Postdramsko pozorište Aleksandra Vučića

Došlo je vreme kada su zasićenost, predvidljivost ponašanja ohlokratije i prenošenje središta razmišljanja u neposrednu budućnost i očajnu trivijalnost politike otvorili ponovo prostor refleksije, sistematizacije prethodnih opažanja i ozbiljne pripreme za naučnu i kulturnu obradu. Ukratko, da je prošlost već prošla, da Muza sedi i lupka prstima po stolu čekajući svoje službenike. Ono što sada poziva na rad i stvaranje izvesno pripada istoriji kao disciplini beleženja prošlosti: jasno je naime šta pripada dijagnozi a šta sudu. Čini mi se da me na to obavezuje već to što sam u izlaganju na konferenciji Crte u Beogradu krajem oktobra 2024. tačno opisala kakva će biti pobuna koja je započela nedelju dana docnije.

U tom smislu, više nema smisla ne imenovati Aleksandra Vučića, koji i sam svodi račune i objašnjava svoju, u detaljima nesumnjivo originalnu verziju ohlokratije. Simbolički, u Velikoj Drenovi objasnio je ne samo svoj stav, dakle i stav države prema pozorištu, pa i filmu, nego je to postavio u prepoznatljiv kontekst, dopunjavajući svoj dosije. Aleksandar Vučić, po svojoj izjavi, „ranije“ je išao svakodnevno u pozorište: laž. Ali prestao je da ide (kao i u bioskop), jer mu se smučilo političko pozorište: takođe laž, ali „mehanička“, zavisna od prethodne. Objašnjenje – ne može biti pozorišta ako on kao političar stupi na scenu; to je politika, i pozorište je suvišno. On zamenjuje pozorište prinudom da sada njega, kao on sam nekada pozorište, gledamo svakodnevno. On bi hteo pozorište koje se ne meša u njegovo izvođenje, dakle vrhunsko pozorište, a ono drugo, dozvoljeno pozorište, neka bude lepo i neka bude mutavo (uz pesmu i igru). On je dakle glavni režiser i glumac države. Režiser režira a glumac glumi, što znači da je svako uveravanje u iskrenost Aleksandra Vučića laž. On sam je šmira, nikakav režiser i loš glumac.

Zato su njegov stav i ponašanje prema pozorištu očekivano zločin prema kulturi, koju je intenzivno uništavao zloupotrebljavajući dva metoda i odgovarajuće institucije: smanjivanje i ukidanje sredstava i nezakonito kadrovanje, oba podložna pravosudnoj obradi. Dovoljno je navesti šta po Narodnom pozorištu radi ljotićevski isprdak Bokan i šta se desilo sa Bitefom.

Na nivou poetike i iz vidika teatrologije, reč je o jasnom nesvesnom opredeljenju za postdramsko pozorište kako ga je formulisao Hans-Tis Leman (Hans-Thies Lehmann) 1999. u istoimenoj knjizi. Postdramsko pozorište usmereno je u stvaranje konteksta i zajedničkog doživljaja za pozorište i publiku, simboličko rušenje četvrtog zida pozorišne kutije, u slobodu u tumačenju teksta, improvizaciju, aktivno uplitanje glumca i režisera, saradnju pozorišnog kolektiva, debatu koja se često prenosi u gledalište, relativizaciju glume/izvođenja… U svojoj ohlokratskoj verziji, Aleksandar Vučić postdramsko pozorište svodi na sebe i svoju pojavnost u ključu Daning-Krugerovog efekta. Za one koji izučavaju pozorište, to je poučan primer šta se može izroditi iz korupcije teorijskog modela, i jasan odgovor šta je najbolji način sprečavanja, upisan u postdramsko pozorište: jednakost i posvećenost poznavatelja u demokratskoj grupi – ansamblu. U osnovi, postdramsko pozorište je politično i kao takvo subverzivno za svaki oblik autoritarnog pritiska. Tako se Aleksandar Vučić gadno nasukao. Navukao se na glamur i erotiku situacije ja govorim šta hoću, koliko hoću i kada hoću, a svi ostali slušaju dok moji insceniraju i na kraju svi aplaudiraju. Sad je vreme zviždanja i izbacivanja kroz službena vrata, porazne kritike je dobio, sledi još samo formalni otkaz.

Dodatni problem je Vučićevo neznanje i usađeni prezir prema kulturi, koju zamenjuje sportom kad god može: tu se pojavi komična slika instantnog isplaćivanja vaterpolo ekipe za razliku od Bitefa. No mnogo ozbiljnije u ovoj predstavi je Vučićevo shvatanje rada, upravljanja i državnog ponašanja: ne samo da je zamerio, nego je i zapretio radnicima Prve petoletke u Trsteniku, najavljujući još jednu scenu iz obdaništa kad po naredbi stignu u Beograd. Zamerio im je što su se opredelili da sami vode posao, a sad eto traže pomoć od države. Zapretio im je da će im „pomoći“ tako što će naći investitora i time ukinuti njihovu samostalnost. Umesto da država podržava samostalnost preduzeća, on je ukida, a rasprodaje državnu imovinu poklanjajući preduzeća u krizi. Nije mu ni do demokratije, ni do nezavisnosti, ni do socijalnog položaja radnika. Napredak kojim se hvali jednostavna je formula prodaje, nebrige za građane i potpuna autoritarnost. Nazdravlje vam žuta voda, građani, napred u oblike ropstva u kojima je neizbežni element korupcija glavnog dilera državnog imetka.

Zašto je tako otvoreno raskrio svoje malverzacije? Zato što ga je uhvatilo i zaludilo pozorište, koje je nastalo i živelo sa demokratijom, i sećanje na nju nije ishlapelo u proteklih 2500 godina.

Peščanik.net, 28.01.2026.