnije povezana s razlozima i motivima kriza i ratova, kao i s uzrocima sudbine njihovih žrtava? Možemo je shvatiti kao vid brutalizacije koja je reakcija na izvesnu situaciju, ali njome počinje i lanac reakcija. U okviru strategije brutalizacije, priče ženomrzaca, uporedo s drugim diskurzivnim izumima unutrašnjih neprijatelja, stvaraju iluziju da postoji neprijatelj koji se može poraziti i oslobađaju energiju agresivnosti u kojoj se može učestvovati jevtinije, s manje napora i, dakako, zabavnije i bezbednije nego što bi bio slučaj u stvarnom ratnom okršaju. Ova zamena za stvarno učešće u ratu, je, dakle, dušu dala za kontrolisanje situacije u pozadini, za davanje novoga života rodoljublju “kod kuće”, te za diskretan povraćaj patrijarhalnog samopoštovanja.

Ženomrzačke naracije nisu dakle samo nusprodukt rata i krize, već su središnji obrazac javnoga govora na raspolaganju onima koji takve situacije žele da iniciraju, produže ili reprodukuju, kad god se za takvim nečim ukaže potreba u centrima za proizvodnju javnog govora. Kulture s jakim patrijarhalnim predznakom, koje su mogle biti korigovane nedavnom snažnom represijom patrijarhalnosti (kao što je bio slučaj u komunističkim režimima), sačuvale su taj predznak “u zamrzivaču”, ali je on uvek spreman da odmah vrati mizoginiju u kulturu; patrijarhalnost uvek može da računa na veliki broj revnosnih kulturnih prevodilaca oba pola. Mehanizmi ponavljanja i zadovoljstva omogućavaju širenje mizoginije sve do faze u kojoj učesnik ovoga rituala kulturne prisnosti ne sagleda taj ritual iznad ili izvan skupa stereotipa koje koristi (Hercfeld 2005). Opasna logika stereotipa leži upravo u ovome: sadržina priče nije potčinjena procesu samorazumevanja (koji je uvek etički i kritički opredeljen), već deluje na osećanja i usmerava ih, koristeći tipske individualne frustracije kao osnovu naracije o kolektivu.

Situiranje mizoginije

Jedna od najvećih praznina u današnjim rodnim studijama svakako je pomanjkanje istorije Balkana iz perspektive ženskog roda. Ovu situaciju pogoršavaju još i tekuće rasprave i zavrzlame na temu same definicije Balkana, kao i beskrajno rvanje sa stereotipima kojih ima u izobilju, ne samo u medijima već i u akademskom diskursu. Tek je nedavno izvesna pažnja poklonjena teorijskim studijama roda na Balkanu od strane najmlađe generacije naučnih radnika (Blagojević, Kolozova, Slapšak 2006). Sada se može pokazati nužnim uspostavljanje interdisciplinarne veze između balkanologije i studija roda, pa čak možda i istraživanje antropoloških kontinuiteta (bar unutar patrijarhata), sledeći epistemološki obrazac koji nudi moderni razvoj proučavanja položaja žene u antici u okviru antičke istorije. Istorijski pogled na balkansku ženu lako bi se dao uskladiti s hipotezama kontinuiteta, odista dugih kontinuiteta, zasnovanim na prepoznatljivim patrijarhalnim obrascima, od najranijih perioda istorije ponavljanim i menjanim u različitim kulturnim kontekstima i vremenima.

Da li je poklanjanje bilo kakve pažnje pojmu patrijarhalnih obrazaca prihvatljivo današnjem feministi ili feministkinji? Bojim se da jeste, kada je u pitanju istoriografija: pisanje istorije iz perspektive žene iziskuje dekonstrukciju patrijarhata, ali i proučavanje kutaka relativne samostalnosti koji su ostavljeni ili stvoreni i bili na raspolaganju ženama u nekim oblicima patrijarhata.

