Kolega reditelj Ognjen Glavonić napisao je na Peščaniku opširan tekst o neregularnostima procedure donošenja odluka nekakve opskurne i netransparentne domaće institucije za kandidovanje filmova za nagradu Oskar (AFUN) koja je ove godine po prvi put, navodno zbog epidemije, delegirana Filmskom centru Srbije (FCS). Juče je potvrđeno, kao što je Glavonić i predvideo, da je naš predlog za kandidaturu za Oskara film „Dara iz Jasenovca“. Taj film izgleda nije bio distribuiran u Srbiji, ako ne računamo vest o prikazivanju u Gračanici, objavljenu posle nominacije na par državnih medija. Iako je, dakle, manje-više sve što je Glavonić napisao tačno, on po mom mišljenju grubo maši poentu i peca se na udicu koju nam već godinama bacaju isti ljudi. Njihova priča je zapravo dimna zavesa, slična Vučićevim izjavama skrojenim za lokalnu upotrebu.
Daleko smo mi od Oskara.
Mislim da je bavljenje kršenjem imaginarnih procedura bavljenje posledicama, a ne ključnim problemom. A to je način donošenja odluka u institucijama koje finansiraju proizvodnju filmova. Problem su kolege, članovi najjačih interesnih grupa i način na koji su širom otvorili vrata uticaju politike na naš posao. Naravno, problem je i način na koji mi ostali saučestvujemo u tome – često okretanjem glave na drugu stranu. Ovde ne mislim na odluke o „nominacijama“ i sitnim novcima, već na ključne odluke koje omogućavaju da filmovi iz takvih Potemkinovih trka postoje.
Dakle, težište problema su uvek bili i ostali: konkursi za finansiranje dugometražnih filmova Filmskog centra Srbije, finansije igranog i serijskog programa RTS-a i procedura selekcije projekata, trgovina političkim uslugama preko finansiranja „ostalih delatnosti“ u kinematografiji, poput filmskih festivala, kao i drugi netransparentni (para)državni izvori finansiranja filmova i TV serija – na primer tokovi novca Telekoma Srbija. Drugim rečima, big money. I tu dolazimo do imena konkretnih ljudi, članova pomenutih interesnih grupa.
I tu se priča prekida, jer većina kolega radije ćuti i svoje interese ostvaruje kroz pridruživanje nekom od donova 5 njujorških porodica, umesto građenjem jačih institucija, artikulisanjem glasa generacije, koja neće biti samo eho i produžena ruka interesa nekih prethodnih generacija koje su nas i dovele dotle gde smo.
Zato se manimo nekakve post-hoc zabrinutosti zbog „jačanja nacionalističkih struja i narativa u domaćoj kinematografiji“. Da, te struje su tu zbog odluka i želja Vučića i SNS-a, ali su prvenstveno tu, i imaju moć, zato što su njihovi eksponenti svoje pozicije moći obezbedili na načine koje je većina kolega svesno učinila legitimnim – decenijama nemamo Zakon o kinematografiji, procedure pomenutih konkursa namerno ostavljamo „fleksibilnim“ da bismo mi mogli da muljamo sa njima, gledamo isključivo lične, gotovo tribalne interese, ne biramo sredstva, ponašamo se gore jedni prema drugima od Pirata sa Kariba. Naravno da će ova i ovakva vlast samo čekati priliku da iskoristi taj tribalizam da ostvari sopstvene, na prvom mestu finansijske, interese, i da će u tome uspevati.
Međutim, ako možda počnemo da ignorišemo svaki mamac koji nam bace i artikulišemo problem na sledeći način: nedostatak transparentnosti, nepostojanje meritokratije i postojanje interesnih grupa su kancer naše kinematografije, čijoj metastazi doprinosi izostajanje želje moje i mlađih generacija autora da taj sistem promenimo – možda nešto i uradimo.
Peščanik.net, 01.12.2020.
JASENOVAC