Jedan od mogućnih istorijskih pristupa je analiza i stavljanje u kontekst ključnih termina izvesnog vremena i mesta. Sama mizoginija bi mogla biti takav jedan termin. Pošto se termin mizoginija retko kada koristi kao referent (ili se bar ne tretira kao prihvatljivi deo dominantnoga javnoga diskursa), on se ne da lako posmatrati. Zbog ovoga diskurzivnog ne-prisustva, istraživačeve šanse da tačno trasira semantičku istoriju ovoga termina su minimalne. Stoga je on ovde postavljen u situaciju u javnom diskursu kao vrsta izosema — pojma koji ima isto značenje u različitim kontekstima. Upotreba izosema je ključna da se razume strategija kulturnoga prevođenja: u ovome slučaju, dobro poznatog termina koji se upotrebljava radi proširivanja prostora analogije, radi internacionalizacije i prenošenja značenja. U slučaju mizoginije, kulturnim prevođenjem i prenošenjem značenja služe se feministkinje. Sam po sebi, termin “mizoginija” evocira kritički stav prema onome što označava, ali pati od ozbiljnog pomanjkanja teorijske podloge i ne inspiriše na teorijsko promišljanje. Mržnja prema ženama i ženomrsci su možda stekli izvesnu istovremenu privlačnost i odbojnost u književnosti, ali za mizoginiju odista nema mesta u politički korektnom govoru. Prema tome, ona se može naći samo u javnim diskursima kultura u kojima nije ugovorena ni uspostavljena nikakva politička korektnost.

Ja bih sugerisala da je faktičko prisustvo mizoginije u javnom diskursu takođe važan znak kulturne spremnosti na rat, ili je bar primesa ratne kulture u jednoj naizgled pacifikovanoj kulturi. Ovo je slučaj u nekoliko postjugoslovenskih kultura, a najočiglednije u Srbiji. Da bih objasnila ovo smelo tvrđenje, iznosim jedno svoje lično iskustvo, umesto nekog teorijskog argumenta, jer nisam kadra da pronađem čisto naučno objašnjenje odnosa između ljudskih reči i dela. Tokom 1980-ih godina, u zapadnoj tradiciji tekstualne analize (ali i u nešto starijoj ruskoj teoriji, naročito u ruskom formalizmu) insistiralo se na proizvoljnosti odnosa između autora i njegovoga teksta, u skladu s post-sosirovskom koncepcijom odnosa između znaka i označenog.

S obzirom na moju tadašnju pripadnost disidentskim krugovima Jugoslavije, argument proizvoljnosti činio mi se ne samo ubedljivim već i korisnim. On je, u stvari, bio kamen temeljac naše odbrane autora (i onih koji nisu pisali) od državne represije zbog onoga što su pisali ili govorili. Mogli smo da citiramo priznate inostrane autore, teoretičare i filozofe — od kojih su mnogi već bili prevedeni u Jugoslaviji — i time pokazati da “naši” autori nisu mogli biti odgovorni za svoje tekstove, jer je bilo kakvo iščitavanje teksta legitimno. U našem vlastitom radu u oblasti humanističkih i društvenih nauka, ovo nam je pomoglo da odbacimo kruta tumačenja biografske kauzalnosti u nečijem radu, u kojima smo tada (ne bez razloga) videli tragove staljinističkog načina mišljenja. Dotle je komunistička propaganda već bila mrtva u Jugoslaviji, čime se mogla objasniti naša bezazlena pretpostavka da mnoštvo različitih iščitavanja zasnovanih na znanju i obrazovanju može da bude štit protiv delovanja propagande.

Samo dve godine kasnije, morala sam radikalno da promenim svoj stav. Mnogi od mojih disidentskih parnjaka postali su pobesneli nacionalisti koji su proizvodili diskurs koji se duboko doimao ljudi, pozivajući/nagoneći ih na proganjanje, pljačku, čak i na uzajamno ubijanje, ubeđujući ih u vrhovnu kolektivnu racionalnost takvih činova, koje pre treba nagraditi nego kazniti. Mučnina zbog ovog pretakanja reči u akciju bila je tu, a od teorije koja bi je objasnila — ni traga. Za suočavanje sa novom stvarnošću valjalo mi je nabaviti novu kutiju s alatom, i ona je još uvek skoro prazna: savremena filozofija još uvek vrvi žonglerima proizvoljnosti, dok je etičko promišljanje odgovornosti retko. Na samoj periferiji relevantnog razmišljanja o rečima i delima, Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu odredio je izvesne kriterijume za ratne zločine, vezane za upotrebu reči: na procesima u Ruandi, radio emitovanje adresa ljudi koji je trebalo da budu prognani ili ubijeni prihvaćeno je od suda kao dokaz krivice.

U procesu Vojislavu Šešelju, osumnjičenom za ratne zločine, koga sam i ja branila od državne represije 1984-1986,^[5] čekanje na dokaze koji potvrđuju da su njegovi zapaljivi govori direktno povezani s počinjenim zločinima još uvek koči suđenje.^[6] Evo šta moram držati na umu kada razmišljam o odnosu između izraza mizoginije u javnom govoru i kulturne spremnosti na rat: da li se reči i ponašanje susreću na jednom diskurzivno neartikulisanome planu? Da li to znači da pomenuta spremnost ne postoji sama po sebi? Postoji li diskurzivna varnica koja može socio-kulturološki da “upali” rat? Deo mojih istraživanja na tu temu, od kojih neka iznosim ovde, bio je okrenut retorici i stilistici (Petrović and Slapšak 2004: 80-85) i usmeren na kontekstualizaciju diskurzivnih strategija. Ne posedujem konačne odgovore, ali postoje argumenti, u oba ogranka mog istraživanja, u prilog povezanosti diskurzivne invencije u javnosti s kolektivnim ponašanjem.

Jugoslovenski socijalizam istrajao je (najvidljivije u prvih dvadeset godina svog postojanja, od 1945. do 1965. godine) u svome političkom i simboličkom korišćenju žene: njihova novostečena prava, položaji, javna vidljivost, politička uključenost i znaci moći bili su sveprisutni. Žensko telo, u dobroj meri kao i telo sovjetske žene, postalo je u masovnoj kulturi vizuelni znak novog poretka. Komunistička ideologija je, bez sumnje, prijateljski nastrojena prema ženi, bar u većem broju svojih programskih tekstova. Strategije svesrdnoga prihvatanja te ideologije smenjivale su se prilično dinamično sa strategijama izbegavanja njenih ideoloških zahteva. Paradoksalno može delovati baš to što je, sa sve većim popuštanjem ideoloških stega i sa sve većom prevagom liberalnog mentaliteta, sve više terena osvajao upravo patrijarhalni diskurs. Dobar primer ove dinamike je slučaj jugoslovenskih partizana, koji su, u toku Drugog svetskoga rata, masu žena ubedili i uvukli u jedan otvoreno feministički pokret, od koga su se posle nekoliko godina distancirali: žene su postale javno veoma vidljive u političkim i partijskim forumima, kao majke i udovice u crnini u prvim redovima sedišta na konferencijama, kongresima i suđenjima za ratne zločine, te kulturnim manifestacijama — što je sve bilo sasečeno posle Titovog raskida sa Staljinom 1948. godine.^[7]

Jugoslovenski komunisti bojali su se da ženske mase u Jugoslaviji ne prigrle sovjetsku varijantu komunizma i ne okrenu se protiv jugoslovenskog otpora Staljinu. U okviru internih čistki KPJ, mnoge žene su poslate u koncentracione logore za sovjetske simpatizere. Tamo su držane u najsurovijim uslovima više godina, a neke i do petnaest. Mnoge od njih nisu preživele mučenja, glad i ponižavanje.^[8]

Antifašistički front žena (AFŽ), osnovan 1943, koji je, do kraja rata, imao sto puta više članova nego Komunistička partija, bio je tiho rasformiran 1952. godine (Sklevicky 1996). Od tada pa nadalje, ženama su se davale samo reprezentativne i simbolične uloge u komunističkome sistemu vlasti.

Potonja istorija Jugoslavije pokazuje koliku štetu ženi može, tokom dužeg vremenskog perioda, naneti uvođenje patrijarhalnog mentaliteta preko medija i kulture, te njegovo kombinovanje sa sistematski razvijanim potrošačkim sklonostima zapadnog, posebno američkoga tipa. Žene su dovoljno rano osetile dvosmislenost i hipokriziju svoga položaja, da bi to kod njih izazvalo javno (i u tim uslovima naivno) nezadovoljstvo; ovo poslednje je urodilo traganjem za feminističkim ciljevima kao i za tekstovima kadrim da snažnije inspirišu, kakve je nudila francuska feministička teorija, ali je urodilo i masovnim povlačenjem žena u patrijarhalni svet i njegove vrednosti — korak unazad (potrošnja + patrijarhat) do koga je došlo s ekonomskim reformama iz sedamdesetih godina.

U kulturnome prostoru jugoslovenskog disidentstva, feminizam nikada nije dostigao rang važnoga pitanja, tako da je morao da potraži vlastiti politički program, pa je, do kraja 1980-ih, ovaj novi aktivizam bio formulisan kao fuzija pacifizma i multikulturalizma, po mogućstvu na integrisanom jugoslovenskom prostoru (Dojčinović — Nešić 1996). Tokom 1990-ih godina, dok se disidentstvo rastvaralo u nacionalističkim pričama, sa svega nekoliko pojedinaca koji su predlagali miroljubiva rešenja, jugoslovenske feministkinje nikada se nisu podelile, čak ni u trenucima najstrašnijih ratnih dejstava ni u najopasnijim ratnim zonama.^[9] U svim zaraćenim delovima Jugoslavije, krivica je bila bacana na te aktivistkinje: na feministkinje se gledalo kao na “narodne izdajnike”. Pomenuta afera sa spisateljkama i novinarkama, prozvanim “vešticama” u Hrvatskoj 1992-1993. godine završila se pred sudom, u procesu koji su dotične žene dobile. U Srbiji je, međutim, govor mizoginije zauzeo istaknuto mesto u medijima, u kulturi, pa čak i u nauci. Bio je okrepljen NATO intervencijom 1999. godine i postepeno je bitno uticao na oblikovanje vladajućega javnog diskursa. Ovo poslednje počiva na dva uzajamno povezana načela: na isticanju odgovornosti žena u poslednjem ratu (kao “izdajnika”) i na poricanju odgovornosti muškaraca za taj rat.

Žene koje rade u institucijama koje se bave pravima čoveka i ratnim zločinima posebna su meta. Njih, od 1991. godine, srpski mediji, filmovi, knjige i novinski članci neprestano denunciraju kao kurve, perverzne, lezbijke, strane plaćenike i slično (Slapšak 2007). Frapantan primer ove politike roda jeste komentar koji je, neposredno po završetku NATO bombardovanja, jedan popularni beogradski kolumnista napisao u vodećem beogradskome dnevnome listu Politika: “Natovi generali su majka Tereza u poređenju sa srpskim feministkinjama!” (up. Slapšak 2002). Tu se dalje tvrdi da su za srpske muškarce najveća opasnost — srpske žene. U ovom slučaju žene služe kao kolektivni ekran za projektovanje krivice s dvostrukom namenom: za projektovanje kolektivnog patrijarhalnog gneva i frustriranosti, pojačanih prenošenjem na žene muške “krivice” za kukavičluk u ratnim godinama, a isto tako i za skrivanje i zataškavanje mračnijih strana kolektivne memorije. Negativne predstave o ženama podudaraju se s odbijanjem odgovornosti za rat. Ova masovna društvena i kulturna pojava može se uporediti samo sa okamenjenim predstavama o ženi u socijalističkoj Jugoslaviji — s predznakom minusa (up. Blagojević 1998).

Getoizacija feministkinja i njome izazvani aktivizam

Dobrovoljno povlačenje iz javnog diskursa tokom nedavnog rata bilo je možda jedini način da postojeće feminističke institucije nastave da funkcionišu u jednom neskriveno neprijateljskom okruženju, kako u Srbiji tako i u Hrvatskoj. U jednoj situaciji u kojoj su državne dotacije bile isto toliko nepoželjne koliko i nemogućne, a jedini resursi dolazili spolja, ova institucionalna getoizacija bila je najvažniji deo onoga što je bilo potrebno za opstanak.

U okviru ove strategije, došlo je, do kraja rata, do razlaza, koji se mogao i očekivati, između akademskih i aktivističkih feminističkih grupa (1995-1997. godine). Jedva i nevoljno prihvaćene kao izvor obaveštenja čak i u anti-miloševićevskoj opozicionoj štampi, srpske feministkinje su životarile bez bitnog uticaja na javni govor skoro deset godina: aktivistkinje su politiku tolerancije između rodova održavale u životu unutar sopstvenih užih krugova, dok su akademske feministkinje mogle da iznose svoje poglede u retkim domaćim i u ponekoj stranoj publikaciji. Čak i tako nevidljive, one nisu mogle izmaći žestokim napadima na feministkinje i žene uopšte u toku poslednje balkanske krize 1999. i 2000. godine.

Feministička praksa ovoga perioda mogla se još ponajviše smatrati mirotvoračkom, jer je bila usmerena na obnavljanje veza sa sličnim organizacijama s druge strane novih granica, na pomoć žrtvama rata i na proizvodnju brojnih tekstova, studija i izveštaja u samizdat obliku. Jedina aktivnost koja manjka u ovom opisu jeste konkretno učešće u lokalnom javnom diskursu, recimo polemika s onima koji su zagovarali rat ili, pak, kritika intelektualne elite zbog njene saradnje s režimom.

Ako se uzme u obzir koliko je feministkinjama pristup medijima bio ograničen, često onemogućen, teško je kritikovati njihovu strategiju getoizacije čak i na račun ovog poslednjega. Međutim, pritajenost u oblasti javnoga govora i povlačenje u nekakvu nišu akademskog rada ili aktivizma nižeg intenziteta nije veoma produktivno u kulturi koja samu sebe još uvek poima kao jednu homogenu celinu. Jer, čak i kad izvesni akteri u ovoj kulturi mogu da se sklone u neku vrstu geta, mogućno je setiti ih se kad, u trenutku nekakve krize, zatreba “neprijatelj”.

Još uvek ostaje pitanje: donosi li promena bilo kakvo poboljšanje? Masovna antiratna koalicija u Srbiji raspala se posle pada Miloševića 2000. godine. Raskorak između političkih ciljeva i političkih očekivanja bio je toliki, da je ka Evropi orijentisani premijer Srbije, Zoran Đinđić, bio ubijen 2003. godine. Kulturno rasparčavanje podelilo je bivše saveznike protiv Miloševića u dve grupe, suprotstavljene jedna drugoj u vezi s pitanjem odgovornosti. Većina bivših pacifista i kritičara režima napravila je kompromisne aranžmane s nacionalistima tvrdeći da je srpski narod dovoljno patio i da zahtevi koji mu se upućuju da prihvati odgovornost, naročito onaj iz Haga, mogu samo da “destabilizuju” ionako krhku demokratiju u Srbiji.

Manjina “radikalnih kritičara”, koja je zahtevala prihvatanje odgovornosti, ponovo je nazvana “izdajnicima”, ali ovaj put od svojih bivših saveznika; ti ljudi su bili isključeni iz novoga javnog govora, kome su uvek imali pristup nacional-ekstremisti.^[10] Ne tvrdim da bi vidljivije žensko prisustvo u javnosti promenilo tok istorije. Samo želim da podsetim na krajnje neugodnu stvarnost, kao i na još uvek otvoreno pitanje aktivnog učešća feministkinja i njhovoga potraživanja njihovog položaja i kompetencija u bilo kojem društvenom i kulturnome kontekstu.

Literatura

Biserko, Sonja (2002). Tačka razlaza. Beograd: Helsinški odbor Srbije.

Blagojević Jelisaveta, Katerina Kolozova, Svetlana Slapšak (ur.) (2006), Gender and Identity: Theories from and/or on Southeastern Europe. Belgrade: Women’s Studies and Gender Research Center.

Blagojević, Marina (ur.) (1998). Ka vidljivoj ženskoj istoriji: Ženski pokret u Beogradu 90-ih. Beograd: Centar za ženske studije.

— (ur.) (2004). Mapping Misogyny in Serbia: Discourses and Practices. Belgrade: AZIN.

Dojčinović-Nešić, Biljana (1996). Odabrana bibliografija radova iz feminističke teorije/ženskih studija 1974-1996. Belgrade: Centar za ženske studije.

Funk, Nanette (1993), “Feminism East and West”, and ‘Women and Post-Communism”, u: Nanette Funk and Magda Mueller (ur.), Gender Politics and Post-Communism, New York-London: Routledge.

Hercfeld, Majkl (2005), Kulturna intimnost. Socijalna poetika u nacionalnoj državi, prev. Slobodanka Glišić. Beograd: Biblioteka XX vek.

Higonnet, Margaret (ur.) (1987), Behind the Lines: Gender in the Two World Wars. New Haven: Yale University Press.

Lebl, Ženi (1990). Ljubičica bela. Gornji Milanovac: Dečje novine.

Petrović, Jelena and Svetlana Slapšak (2004), “Sex/gender Distinction, Uses and Abuses in South Slavic Languages in the Multilingual Balkan Region. Serbian/Croatian/Bosnian in Their Comparative Setting”, u: The Making of European Women’s Studies: A Work in Progress Report on Curriculum Development and Related Issues in Gender Education and Research, sv. 5, ur. Rosi Braidotti, Edyta Just, Marlise Mensink. Utrecht: Utrecht University, str. 80-85.

Sklevicky, Lydia (1996). Konji, žene, ratovi. Zagreb: Ženska infoteka.

Slapšak, Svetlana (2000), “Yugoslav War: A Case of/for Gendered History,” u: Svetlana Slapšak (ur.), War Discourse, Women’s Discourse. Ljubljana: Topos, str. 17-68.

— (2002), “Im Innern der populistischen Maschinerie: Eliten, Intellektuelle, Diskurslieferanten in Serbien 1986-2001”, u: Wolfgang Eismann (ur.), Rechtspopulismus. Österreichische Krankheit oder europäische Normalität?. Vienna: Czernin, str. 199-220.

— (2005), “Feminizm i pisarstwo kobiet na polu minowym: paradygmat jugoslowianski i postjugoslowianski w perspektywie synchronicznej i diachronicznej”, u: Ewa Kraskowska (ur.), Literatury slowianskie po roku 1989: nowe zjawiska, tendencje, perspektywy, Sv. 2: Feminizm.. Warszawa: Kolor Plus, str. 137-168.

— (2007), “Representations of Gender as Constructed, Questioned and Subverted in Balkan films”. Cinéaste 32, br. 3, str. 37-40. Tax, Meredith (1993), “The Five Croatian ‘Witches’: A Casebook on ‘Trial by Public Opinion’ As a Form of Censorship and Intimidation”. http://www.wworld.orgarchive/archive.asp?ID=157 (oktobar, 2007)

Werner, Michael and Bénédicte Zimmermann (2006), “Beyond Comparison. Histoire Croisée and the Challenge of Reflexivity”, History and Theory 45, str. 30-50.

Tekst je skraćeni prevod članka “The After-War War of Genders: Misogyny, Feminist Ghettoization, and the Discourse of Responsibility in Post-Yugoslav Societies”, objavljenom u: Violence and Gender in the Globalized World. The Intimate and The Extimate, ur. Sanja Bahun-Radunović i V.G. Julie Rajan, Ashgate, 2008, str. 91-107.

S engleskog preveo Vladimir Aranđelović

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Peščanik.net, 27.10.2009.